Епископ Максим: Ова пандемија је равна куги

Не треба цепидлачити око метода причешћивања. Заиста је време да схватимо да Црква треба да живи и локалним предањима, рекао епископ Максим

Епископ западноамерички Максим (Васиљевић). Фото: Епархија западноамеричка

Запањујуће је како је један невидљиви вирус успео да промени звуке великих градова. Прва ствар која „пара уши“ јесте моћ тишине.

Није пуст само Тајмс Сквер него и Холивуд. Број заражених у Калифорнији је премашио цифру од десет хиљада, од којих је више од две и по хиљаде у заливу Сан Франциска. Гувернер предвиђа да ће чак половина популације бити заражена вирусом у периоду од осам недеља. Један вирус је разоткрио крхку стабилност услед недостатка антитела у презаштићеном организму светске велесиле – каже епископ лосанђелески и западноамерички Максим (Васиљевић), који у разговору за Данас говори о стању на Западној обали, САД и Епархији западноамеричкој после избијања пандемије вируса корона.

* САД је тренутно, према подацима о броју оболелих од вируса корона једна од најугроженијих држава на планети. Каква је ситуација на простору Западноамеричке епархије?

– Почетак је априла 2020. и ковид-19 и даље спада у најцрње вести. Ова пандемија равна куги личи на безосећајну, slow motion трагедију. Ипак, у свему томе, приоритети живота и хијерархија вредности се поново васпостављају. Људи можда више него икада пре постају свеснији потребе да другог чувају од себе као и да више цене блискост коју су узимали здраво за готово. Ситуација у Сједињеним Америчким Државама погоршава се из дана у дан, где од вируса короне дневно умре хиљаду људи. Престижни научни панел је саопштио Белој Кући да истраживање ковида 19 показује да се овај вирус може преносити чак и говором и дисањем у непосредној близини. Ипак, постоји нада да ће после још месец дана борбе број жртава и заражених почети да пада. На овом широком географском простору мере заштите и ограничења су донедавно прилично варирале од државе до државе, међутим, сада скоро свуда важе пооштрене мере. Између осталог, сурфери и пливачи морају да се држе даље од океана, а предстојећи председнички избори су потпуно пали у сенку пандемије. У предзнаку смрти тако лако ишчезавају предмети донедавне бесомучне пажње медија и политике.

* Да ли и на који начин мере заштите од вируса утичу на живот Епархије, поготово што је ово време Великог поста?

– Цео свет је у својеврсном карантину, четрдесетодневној изолацији која се ове године подудара са нашим пасхалним постом. Ковид 19 уводи поново димензију пустиње у савремену цивилизацију, па тако и у Америку. Једина непознаница је колико ће овај глобални карантин потрајати, док се хришћани питају када ће и како славити Васкрсење Христово. Није ни чудо, јер једино оно може показати да смрт овде није нашла идеално боравиште. Међутим, ми не можемо спавати сном праведника. Конкретно, у епархији држимо честе телеконференције са свештеницима ради добијања праве слике на основу које се потом процењује које поруке свештеници треба да пренесу верницима. Оне се углавном своде на поруке охрабрења и подршке, а то је људима такође потребно. Утешно је да свештеници у Америци показују бригу и завидан ниво осетљивости за жељу верника да и поред свих препрека живе животом Цркве. Поред тога, наша епархија је наручила један већи број маски, санитетског материјала који намеравамо да пошаљемо онима који имају потребу. На нивоу културе, примећујемо да се многи обрасци полако мењају, а неки ће можда изгубити на значају. Општи је утисак да ће у будућности много већа пажња бити посвећена хигијени, укључујући и оној везаној за међуљудске односе. Људи су већ сада пажљивији у гестовима, речима, изјавама… Многи су схватили да трипут треба „мерити“ пре него што се неко саопштење пусти у јавност. Оно што важи данас не важи сутра, што ће важити за три дана изгубиће на значају после недељу дана. Кад смо код трезвеног и проактивног деловања, добар пример како се унапред гледа на долазеће дане, али и на изазове за богослужбену праксу, можемо видети у сестринским црквама, Грчкој и Руској.

Да додам и то да овамо настојимо да одбацимо тренд по коме се наша православна вера и јеванђељска нада гледају као да су једна од вероисповести у супер-маркету религијâ. Црква данас треба да избегне замку објективно-јуридичких представа о спасењу, а она вреба и иза разних понуђених тумачења Свете тајне причешћа. И потребан нам је осмех дон Ђузепеа Берарделија, свештеника који је усред страшне заразе у Италији, док није трагично настрадао помажући својим верницима, величао име Божије – што његово име Јосиф и значи преведено са јеврејског. Такође, недостајаће нам смирени лик ваљевског епископа Милутина.

Извор: Данас

* Како верници реагују на државне и епархијске мере заштите и како је код Вас решено питање Свете тајне причешћа, које је епархијама СПЦ на простору бивше СФРЈ показало да и у СПЦ постоје различити приступи?

– Литургијско општење није некакав индивидуални чин, него заједничко дело, а то потврђују литургијске молитве које су, само са једним изузетком, у плуралу. Ова ситуација нас подсећа на истину да је евхаристијска достојност неодвојива од љубави према ближњима. Свети Јован Златоусти је говорио да је наш ближњи „други олтар“ или „живи олтар тела Христовог“. Дакле, ковид 19 нас подстиче да изнова промислимо нашу евхаристијску побожност и да се подсетимо чињенице да појам литургије подразумева и оно „пре“ – припрема за литургију, и оно што долази „после“ – њен одраз на укупни живот. Сада смо свеснији тога. Није Литургија само оно што се добија из свете Чаше, него је и целокупна творевина једна космичка Евхаристија. За поједине, Евхаристија представља неку „ствар“, предмет подложан чак и хемијској анализи. У таквом приступу изостаје димензија заједнице и космоса, а Христос је Спаситељ свих светова, како је говорио и свети Јустин Ћелијски. Нормално је да постоје различити приступи у погледу праксе причешћивања. Уколико је та пракса верна духу древног Предања и уколико не представља повод за сумњу, као потенцијална претња здрављу, тада не треба цепидлачити око метода причешћивања. Заиста је време да схватимо да Црква треба да живи и локалним предањима, као што је то некада и било.

* У САД се говори о вишемилионским отпуштањима запослених. Колико држава помаже људима да преживе ову ситуацију, каква је ситуација у српској дијаспори – и да ли Епархија може да им на било који начин помогне?

– Ово је ситуација која нас је све затекла неспремне. Око педесет милиона људи ће можда остати без посла и то изазива панику јер Американци су сирово наивни људи. Епархија није у могућности да помаже незапосленима, али смо наше скромне фондове отворили за најугроженије. Али ако успемо да помогнемо заједничкој борби целокупног друштва – на јеванђелским основама, тада можемо да рачунамо на поверење друштва према Цркви. Тада ће и свет поверовати да Црква заиста пружа Хлеб „који се увек једе и никада не нестаје“. Верујем да нашим правилним уграђивањем у Литургију као свесветску тајну испуњавамо дуг љубави према сваком живом бићу на овој планети. А непромишљеним и површним понашањем, како је приметио руски јерарх Тихон Шевкунов, можемо постати ненамерне убице.

Италија усред заразе поново учи да воли

* Да ли стижете да пратите медије? На који начин амерички медији извештавају о пандемији, да ли се осим званичне верзије појављују и информације и анализе које говоре и о другачим погледу на вирус, његово ширење и лечење, које овде углавном „круже“ на друштвеним мрежама?

– Пратим медије и највише ме занима утицај који пандемија корона вируса остварује на плану личних и међуљудских односа. Ових дана сам се сетио италијанског психолога Луиђија Зоје, који је пре десетак година написао књигу под насловом „Смрт ближњег“, у којој говори о томе да је глобализација после краја Хладног рата довела до солидарности са неким далеким појединцима, попут пријатеља на Фејсбуку, односно апстрактним личностима, чиме је онај ближњи, на кога смо упућени, постао одсутан из нашег живота. Дакле, цену те модерне комуникације плаћа наш сусед или „ближњи“, како га описује јудео-хришћанско предање. Занимало ме је шта каже Луиђи Зоја ових трагичних дана. Звучао је оптимистично пошто, по њему, Италија изнова учи да воли усред заразе вирусом короне. Тако желим да звучи и овај наш разговор.

Без ТВ преноса Литургије

– У нашој епархији Литургије се не преносе путем видео стриминга. Не може се директно преносити збивање Царства небеског. И ако већ постоји неки „пренос“ Царства Божијег, онда је то сама света Литургија која захтева живи, тактилни однос. Шта неки сада раде? Дају нам „пренос преноса“. Платон је у „Републици“ критиковао уметност говорећи да нас она још више удаљава од истине зато што нам не даје слику истине него слику слике. Овде не мислим на баналне примедбе попут оне „људи седе у удобној фотељи, пију кафу и гледају причешће“, него на нешто много суптилније, а што се дотиче и дисциплине чување тајне. Рани хришћани, као и они у 4. и 5. веку, љубоморно су чували Литургију и од катихумена, дакле оних који су већ били одлучили да се крсте, а ми сада то дајемо „на тањир“ свима, укључујући и оне који се подсмевају хришћанству. Мислим да то није добра примена икономије.

Од Аљаске до Мексика и од Колорада до Хаваја

– Западноамеричка епархија има четрдесетак парохија и литургијских заједница распоређених у тринаест савезних држава и четири временске зоне. На овим чудом створеним геолошких облицима огромног простора америчког запада или далеког Запада живи око 75 милиона становника. У престоници Калифорније, Сакраменту, међу калифорнијским ранчевима и виноградима, живи значајна српска заједница. Ту је и град Фрезно у близини хиљадулетних дивовских секвоја, а верника има и у већим градовима као што су Финикс и Лас Вегас и пустињи Аризоне и Неваде. Парохијани међу пропланцима урбаног Сан Франциска осећају не само снагу хладног ветра него и таласе либерализма који доминирају тим градом. Верници у савезним државама Монтане, Јуте, Ајдахоа и Колорада погледом посматрају Стеновите планине, док јужну Калифорнију, са већином православних верника у Сан Дијегу и Лос Анђелесу, запљускује моћни Пацифик. Парохијани у орегонским шумама се надмећу по броју кишних дана са онима у Сијетлу. Мањи део парохијана и монаха се подвизује на удаљеној Аљасци, док на Хавајима живи малена српска заједница Светог Лазара Косовског у Хонолулу.

Опрема: Стање ствари

(Данас, 4. 4. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

14 replies

  1. Заиста немојмо цепидлачити – надахнута репортажа из кугом опустошених сједињених америчких држава, “ прошарана“ психотерапеутским пасажима, саветима достојним рубрике “ Драга Јелисавета…“
    Заиста немојмо цепидлачити – може Васкрс и без Свете Литурђије, може Васкрс и без Страдалне седмице, поклопио се логорски карантин са Четрдесетницом – ето радости, искористимо то истражујући себе собом, по себи, без Бога Живога, измакнимо се од Цркве, јер боље види онај што је измакнут но онај што у Цркви стоји, импровизујмо, једна кашичица локалног предања, забране одласка у Цркву по вољи, шољица телефонског разговора са свештеником, једна мерица хуманизма, две мерице страха марке “ ‘еј, вирус је то“, прстохват позивања на Преподобног Јустина Ћелијског и… прође Васкршњи пост и Васкрс, ух, добро је, још и пандемија да прође и Бог да нас види…
    Заиста немојмо цепидлачити – ипак је то владика Максим…

    Свиђа ми се

  2. Опекао се е.Максим својим исповедањем еволуције и другим (не)делима па сад пажљиво бира речи како да оспори светињу причешћа очигледно планирајући некакве другачије („локалне“ али по њему више хигијенске) начине причешћивања кроз овакве изјаве (што и није чудно за маловерне и/или екуменисте):

    Црква данас треба да избегне замку објективно-јуридичких представа о спасењу, а она вреба и иза разних понуђених тумачења Свете тајне причешћа.

    Уколико је та пракса верна духу древног Предања и уколико не представља повод за сумњу, као потенцијална претња здрављу, тада не треба цепидлачити око метода причешћивања.

    Свиђа ми се

  3. Opet Maksim lupa po diviziji. Dosta je bilo sa njim i njegovom kič teologijom. Poslati ga u neku isposnicu, da odradi ono što je preskočio pre nego što je postao vladika. A i da mu Zizjulas izvetri iz glave.

    Свиђа ми се

  4. Вратоломеј је одавно затворио храмове, шта друго очекивати од његовог најревноснијег поштоваоца…

    Свиђа ми се

  5. ВАШЕ екумењарско телесно мудровање и цркворушитељство су гори од куге јер настоје да нас лише светоотачког пута спасења.

    Свиђа ми се

  6. I šta je to vladika Maksim loše rekao, pa ga neki ovde prozivaju i za ovaj intervju?

    Свиђа ми се

  7. Пандемија је, у ствари, планетарни флешмоб.

    Ови који шире страх, панику и безнађе, а наду полажу у хигијенске маске, веру у респираторе и слепо покоравају своје МИШЉЕЊЕ обрасцима које им сервира политичко назови-елитска врхушка су себе већ уписали у робове, слепе послушнике новог врлог света, који је већ постројен.

    Нажалост, међу оваквима има и доста православних, на свим нивоима..

    И још само кратак осврт на индикативну фразу коју је употребио Владика Максим — ”јудео-хришћанско предање”! Та кованица је оно што се на енглеском зове оксиморон, или по српски, бесмислица. Неодржива по садржају, фраза је карактеристична за неправославно поимање хришћанства, углавном у атеистичким лево-либералним круговима, разводњеним протестантским ”црквама” а у последње време у употреби и код римокатолика. Поента је у вештачком обједињавању две традиције за потребе америчког социјално-културног исконструисаног обрасца ”различитости”, као неприкосновеног принципа. А овде је реч управо о два дијаметрално супротна предања и видика за будуће. Упитајте се само шта је заједничко у следећем: За православне је Исус Христос Господ и Спаситељ, Син Божји од Дјеве рођен, а јудејима (Боже опрости) лажни пророк и син ….., док је Пресвета Богородица (опет Боже опрости) њима жена неморална. Хришћани чекају Други Долазак Миропомазаника Божијег Исуса Христа (Месије) а јудеји чекају свога месију који је — антихрист!

    Уобичајено је чути ту фразу у средствима масовног (дез)информисања, али је изненађење да ју је употребио Владика СПЦ. Против моје примедбе је лако подићи оптужбу за тражење длаке у јајету, али ”јудео-хришћанство” је противречност у појму и не би смела да се ”омакне” јерарху СПЦ:

    Свиђа ми се

  8. Владика Максим говори о могућности промене начина причешћивања („Не треба цепидлачити око метода причешћивања. Заиста је време да схватимо да Црква треба да живи и локалним предањима“), а неки у томе виде одустајање од причешћивања и издају вере?! Не знам на основу чега то мисле, осим можда на основу сопствене параноје? Почев од 19. века, када су људи почели да откривају узрочнике заразних болести, поставља се и питање причешћивања оних који су оболели од таквих болести, као и причешћивања уопште у временима епидемија. Зато су православни богослови настојали да дају одговоре на та питања и недоумице. Па ево неких одговора.

    1) Код Св. Никодима Агиорита, у делу које се зове „Пидалион“, описано је како треба вршити причешћивање верних за време епидемије (тада је конкретно у питању била куга):

    „Стога и јереји и архијереји треба да се постарају да нешто промене за време куге како би им било могуће да причесте болеснике без кршења овог канона [реч је о 28. канону Пето-шестог сабора, који забрањује мешање грожђа са Бескрвном жртвом], али не стављањем Светог Хлеба у зрна грожђа, већ у неку свету посуду, тако да умирући или болесници могу да га узму одатле пинцетом или нечим сличним. Посуда и пинцете се стављају у сирће, а сирће се сипа у пећ, или [уништава] на било који други начин који је сигурнији и канонски.“

    2) Такође, и у нашој помесној Цркви постоје објашњења како вршити причешћивање у време какве заразе. Тако, епископ тимочки Мелентије у својој књизи „Правилник: Помоћна богослужбена књига (II)“, објављеној у Зајечару 1907. године каже:

    „Појавило се питање: могу ли се и треба ли се причешћивати лица, која су заражена заразним болестима: дифтеријом, венеријом, тифусом, шарлахом, богињама итд. На ово питање такозвани „учењаци“: доктори, поједини чиновници и други категорички захтевају, да се забрани причешће деци и одраслима, где се која од поменутих зараза појави, јер би се веле, скупљањем и причешћивањем из једног суда (Путира) и једном кашичицом, зараза преносила од болних на здраве. Због оваквог гледишта ових световњака, чешће су излазиле званичне забране причешћивања и здравих у оним местима у којима ова или она заразна болест влада.
    Па шта да се рече на ово?
    С гледишта науке и искуства зараза се додиром здравих са болеснима (пијење из једног суда, једење из једног чанка итд) доиста може преносити и преноси се са болних на здраве. То се дакле не може и не сме спорити. Али, да чак и св. тајна причешћа може послужити оруђем преноса заразе са болних на здраве, апсолутно се не може примити ни усвојити. Јер по јасном учењу св.цркве Христове, св. тајна причешћа лечи и тело и душу: душу од духовних недуга – грехове, а тело од болести, јер се ова даје и „в сњед“, вернима, „во исцејленије души и тјела“. Разуме се, да су ови и овакви плодови св. тајне причешћа условљени спремом и достојним примањем св. тајне. Јер „јадиј и пијај недостојње, суд в себје јаст и пијет…“ А св. тајна причешћа пак сама је по себи доиста право, јединствено лекарство душе и тела: лекарство, коме нема на земљи равна. Па следствено ни сами они сасуди, из којих се (путир) и којима се (кашичица) преподаје св. причешће, никако не могу бити оруђима преноса заразних бакцила, јер су и она (оруђа) освећена драгоценом крвљу Христовом.
    Но у ово слабоверно доба људско и ради спокојства оних, који су на раскрсници духовној, те се у оваквим појавама колебају и не знају на коју ће страну тј. да ли уз учење свете цркве и савете свештеникове, или уз слабоверне по неке докторе и чиновнике, свештеници по нашем и руских писаца мишљењу, могу допустити следеће: при свакој цркви треба да има по неколико лажичица (кашичица) за давање св. причешћа и по 2-3 убруса. Кад се пак појави која од заразних болести, онда да свештеник при причешћивању поступи овако: чим кога причести, да спусти ту лажичицу (којом је причестио) у лонац топле воде (која се намести са северне стране Царских Двери у Олтару) и узме другу лажичицу. Црквењак, или кога он одреди, одмах ће избрисати спуштену лажичицу чистим новим убрусом и држати у рукама, па свештенику одмах додати избрисану, а од свештеника узети употребљену, спустити у лонац и одмах по томе избрисати итд.
    Друго, други црквењак или тутор (или ђакон где га има), који буде убрисавао причаснике, да има 2-3 чиста убруса код себе и при убрисавању сваког причасника, да избрише сувим делом убруса, а не једним и истим крајем убруса како то обично бива.
    Треће, ове убрусе после причешћа сагорети, па пепео од њих сместити у јамицу под св. престо.
    Четврто, свештеник свагда треба најпре, да причести здраве, по обичају, па тек болесне по овом означеном начину.
    Пето, где има два св. путира и две лажичице, те би се болни могли причестити из другог св. путира, сипавши у њега св. тајну колико треба, а из првога, односно из оног св. путира који је употребљен на Литургији, причешћивати здраве (Хојнацки, стр. 110)
    У осталом главно је ово: свештеник ни у ком случају не сме одбити од св. причешћа онога, који је за то достојан и спреман, па био он здрав или болестан. „Грјадушчаго ко мње не изжену вон“ рекао је Господ Исус Христос. А свештеник у Литургији повереник је, сатрудник самога Господа; вршиоц воље његове, извршилац закона његовог.“

    3) У књизи „Питања и одговори из пастирске праксе, црквеног богослужења и религиозног живота“ из 1929. године, аутора Радована Ђ. Димитријевића, пароха београдског — чије објављивање је одобрио Свети архијерејски Синод наше цркве 1928. године — налазе се и ова упутства:

    „Сме ли свештеник причестити лица коју болују од заразних болести: венерије, куге, тифуса, дифтерије и т.д.? — Сме, овакви су случајеви ређи. У тим приликама, као и свима приликама кад је много причасника поступити овако:
    1. Набавити неколико кашичица за давање причешћа и повише убруса, повећих нових, ма и од најјефтинијих тканина, сваки ће исносити око 1 метар у квадрату, њиме брисати причаснике, донекле једним, затим другим, трећим и четвртим углом, по том узети нов.
    2. Чим се причести лице сумњивог здравља, одмах ту кашичицу спустити у лонац кључале воде нарочито зато спремљене у олтару и узети другу кашичицу. Црквењак ће узимати кашичице из кључале воде, брисати чистим убрусом и давати свештенику, употребљене узимати и тако наизменце. По свршеном послу кашичице савршено опрати дезинфекцијоним срествима.
    3. Одређено лице мењаће убрусе: здрава лица брисаће једним, а лица сумњивог здравља другим убрусом.
    4. Ове убрусе по причешћу спалити и пепео бацити у реку.
    5. Причестити, по могућству, најпре здраве па болесне.
    6. Где има два путира свештеник може причешће раздвојити у 2 путира, па из путира употребљеног при литургисању причестити здраве, а из другог болесне.
    7. Свештеници при причешћивању да обрате нарочиту пажњу да у добро отворена уста причасника сипају само св. причешће и не додирујући кашичицом усне причасника.“

    Као што видимо из ових примера и упутстава, не само да је могуће, него је и добро у случају какве нужде, а нарочито у случају какве епидемије заразних болести — и то пре свега због слабости оних који у вери још нису довољно узрасли, па да би се избегло њихово смућење — привремено променити начин причешћивања. При чему, ваљало би и то нагласити, Црква је најмање једном у својој историји већ променила начин причешћивања — у 11. веку, када је уведена кашичица. До тада је важило оно што је одредио 101. канон Пето-шестог васељенског сабора (Трулског), 691. године: „… Тако, који жели у време Сабрања да се причести Пречистим Телом, и Причешћем једно са Њиме постане, треба да руке састави у облику крста [тј. да преклопи шаке крстолико] и тако приступа и прима Причешће благодати…“ Заправо, и овај канон је означио промену, јер се до тада у неким помесним црквама причешћивање верних вршило директно из Путира, као што се свештеници причешћују. Такав начин причешћивања је остао и до данас у литургији Св. апостола Јакова, брата Господњег (у неким нашим храмовима она се служи само једном годишње, на дан Св. апостола Јакова).

    Као што видимо, промене су могуће, и оне НЕ ПРЕДСТАВЉАЈУ издају вере.

    Свиђа ми се

  9. Само да приметим да се и на ову тему увукао бот који мења однос плусева и минуса.

    Ваљда такви мисле, кад не може аргументом, може „лајком“.

    Наздравље вам било, али ипак да знате да је провидност вашег поступка индикација слабости аргумената које постављате као и других које бисте можда и поставили, под условом да их имате.

    Свиђа ми се

  10. @Don Quixote – А што нам лепо не напишеш који је по теби прихватљив однос плусева и минуса па да се држимо тог односа! Ако се мора онда добро, шта га знам ванредно је стање и полицијски час…

    Свиђа ми се

  11. @Асклепије

    Па шта да ти кажем, ваљда си одрастао човек па би требао да знаш. Али, кад већ питаш, онда размотри барем две ствари, слободу и савест. Једна би требало да ограничи другу — дакле ради (и даље) како ти ботовска савест налаже.

    Свиђа ми се

  12. Најбржи начин заразе је да у уста здравога ставимо кашикицу која је била у устима болеснога. Срби су тај проблем одавно решили, када се гости на слави послужују житом.

    Свиђа ми се

  13. @Don Quixote – Видим да радиш (као и Богдан) у трећој ноћној смени. По принципу држ`те лопова оптужујеш друге за ботовање. Врло ретко коментаришем, али зато дајем плусеве искреним и паметним коментарима, а лупам минусе онима који то нису. Праћење скорова плус/минус врше само они који треба својим газдама да поднесу извештај о обављеним налозима. Кажеш: „…кад не може аргументом, може „лајком“. Наздравље вам било, али ипак да знате да је провидност вашег поступка индикација слабости аргумената које постављате…“ А управо је Борислав Максимовић (пре твог коментара) врло опширно и аргументовано подржао тему чланка који се кометарише – ставове поштованог владике Максима. Твоје аргументе нисам видео. Није ваљда аргумент против владике Максима опаска о ”јудео-хришћанском предању”. Такву бесмислицу могу да напишу само атеисти и хришћани по задатку. У ”јудео-хришћанско предање” спадају и 10 божјих заповести саопштених Мојсију. Први пут чујем да постоје „хришћани“ који не признају 10 божјих заповести. Можда међу сектама и култовима…

    Свиђа ми се

  14. @Асклепије

    Да разумеш смисао и значај употребе појма „јудео-хришћанства“ мораћеш да се више потрудиш и понешто прочиташ или проживиш у друштву и окружењу где је тај термин кодна реч која даје индикацију општијих ставова онога који је употребљава. Иначе, чиста је глупост закључити да критика овог појма подразумева одбацивање 10 Божјих заповести.

    Него, какве везе има трећа смена са ботовањем??

    Мора да су твоји видици толико скучени и за простије ствари, па не видиш на пример, ни могућност да се неко јавља из друге временскеј зоне. А овамо, петљаш се у тему о којој си јуче начуо из школске клупе.

    Уосталом, обраћаш се непознатом човеку са „ти“, што је знак немања основне културе понашања, а то те са моје стране дисквалификује за даље дописивање. У сваком случају, остај у здрављу.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s