Џенифер Камино Гонзалез: Бела Америка мора да увиди системски расизам

Већина белих Американаца не жели да увиди огроман друштвени проблем. Расизам је одувек ту и укотвљен је у амерички систем, пише у свом коментару новинарка Дојче велеа

Протести у Минеаполису (Фото: Ројтерс/Б. Снајдер)

Слике запаљених полицијских аутомобила, облака сузавца, похараних продавница, полицајаца који притискају цивиле уз асфалт… те слике су шокантне за нас, Американце, али не могу бити изненађење.

Снимак Афроамериканца који умире под коленом белог полицајца показао нам је грозоморну сцену. Али ни она није изненађење – већ смо виђали сличне ствари.

Одзвањају протести у Фергусону, Мисури, из 2015. године. Старији доживљавају дежа ви, сећајући се немира у Лос Анђелесу из 1992. и линчева током шездесетих.

Али данашњи масовни протести обузимају земљу у време када је пандемија однела више од 100.000 живота и оставила преко 30 милиона људи без посла, потврђујући вртоглаву неједнакост и поларизацију који раздиру друштво.

Делује да су Сједињене Државе на прекретници. Будућност изгледа безнадежно и неизвесно. Гледамо „америчко крвопролиће“ – појам који је Трамп чудновато употребио у говору на инаугурацији почетком 2017. године. Али, вероватно није мислио на овакво крвопролиће.

Током локдауна због пандемије, нестао је добар део свакодневице. Али опстали су темељни, структурни проблеми. Системски расизам је један од њих. То потврђују бројни примери чак и из ове епидемије.

У фебруару смо видели како су двојица белаца упуцали тамнопутог Ахмада Ејрберија док је џогирао у Џорџији.

На другом снимку смо видели како жена у њујоршком Централ парку зове полицију пошто ју је тамнопути суграђанин упозорио да поштује правила и не пушта пса са узице. Жена је одмах говорила полицији да је ту био „Афроамериканац“ и лагала да јој је „претио“.

Индиректни исход систематског расизма је чињеница да тамнопуто становништво натпросечно страда и од вируса. Па ипак, наоружани бели демонстранти су заузимали тргове великих градова протестујући против мера изолације. Неки су претили или чак пљували полицајце који су се опходили обазриво, подсећајући да у Америци белци и даље имају посебан третман.

Како и скоро свака тема у САД тренутно, и улога полиције и правосуђа се посматра дуж политичких и расних линија. Протести у Фергусону су изнедрили покрет „Black Lives Matter“ који жели да подигне свест о системском расизму и индивидуалним и колективним предрасудама који га поспешују.

Као одговор, појавили су се друкчији покрети са слоганом „All Lives Matter“, подстичући веровање да Американци живе у друштву слепом на боју коже, или „Blue Lives Matter“ који сугерише да су полицајци хероји којима се пришива расистичко понашање.

Није изненађење да такве покрете махом подржавају конзервативни белци. Анкете стално показују да више поверење у полицију имају гласачи Републиканаца, белци и старији људи, док полицији верује тек мањина Латиноса, Афроамериканаца, младих и Демократа.

Ове године су те демографске, расне и политичке линије затегнуте до ивице пуцања и подгревају фрагментацију и трибализам у друштву.

Опортунисти међу политичким лидерима, попут Трампа, активно подстичу поделе. Улазак Трампа у Белу кућу директан је резултат поларизације и културних ратова. У таквом клинчу неће бити напретка, а америчке улице ће остати бастиони насиља.

Статистике показују, а снимци као онај на којем је убиство Џорџа Флојда визуализују чињеницу да су Афроамериканци натпросечно на мети полиције. Ипак, многи бели Американци не желе да признају да су повлашћени у владајућој полицијској култури и правосудном систему.

Многи бели Американци не желе да признају да је расизам и даље иманентни друштвени проблем и да државним структурама треба реформа како би збиља једнако третирале грађане којима наводно служе. Највећи балван на путу помирења је неспособност великог дела беле Америке да увиди своју привилегованост и покаже емпатију са мањинама.

Они који су део проблема морају постати део решења. Људи друкчије боје коже не могу својеручно да мењају систем који је постављен против њих и не би их требало приморати да то покушају. Кроз историју се показало да је покрету црнаца морала да се придружи критична маса белаца како би се кренуло напред.

Исто важи и данас – али да ли је то реално у време експлозије политичког племенског размишљања? Изазов никада није био толики, а улог је велики. Напредак ка укидању предрасуда и расног насиља доћи ће тек када бела Америка више не буде уљуљкана у системски расизам.

Опрема: Стање ствари

(Дојче веле, 1. 6. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

4 replies

  1. A da vidimo malo snimke nasilja nad belcima? Njih ima toliko mnogo da ne zavredjuju paznju mejnstrim medija. Dupli arsini i politicka korektnost jer ovo divljanje odgovara dubokoj drzavi.Nikad veca prava obojenih ne samo u Americi nego u celom svetu i opet ne valja. Valja ce kad nestane belaca,muskaraca,heteroseksualaca…

  2. Мулти-култи експеримент није успео. Масовно мешање људи различитих раса, вера и култура не доводи до мултикултурног Дизниленда него до подељеног друштва и сукоба. Сме ли неко то да каже или напише? Ово кукумакање, зашто није како је мали Ђокица замислио, већ вређа интелигенцију.
    Пробајте да населите хиљаде и милионе странаца друге расе и друге вере у неку афричку земљу или у неку азијску земљу, па ће ефекат бити исти. Онда ће они бити „расисти“: Мулти-култи силовање друштва је сукоб са законом живота. Идеја да се може створити стабилна политичка заједница која није заснована на органској заједници показала се, у пракси, као чиста утопија.

  3. Расизам у Америци је обостран. И црнци мрзе беле. То није једносмерна улица. Вести су препуне прича о страдањима црнаца, али нико не говори о белцима које су црнци убили.
    Само окорели расисти могу мирно гледати видео снимак како бели полицајац равнодушно са руком у џепу убија George Floyd-а. Постоји веома сличан видео како бели полицајац у Тексасу на исти начин убија белог човека, али о овом убиству се не говори.
    Да бисмо направили корак напред морамо се заједно борити против бруталности полиције и против обостраног расизма.
    Ја нисам расиста, али се у неким ситуацијама бојим црних особа више него белих и избегавам да возим кроз неке делове града у којима су црнци већина. Морамо бити отворени да бисмо се разумели. Морамо боље упознати себе.

  4. Сврха постојања оваквог текста на Стању ствари засигурно није слагање А.Л. са ставовима немачке удаваче Гонзалес, него изазов читаоцима. Пошто сам по свим критеријима, утемељеним од неомарксистичке жгадије, засигурно расиста, не хајем много за друга мишљења о могућној селективности у ниже наведеним статистичким подацима где следи кратка историја расизма у Америци:

    1. Црнци су стигли у Америку тако што су купљени на робовским пијацама Западне Африке и бродовима довожени у Нови Свет. По афричким џунглама су их ловили и у ланце окивали њихова сабраћа по боји коже, белци су били тек крајњи купци готових производа из домаће радиности самих афричких црнаца. Да то није ништа необично говоре и подаци о белим америчким робовима, попут ирске сиротиње, која је, у неким случајевима, поробљена баш од стране њихових ирских рођака, или, рецимо, Срба православаца из Херцеговине, које су, Млечанима и Арапима, као робље продавали Срби католици из Дубровника. Као што видимо овде баш и нема расних предрасуда, а у неким случајевима ни верских ни крвних. Nothing personal, just business.

    2. Грађански рат у САД није избио због сукоба филантропа са Севера и расиста са Југа, него због високих северних тарифа на промет конфедералне робе. Сви су имали робове које Линколн никад није укинуо.

    3. Од завршетка Грађанског рата па до краја „сегрегационог“ периода статистика (она „наша дика“) каже да су просечна примања црнаца са Севера била већа од белаца са Југа. Црнци су у доба сегрегације били три пута мање хапшени него данас. Проценат запослених црнаца је био скоро једнак проценту белих упосленика, све до средине 60-их. Уласком у компјутерско доба тај број пада. Но проценат ухапшених црнаца за тешка кривична дела је био и још увек је вишеструко већи, иако је укупан број белих и црних осуђеника приближно једнак. Број повратника у затвор међу црнцима је такође нупоредиво већи. У 21. веку број белаца убијених од стране полиције је скоро три пута већи од броја црнаца. Где се даде континуитет до данашњих дана?

    4. Број уписаних црнаца у најбоље високе школе је увек био неупоредиво мањи, али је сразмеран броју оних који су се осмелили да полажу пријемне испите. Црни Американци нису излазили на пријемне испите понајвише зато јер статистика/наука вели да им је IQ медијана-звонце другачије распоређено него код белаца… to say the least. Дакле, то каже наука, коју не оспоравају ни црни научници, ја само преносим. У потоњих десетак година међутим, скоро сви елитни амерички универзитети су увели квоте за упис црних студената, уместо дотадашних академских квота, тако да они полажу посебне пријемне испите, а критеријуми су снижени до те мере да би сваки бели студент „испод црте“ лако положио тај црначки пријемни, али је ипак остао на крају неуписан. Толико о „едукативној сегрегацији“ на коју се позивају црни адвокати и бели самопорицачи.

    5. И поред очигледне неравномерне расподеле когнитивних способности по боји коже, ових дана смо сведоци да рецимо градоначелница великог града какав је Атланта (црна жена… иста ствар у Вашингтону граду) и шефица целе градске полиције (такође црна жена, може бити и врло паметна и способна, али црна) мртво ладно у камере вичу „Црни животи су важни“. То нико не спори, али ако покушате рећи само „сви људски животи су важни“ (не дај Боже да кажете „бели“) напрасно ћете фасовати етикету раси-фаши-анти-хејтер, изгубићете посао који више нећете наћи и запечатити себи и фамилији судбину за сва времена.

    6. У Америци (и на Западу генерално) далеко највише су угрожени бели, хетеросексуални мушкарци, који вредно раде, плаћају порез, неки иду и у цркву, поштују закон и стављају циполку на сто. О вранама, китовима, осушеним жбуновима и рециклажном смећу се води још и некаквог рачуна, а о овој категорији баш никако, јер је то ионако „привилегована врста коју треба искоренити па да се врати рај на земљу“, како рече једна угледна, бела, самопљувателна радикална левичарка и доктор наука, док јој аплаудирају исте такве колеге.

    7. Они бели мушкарци који се противе оваквом свом статусу врста су која изумире рапидно и насилно. Они који желе да опстану ожене се новинарком Гонзалес (која је, поред свих плавих и способних Немица, посао у Дојче Веле добила на памет и лепоту, natürlich), па уместо франкфуртских кобасица с киселим купусом за омиљено јело прогласе мексички бурито, или, како видимо баш ових дана, једноставно клекну пред неког задриглог црнца с наопаким качкетом, капуљачом и ланчугом и моле га да им опрости, а да ниједан од њих не зна за шта.

Оставите коментар