Диван је осећај кад нешто што радите и чему сте посветили живот има ефекта на друге људе… С друге стране, на мом Фејсбуку је све мање било каквих реакција и коментара
Милош Ковић и Драгослав Бокан у манастиру Ћелије на празник св. аве Јустина (Извор: ФБ Драгослава Бокана)
Чудна диспропорција са мном у вези, у виртуелној и правој реалности
Необична појава ми заокупља мисли. Нешто сасвим необично и помало нелогично (у сваком случају неочекивано).
Последњих месеци се јако повећао утицај мог вишегодишњег (па и вишедеценијског) деловања, што свакодневно осећам у блиским и охрабрујућим сусретима са мени непознатим људима у цркви, на улици, пијаци, по продавницама, ресторанима, кафеима, парковима… где год.
Ту срдачност, добронамерност, радост и захвалност не могу да вам довољно уверљиво упишем, а камоли оно што осећам док их слушам и поздрављам.
Диван је осећај кад нешто што радите и чему сте посветили живот има ефекта на друге људе, јер је та непосредна, узвратна реакција од непроцењивог значаја исцељује и лечи сваку вашу сумњу, горким искуствима потврђено разочарење и ваљда неизбежно неспокојство…
С друге стране, на мом Фејсбук профилу је све мање било каквих реакција и коментара, на чак и оне моје најважније и најактуелније текстове, анализе, беседе и интервјуе. Понеки пут ми се чини да стално разговарам са само неколико интернетовских пријатеља и саговорника.
Наравно, важан део узрока за овако нешто је то што сам био присиљен да укинем могућност коментарисања онима који ми нису ФБ пријатељи (ограничен им је број на одавно испуњених 5.000 људи), јер су организоване групе мојих анонимних мрзитеља злоупотребљавали могућност коментарисања и својим одвратним увредама (уз психопатско вређање моје деце) успеле да ме натерају да се овако браним. Ограничавајући приступ онима које не могу да блокирам, јер увек изнова покрећу нове лажне профиле и настављају са овим прогоном и оживљавањем.
То јесте онемогућило многим занимљивим саговорницима да кажу понешто на разне теме на овом профилу (пошто немају могућност писања коментара), али је ипак зачуђујуће колико се смањио интерес за исписивање било каквих реакција на оно што објављујем код тих пет хиљада мојих фејсбук пријатеља.
Као да су погрешно изабрани, уз толике који ми нису пријатељи, а желели би (и имали шта) да кажу своје мишљење на многе ствари овде изречене и изнесене.
Необична диспропорција између утицаја у реалном и оном виртуелном свету. И у добрим и доказаним ефектима мојих наступа на „Хепи телевизији“ у односу на, рецимо, мој електронски фејсбук дневник.
Чисто да приметим.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Драгослава Бокана)
Categories: Преносимо
Разумљиво је ово жаљење г. Д. Бокана. Слична осећања имају коментатори који напишу понешто занимљиво па добију мали, једноцифрени број оцена. То може да онерасположује писце чланака и коментара, али, оно што више брине, говори да нема довољно заинтересованости за чланке и питања која они покрећу. Понекад је боље добити и негативан одговор на неко писање, него не добити никакав одговор.
To se hvalis ili zalis?
Onima, koji znaju kakva je mutljavina Bokan, ne da da pisu komentare a ovi ostali iz kuirtoazije nece da mu kazu stza o njemu misle, pa ne pisu nista.
Сада сам се сетио ранијих чланака о Д. Бокану на овом сајту. И какве је све нападе претрпео од читалаца. Ја се у те дискусије нисам укључивао. Само сам искористио ово што је он навео, да напишем моје мишљење о ћутању читалаца на неке чланке и теме које објављује овај сајт.
Нисам много на интернету , али ми се чини да нико раније није писао о равнодушности народа поводом написаног . Бокан је потпуно погодио тему, без обзира на то шта ко о њему мислио – народом је завладала равнодушност. Он је јавна личност и не може удовољити свима. Недавно сам био у Удружењу књижевника Србије поводом изласка првог броја часописа ЗБИЉА после смрти њеног оснивача честитог човека песника Момира Лазића. Тамо се нашао Бокан и држао је слово. Питао сам се , као и увек , да ли ће изговорено подстаћи некога да учини нешто. То је изговорио проф. др Бане Димитријевић у последњој реченици свог предговора књизи једне Рускиње ( чини ми се Јелене Шевцове) о руској медицинској помоћи Србији у Велијом рату. До тада се нико од Срба није сетио да о томе пише. Ту њену књигу је бесплатно превео на српски језик Василије Клефтакис, а ангажовао је и Димитријевића за предговор. Мене је подстакла и обавезала та професорова реченица па сам питао Клефтакиса да ли би он и ауторка дошли у Бања Луку на промоцију књиге коју би организовала Влада Републике Српске. Он се одмах сложио , а потом је добио сагласност и ауторке у Москви. Пошаљем ја књигу ( поклон Клефтакиса ) у Бања Луку , али не добих никакав одговор.
Наведено мене није деморалисало, па и даље сваки дан учиним понешто за ћирилицу .
Што се тиче Бокана , он вероватно зна за оне стихове Петра Кочића на споменику у поменутој Бањој Луци ( отприлике ) : Ко искрено и страсно љуби отаџбину, презрен је и гладан као пас.
Gospodine Bokane,znam u kom kontekstu ste ovo pisali,svi imamo manje više takva iskustva,ali mi koji verujemo u Gospoda Isusa Hrista,vrlo dobro znamo o čemu se ovde radi,pa prema tome,što bi rekao naš otac Tadej : “…stavi prst u uvo i pevaj!”
@ Немања Видић
Увек сте ми некако својим ангажманом подсећали на ангажман ДБ (Драг. Бокана) а сада знам и зашто, зато што су вам обојица пуна уста себе (ја па ја па ја… “па ја урадим нешто а нико није видео”)… Да имате мало везе са правоживљем, не само са православљем, знали бисте да “нек ти не зна левица шта чини десница”!
“Свакога дана урадим нешто за ћирилицу!” (Ви)
“Диван је осећај кад нешто што радите и чему сте посветили живот има ефекта на друге људе, јер је та непосредна, узвратна реакција од непроцењивог значаја исцељује и лечи сваку вашу сумњу, горким искуствима потврђено разочарење и ваљда неизбежно неспокојство…” (ДБ)
Пост скриптум: Бокан нема коментара на свом Фејсбук профилу јер је завео стаљиновску цензуру и обрисао и најмањи знак неслагања… И сад се пита где сте фејсбук пријатељи… А ови што су остали изгледа не знају довољно да хвале “лаичког епископа”
@србски математичар: Верујте, грешите у оцени Немање Видића и његовог рада и залагања. Он то све чини деценијама буквално “о свом руву и круву” и на жалост, нема никога иза себе. Мада је био (са)оснивач друштва “Ћирилица”, по добром српском обичају је био немилосрдно гурнут у страну; мислим да су по среди биле и кумовске несугласице, итд… знате – и то су вам “добри” обичаји. Срби сте, па ћете разумети како то иде… У сваком случају, остао је сам, али се и даље залаже за ћирилицу у оквиру својих могућности. Због тога можда и оставља погрешан утисак да се ради о “ја па ја, па ја”, али мало има таквих прегалаца, безсребреника у правом, старинском, смислу те речи, веровали – или не.
О оном Бокану немам шта да кажем, јер га не знам.
Неки коментатори подсећају Д. Бокана и друге на скромност. Скромност јесте врлина, али, Гете је давно написао ону “јересну” мисао: – Скромност је врлина наивних (глупих)!
@ Иоанн Дубињин
Онда се извињавам г. Видићу. Свакако је упутно да мање користи синтагму “да није било мене и Драгољуба Збиљића…”
@ Asocijator
Оно јесте, тај Гете, чувени старац са Свете Горе… Је ли беше Гете рекао и “Блажени сиромашни духом (смирени, скромни…), јер је њихово Царство Небесно”!
@ србски математичар
Мислио сам на Јохана Волфганга Гетеа, немачког књижевника, филозофа, научника и политичара.
Иначе, у вези са вашом струком и писањем по овом чланку, има једна занимљива анегдота о Бенџамину Франклину, физичару који се бавио и истраживањем електричних појава у природи. Он је учествовао на једном састанку одабраних људи у САД који су требали да изаберу симбол на грбу нове државе. Његов предлог је био да то буде птица – ћурка. А други му онда рекоше да иде да пушта своје змајеве и мери наелектрисање у облацима. Па су уместо ћурке изабрали за симбол -белоглавог орла.
Ипак је најбоље бавити се својом изабраном струком.
@ Asocijator
А ја сам (не размишљајући које сте Ви струке) мислио да сте чули за иронију?
——————————–
“Prijatelji stari, gdje ste
da li cu vas ikad naci
kazite mi, sto to znaci
kad u ponoc netko svira”
——————————–
@ Asocijator: Какав је осећај кад напишеш чланак под једним именом, а коментаришеш га под другим? Као да причаш са собом, или да си у друштву, кад вас је више па играте карте? Дивиш се мудрим разговорима између различитих (истих?) особа?
Нисам лекар, не могу да помогнем, али је занимљиво да се зна како ти је.
@ Драган Миладиновић
“Какав је осећај кад напишеш чланак под једним именом, а коментаришеш га под другим? Као да причаш са собом,…”
Не, нисам ја написао овај чланак. Ја се бавим само писањем коментара на објављене чланке.
Него, шта сте хтели да кажете са оном песмицом у претходном коментару и још написаном латиницом?
@ Asocijator: Извињавам се,имао сам погрешан утисак да сте аутор и текста и коментара.
Стихови, отужне, песмице коју је некада певала Тереза Кесовија су ме асоцирали на наслов текста и сам текст, те сам их пренео онако како сам их нашао на мрежи.
@ Драган Миладиновић: У реду је, важно да су отклоњене сумње на двоструки идентитет. Мене понекад инспирише неко од колега коментатора, па се упустим у дописивање.
Истина је да сам , неопрезно , дао повода србском математичару за оно “ја ,па ја”. Тај мој рад на микро
плану, или , у сутерену , изгледа овако . Уђем у неку продавницу означену ћирилицом , којих је мало , па се преко продавачице захвалим власнику за ћирилицу. Истовремено постижем да угледам радост на њеном лицу. Редовно питам таксисту какав је његов став о ћирилици , па се надам да ће причати другима о ономе што је чуо од мене. На пијаци на Бежанијској коси, на тезгама је све више ћирилице. Тек када платим , рекнем трговцу уз осмех : “Данас сам купио код вас иако користите хрватску латиницу , а ако и други пут затекнем исто, купићу тамо где је српска ћирилица.” Углавном уследи извињење , а некада се и покајем јер оно хрватско као и да их је ударило маљем . . Похвалим једну баку на пијаци из околног села , а она ће тихо :”Па наша је”. Не сме да каже да је ћирилица српска.
Код школованих је другачије – они би се и тукли за “српску” латиницу.
Кори ме математичар за оно “да није мене и Збиљића” !
Трудим се да будем културан и пристојан па увек прво поменем Збиљића . А када морам да нас поменем ?
Прво, када истичем чудо невиђено , да нико други није написао ниједан редак поводом 100 година од прве забране ћирилице у српским земљама. Тада кажем да смо нас двојица написали “књижицу” “Замена српске ћирилице хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза”.
Друго , никад нисам приметио да је било ко други поменуо проблем неусклађености српског правописа са српским Уставом. У Уставу стоји да су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо , а по правопису је и латиница српско писмо. Чак без стида стоји у правопису да је она остатак из српскохрватског језичког заједништва ( насталог 1954.г. у Покрајинском комитету СК Војводине ).
Зашто нисам више у ЋИРИЛИЦИ Београд , него сам у СРПСКОЈ АЗБУЦИ Београд. Кад сам био председник ЋИРИЛИЦЕ тврдо сам заступао следеће ставове :
1 Избор писма је искључиво политичко питање . У последње две деценије у томе ме је подржао само Василије Клефтакис. Он је за “Нову српску политичку мисао” бесплатно посрбљавао текстове са енглеског и руског , а отказао је сарадњу Ђорђу Вукадиновићу када је овај објавио мој текст “Лингвисти одржали опело ћирилици”. Клефтакис је тражио да НСПМ раскине са латиницом, а када је овај југословен то одбио , пукла је сарадња.
2 Ћирилица нестаје зато што јој је циљано и плански одузет карактер српског националног симбола увођењем и другог туђег писма у српски језик ( хрватске латинице). До овог “открића” дошао сам захваљујући сељаку Станоју Ђујићу из села Доњи Детлак код Дервенте, кад ми је на својој слави поставио овакво питање : “Зашто се ти толико узбуђујеш кад је Вук нама смислио и нашу латиницу , па ће нам остати она ако пропадне ћирилица. А на моје питање откуд он то зна , одговорио је даје чуо од професора на ТВ . Управо су ти професори убице ћирилице и моји главни противници.
Пошто сам тврдио да ћирилица може опстати само као једино српско писмо , замерено ми је да немам потребног политичког такта, него тучем директно у врх браде . А када сам на годишњу скупштину позвао и проф. др Мила Ломпара , овај је својом говорном вештином толико опчинио руководство удружења да је оно прихватило његово двоазбучје. Ја сам се морао повући , а то удружење више никада није поменуло једноазбучје у ћирилици. Као такво добило је признање од мог опасног противника Министарства културе. Удружење је и дарежљиво па је дало признање проф.др Милошу Ковачевићу , у коме такође видим опасног човека за ћирилицу . Зато сам му посветио знатну пажњу у мојој књизи “ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИ спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис”.
Можда ће ми математичар опет приписати оно “ја; па ја” , али нисам могао слагати да је неко други написао моју књигу. Елем , у њој сам пре две године предвидео да никада неће стићи пред посланике Предлог новог закона о језику и писму којим је предвиђено драстично побољшање положаја ћирилице, а чији је главни писац управо лингвиста Милош Ковачевић, и то из два главна разлога . Прво, то неће дозволити председник државе јер се хрватском латиницом доказује да су он и Србија на европском путу . Друго , пре тога, или макар истовремено, морао се Ковачевић бавити и својим лингвистичким послом, па избацивањем хрватске латинице из српског правописа исти ускладити са српским Уставом односно са општесветском праксом – једно писмо за један језик. Али он је изабрао други пут : по сваку цену задржати југословенско-хрватско-титовску латиницу а Србе законом натерати да пишу ћирилицом.
Биће и наставка ако буде интересовања коментатора.
Има данас и лепих ствари. Тако је Дубињин осетио потребу да посведочи о преданом раду Немање Видића , критикованом на овом сајту. Критичар се извинио а Дубињин је и поред слабог интересовања народа награђен лепим бројем плусева , без иједног минуса. То ме храбри да у њему још има и доброте и памети .
Као и Дубињин, и ја добро познајем Видића , али одавно не сарађујемо јер ми то не дозвољавају отежане животне околности.
Штета је што његове текстове хоће да објави само сајт БАЛКАНСКА ГЕОПОЛИТИКА , а понекад и сајт ВИДОВДАН ако превише отворено није нападнут председник државе за лажну бригу о ћирилици. Зато он делује , углавном , у форми коментара.
Не знам због чега је Видић одустао од ранијег деловања спровођењем разних акција – можда године и финансијски проблеми , па се усмерио на писање , али ми се чини да је то узалудно . На пример , ено његовог коментара на сајту фронтал.рс без икакве реакције. Као што се и Бокан жали , народ је много равнодушан . Вероватно и сажаљева разне малобројне Видиће.
Ево и трећег коментатора који познаје Видића , такође из ранијег периода , и то поводом синтагме „ да није Збиљића и мене“ , која је важнија србском математичару од онога шта чине та два нескромна Србина. Додуше, има неких 15 година откад сам се искључио из борбе за ћирилицу , али читам текстове и коментаре њих двојице.
Овде је Видић навео мале ствари које уради сваки дан за ћирилицу : улази у продавнице означене ћирилицом и захвали се власнику , на пијаци скреће пажњу обичном свету да је српска само ћирилица , таксисту пита какав је његов став о ћирилици. Зар ово није истовремено и упутство шта би свако од нас могао учинити за ћирилицу, и доказ да Видић не болује од великих потеза.
Дубоко сам убеђен да он не хвали себе и Збиљића, него само оправдано драматизује стање са српским писмом и тиме што нико други осим њих не поставља питање неусклађености српског правописа са српским Уставом. Ево ја позивам србског математичара да наведе макар један пример којим ме демантује.
Такође га позивам да каже да ли зна да је поводом 100 година од прве забране ћирилице 1916.г. још неко написао макар и један редак. Не верујем ће то наћи јер је и језичка струка пуна разних Мишина којима смета што се обичан свет уопште усуђује да пита куд се деде српска некадашња светиња ћирилица. За неупућене : историчар Мишина је директор музеја о страдању Срба , Јевреја и Рома од стране Хрвата од 1941 до 1945 , коме смета то што један зубар Душан Басташић указује на срамоту што Срби још нису направили спомен обележје својим страдалим сународницима.
У потпуности подржавам став Видића да његови текстови не могу проћи на патриотским сајтовима зато да не би био окрњен углед елите. Још се не нађе ниједан коментатор који је оспоравао његово указивање на салто мортале проф. др Слободана Антонића , који се са једноазбучја вратио на двоазбучје ставом да је свеједно ћирилица као примарно писмо, или само ћирилица. И то у ситуацији када је највећи заговорник двоазбучја председник Матице српске проф. др Драган Станић избројао у својој улици 1,5% ћириличних натписа !
Негде сам прочитао овакав Видићев коментар, у коме наводи конкретан случај из једне београдске гимназије . На питање ученика да ли требају писати ћирилицом или латиницом , професорица српског језика само каже да требају „поштовати“ ћирилицу, али није смела рећи да њоме требају да пишу. Професорица биологије је дала нижу оцену због писања латиницом, а професорица географије је наредила да се мора писати српском латиницом. Из овога закључујем да су удружења за одбрану ћирилице ипак имала неки учинак и да се ћирилица неће лако предати. Потребно је још само да у Хрватској разбију још коју ћириличку таблу , да о томе јављају српски медији, па да народ из тога разуме да је српско писмо ћирилица. Српска држава не обавештава народ шта пише о писму у Правопису и Уставу , како би га у мраку и незнању превела из ћириличког у латинички културни образац.