Живојин Ракочевић: Срби на Косову у двострукој изолацији

Како су Срби на Косову и Метохији преживели двадесет година изолације, може ли нас њихово искуство нечему научити

Правила на путу: не иди нигде ако не мораш, до детаља планирај сваки свој пут и сваку могућност сусрета, имај увек резервни пут, ако на путу имаш неки проблем или ти стане аутомобил, зовеш оног ко ти је физички најближи и чекаш као да се ништа не дешава. Када нам се, пре неколико месеци, покварио аутомобил на путу према Пећкој патријаршији, познати музичар др Неле Карајлић био је изненађен јер је одмах позван Милош Димитријевић да дође из Гораждевца и да, пре свега, буде обавештен где се тренутно налазимо.

Правила у сусретима: обилази и не примичи се људима, чекај да говори онај ко ти долази у сусрет, не питај ако није сигурно, не прилази групама људи, купуј код оних које познајеш и по препоруци. Посебно је 1999. и до 2004. важило правило: не одговарај на питање колико је сати. Тихо и без иједне изговорене речи куповала је у албанској продавници „Таунита” професорка Митра Рељић. То им добро никада није заборавила, а говорили су само очима.

Правило више силе: помирите се да нема струје понекад и двадесет четири дана, ни једног минута; набавите резерве воде. Александар Јанићијевић из Приштине није изашао дуже од годину дана из свог стана, био је стручњак за воду и редовно је, у свом стану, контролисао њен квалитет. И данас много чита, бистрог је ума и у дубокој старости. Нема телефонских веза годинама. Место на ком однекуда „пробија” сигнал постаје телефонска говорница. На гомили камења одмах иза манастира Грачаница био је најбољи сигнал у целом крају. Најдуже је на узвишењу од каменица телефонирао отац Сава Јањић. Ми, остали, чекамо на пристојној дистанци, љути и мрзовољни.

Хиљаде детаља уклопило се у живот, у мисао да ће доћи слобода, као и да се у овим изолованим заједницама чува нешто вредно за све нас и цео свет. А онда је почетком ове године у наш гето стигао вирус корона. Гето је постала свака наша кућа, установа, продавница, апотека. Заобилазимо своје најближе и тражимо нове путеве у гету, не улазимо без преке потребе у радње, полицијски час направљен од приштинских власти, као лош привремени распоред часова од 10 до 16 сати, само уноси забуну. Грачаница изгледа као потпуно замрла. Џип италијанских полицајаца карабинијера се зауставља испред дома културе, пиштољи им висе широко са стране и ниједан од њих не носи заштитну маску против вируса. Локална полиција зауставља Роме у возилу за резање дрва. Хладно је, за њих има посла.

„Добро сам. У некој врсти карантина, не крећемо се пуно, само из нужде. Одузе нам корона и оно мало привидне слободе”, каже Соња Вуковић, педагог из Осојана у Метохији. За разлику од Грачанице или Штрпца, она живи у мањој средини, другом нивоу повратничког гета, а око ње су, и у селима, у потпуној изолацији старци, ретке породице и појединци. Они чекају сваку реч из већих средина и фатално их погађају дезинформације да ће бити запрашивање против вируса из авиона, да ће Срби остати без лекара, да ће завршити у албанском карантину.

„Тај који буде дошао до те неке фазе која је толико интензивна да мора да се обезбеди подршка како значајних медицинских апарата, тако и додатних процедура, биће пребациван у неки од регионалних центара, који већ постоје на територији Србије”, поручио је недавно директор Клиничко-болничког центра са седиштем у Грачаници, др Братислав Лазић. Једна пацијенткиња је, према овој процедури, већ пребачена у Ниш.

Страх од албанског карантина и збрињавање у њему је доминантан, и у великој мери је блокирао живот и подстакао реално питање: Како ћемо се лечити?

С друге стране, приштинска власт је, све време, у тешком међусобном обрачуну. Самоопредељење премијера Албина Куртија и Демократски савез Косова Исе Мустaфе формирали су крхку владу која се распада од тренутка када је формирана. Прекјуче је и званично пала. Одсуство моћног играча, садашњег председника Косова, Хашима Тачија и различите америчке поруке потпуно су паралисали политички живот. Американци као главни и неприкосновени творци Косова и политичке сцене, први пут различито виде пут свог протектората, али и нови републикански гласови и старе демократске структуре схватају да се без Хашима Тачија не може – Самоопредељење и Демократски савез Косова слаби су и непоуздани. Нових личности које би смириле страсти нема, нити светски интереси препознају Косово као неки посебно важан чинилац. Најава обустављања америчке помоћи и повлачења војника Кфора до јуче је била потпуно незамислива за већину Албанаца. Искључива ослоњеност на Америку показала се као грешка, па се овај простор претвара у изоловани карантин с полугама живота и моћи који воде до Хашима Тачија. Разлог за рушење своје владе Албин Курти види у чињеници да је, како каже, спреман договор о размени територија између Србије и Косова. Он је против те идеје, оптужује Тачија да је „отишао у Белу кућу да постигне споразум” и наглашава да „нема споразума ни у Белој, ни у зеленој, а ни у црвеној кући о размени територија између Косова и Србије”.

Док у страсти политичких говора посланици придижу маске којима се штите од вируса корона, само понеко скреће пажњу како се опака пошаст приближава и њима који истресају бес у скупштински микрофон. Једна посланица покушава да каже како има премало доктора инфектолога и тек један специјализант. Нико је није слушао. Политика и лична моћ овде су важније од вируса, а парламент у Приштини, једини на свету, има важнија посла од заштите свог становништва, деценијама инфицираног идејом да су Срби криви за све што им се догађа.

Политика никада није направила систем и претворила је цео простор Косова и Метохије у гето Албанаца који већински размишљају како да побегну на Запад. Основна порука гневних губитника политичарима је: „Политичка пандемија је заборавила један важан вирус – народ. Платићете за ово!”

Срби су у двоструком гету и изолацији, према њима се увек може окренути албански бес и незадовољство. Ипак, на обичном људском нивоу вишеструки страх одржава и обнавља покидане везе Срба и Албанаца.

„Сваку ноћ ме зове пријатељица Албанка из Приштине, ужасно је уплашена и каже како је тамо све пропало што се медицине тиче”, каже Јелена Грбушић из Сувог Дола код Липљана. У свести албанске популације српски лекари још увек се доживљавају као чудотворци, зато ће многи пацијенти и данас радије доћи у српски гето него на Универзитетску клинику у Приштини. На њој је некада радио чувени инфектолог професор Стеван Баљошевић. Решавао је најтеже проблеме којима је овај простор обиловао, имао је ђаке и наследнике. Све су их протерали 1999. године и ослободили се српске превласти. Иза њих је остала прича о чудотворцима. Данас би добро дошли да помогну свима јер се, без вере у било какво чудо или макар у друге људе, погрешно налазимо у потрази за чудотворцем који ће само нама помоћи.

(Политика, 28. 3. 2020)



Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s