Протојереј Јован Пламенац: Обрачун са Српством у Црној Гори је обрачун с њеним сопством

Режим Мила Ђукановића показује да не преза од бруталне силе. То је ходање по ивици ножа на којем је веома лако пролити крв, рекао протојереј Јован Пламенац

Протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)

Позвао сам полицајце да са себе скину хипотеку „Ђукановићевог полицајца“ и напусте тај посао. Сада ми говоре: „Немој, има у полицији пуно честитих људи и за народ је добро да су тамо.“ Тачно, има тамо честитих људи и те како, али они су дио система који је полицију од сервиса грађана претворио у чувара режима, и све што могу да ураде је да када их пошаљу на народ, не ударају јако – каже у разговору за „Печат“ протојереј Јован Пламенац.

Позвали сте и народ да снима полицију као што и она снима и прати народ на литијама. Да ли је жесток одговор медија блиских режиму Мила Ђукановића био очекиван?

Црногорски режим посљедњих година, као одани слуга глобалиста и промотор њихове идеологије, потчинивши себи сва три стуба власти (законодавну, извршну и судску), учинивши полицију, и тајну и јавну, својим оруђем, као и школство, те научне и институције културе, и добар дио медија, чупа коријење Црне Горе и њеног народа. Наставио је инжењеринг својих идеолошких претходника над српским националним сопством Црногораца модификујући их у несрбе. Овај режим то ради бруталним прекрајањем историје Црне Горе, обрачуном са српским језиком Црногораца и њиховим ћириличним писмом.

Брутално хапшење испред Скупштине општине Будва (Фото: Фејсбук/Спутњик)

Али режим у традиционалну Црну Гору, такође брутално, уноси и глобалистичке идеолошке вриједности, на примјер промоцију педерастије и истополне бракове, разарајући породицу која је темељ на којем почива заједница сваког народа. На путу преумљења Црногораца нашла се Православна црква, која је у Црној Гори органски дио Српске помјесне цркве, са својим вриједносним системом који је опречан глобалистичком. И режим је ушао у обрачун са Црквом, користећи при томе полицију као алатку. Црногорски народ је величанственим литијама подржао своју цркву и режим му је супротставио своју полицију. Тако, полицајци снимају сваког учесника литија. Ови подаци касније бивају искоришћени да се врши притисак на људе да не излазе на литије. Само сам затражио лустрацију рада полицајаца, односно да како они снимају народ, тако и народ да снима њих. То су доживјели као „позив на линч полиције“ и вриснули су.

Литије се настављају у крајње напетој атмосфери, претње, брутална пребијања и хапшења говоре да режим у сукобу са сопственим народом има намеру да иде до краја. Да ли постоји бојазан да може пасти крв на улицама Црне Горе?

Режим је спреман на свако непочинство само да задржи власт. Корупција и уцјене су средства његовог владања која су постала уобичајена појава. Али режим, показује то и ових дана, не преза ни од бруталне силе. То је ходање по ивици ножа на којем је веома лако пролити крв. Изгледа необично, али у заштиту црногорског народа од режима Мила Ђукановића стале су амбасадорке Велике Британије и САД. Оне су предуприједиле проливање крви у Никшићу, када је приведен владика Јоаникије, као и у Будви, када је полиција мијењала локалну власт, отимала је црногорској опозицији и у њу уводила људе режима. Очито, дуги прсти глобалиста губе снагу у дипломатијама ове двије свјетске силе и то буди наду у спасење свијета.

Да ли може да падне Закон ако с њим не падне и власт?

То је сада на Милу Ђукановићу. Он је апсолутни господар Црне Горе. Али он је и човјек непредвидивих одлука и уличних манира. Инсистирање на спорном Закону је или његова тврдоглавост која произлази из повријеђеног му ега, или обавеза коју су му наметнуле његове глобалистичке газде.

У сваком случају, судбина Закона је везана за судбину режима. Ако се промијени ситуација у свијету, ако наставе да слабе позиције глобалиста, Ђукановић ће бити пуштен низ воду.

Он ће подијелити судбину својих газда; ако они буду процесирани, и он ће.

Али да не бисмо чекали развој судбинских догађаја за свијет, у тексту због којег су ме позвали да дам изјаву у полицији позвао сам на отпор режиму који не смије да спласне до избора крајем августа ове године. Али тај отпор не смије бити насилан. Мора бити креативан. Снимање полицајаца који снимају и туку народ је у тој функцији. А онда, задржавши ту енергију отпора у народу, на изборима треба свргнути богоборни и противнародни режим. Већ сада је потребно, такође у функцији отпора, указати онима који подржавају режим својим гласовима и на друге начине да су они његови подупирачи и да своју судбину везују за судбину режима. Тај мој став режим проглашава „мијешањем Цркве у политику“, јер сам не само новинар него и свештеник, али то стоји таман онолико колико и онај „позив на линч полиције“. Црква се „мијеша у политику“ онолико колико је политика живот. Мисија Цркве је да се бави животом људи. Она сама је живот. Али она мора и да се штити од оних који на њу насрћу, иначе не би опстала.

Да ли се и у коју везу могу довести рушење започетог конака манастира Светог Василија на Бриској гори код Улциња и састанак Мила Ђукановића са генералним секретаром НАТО-а, који му је претходио?

Наравно, не могу да знам о чему су они разговарали. Али знам, и о томе сам више пута писао, да се у Црној Гори на наше очи формирају границе „Велике Албаније“. Унутар тих граница Албанци слободно истичу заставе Албаније, код режима су испословали да полиција свештеницима Митрополије црногорско-приморске не допушта да служе Литургију у једној цркви на Свачу, древном српском граду близу Улциња, на подручју своје јурисдикције, затим ту су непрекидни напади на Румијску цркву (коју сада штите наше редовне једномјесечне Литургије и један мораторијум Европске уније), јер Румија је „албанска планина“ на којој су својевремено, без икакве интервенције режима, организовали војни камп, те купују некретнине у Бару и околини као прије распада Југославије на Косову и Метохији, а да их нико не пита одакле им новац. У Улцињу су бирали „мис Албаније“, а прије неки дан су дјеци у основним школама у Бару подијелили двојезичне уџбенике (на албанском и српском, који они зову црногорским), као и у Улцињу и Тузима…

Секретар НАТО Јенс Столтенберг са председником Црне Горе Милом Ђукановићем

У Улцињу је мало православног живља. Очито, треба га сасвим затријети у овом дијелу „Велике Албаније“. Зато је режим на четири монахиње у новоформираном манастиру на Бриској гори послао Специјалну антитерористичку јединицу, да оне не спријече (као и неко од тог малобројног православног народа ко би дошао да им помогне) рушење крова над главом који су започеле да подижу. У Улцињу и околини је на хиљаде бесправно подигнутих кућа, али и неколико хотела, чији власници су Албанци, не само овдашњи него и с Косова.

Подгорица је пре неки дан објавила да ће у случају „српског угрожавања суверенитета Црне Горе“ затражити интервенцију НАТО-а. Да ли је претња реална, те не сведочи ли она о томе да је коначан циљ црногорског режима и његових налогодаваца трајно брисање подсетника на српски идентитет?

Не би ме зачудило да се испод визира режимских батинаша у кордонима САЈ-а појави црна глава. Режиму је НАТО потребан да га штити од црногорског народа. Обрачун са српством у Црној Гори је обрачун с њеним сопством које ју је одржало у слободи кроз многе вјекова, којим је досегла ово вријеме. Црна Гора без српства била би Црна Гора без темеља, генетски модификована и бљутава.

Писмо црногорском народу пред Сабор у Никшићу показало се заветним. Народ је разумео ваше поруке. Коме сте се све замерили јаким речима и путоказним обраћањима?

Свештенослужитељ сам 20 година (од тога у чину свештеника 12 година), а новинар сам већ 43 године. Бог свакоме свом створењу да неки дар. Мени је дао дар писања. Немам право да тај један таленат запретем.

Још у оно вријеме, комунистичко, као млад новинар, увјежбао сам да комуницирам са читаоцима мојих текстова, онима који су знали да читају „између редова“, провлачећи се кроз густо трње режимских жбирова без озбиљних огреботина. Никада нијесам био на суду због неког мог текста, а увијек сам писао на „ивици ножа“. То искуство драгоцјено ми је и за ово вријеме.

Народ окупљен испред Храма у Никшићу

Оно што је у САД „дубока држава“, у Црној Гори држи власт, као уосталом и у свим државама на Балкану. Глобалистичка идеологија је смртни непријатељ патриотизму и православљу.

Сви моји јавни наступи су утемељени на патриотизму и православљу, и нормално је да бивају на удару овдашњих поклоника глобалистичке идеологије, природних настављача комунистичке, која је анационална и чији је бог Новац.

Материјалистички дух пенетрирао је и у Цркву (што није спецификум овог времена). „Дубока Црква“ у Црној Гори, првенствено захваљујући снажним личностима митрополита Амфилохија и владике Јоаникија, није тако моћна као у неким другим дјеловима Православне цркве, али је довољно јака да сам ја, у ствари, пострадао у Цркви. Од режима нешто и нијесам, иако сам му јавни и упорни противник. Зато – солирам!

Разговарала: Наташа Јовановић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Печат, 26. 6. 2020)

Прочитајте још



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Ратне заставе спустимо

    Ратне заставе спустимо
    Нека демони одморе
    И мир у срца пустимо
    Тако нам свеци говоре

    Не кољимо се међу се
    Свак у се нека погледа
    Нећемо у рат сердаре
    Час нам је да се прогледа

    Црни нам дани долазе
    Кад се сотона крунише
    Чувајмо зато образе
    За неке нове јурише

    Момчило

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s