Не могу да прихватим да 2020. године у грађанском друштву расте број верника, поручила редитељка Ана Вукотић
Ана Вукотић (Фото: Вечерње новости/Искра)
„Молебани, литије, процесије, средњовековна поетика и православна мобилизација, појаве су које грађанску Црну Гору, суштински не треба да дотичу“, казала је редитељка Ана Вукотић.
„Када говоримо о литијама и молебанима и том масовном окупљању грађана, засигурно не говоримо о интелектуалцима. Интелектуалци су људи који су спремни да својим именом и презименом стану испред свог става, а не да су део једне масе, која се, заправо, иза кринке и приче о Богу и вери, крије“, уверена је Вукотићева.
Режисерска се онда дотакла „великосрпског национализма“, те изнела апсурдне тврдње да је на делу манипулација.
„Нисам сигурна да је овде у питању пораст верника. Мислим да је ово пораст великосрпског национализма. Не могу да прихватим да 2020. године у грађанском друштву расте број верника. Дакле, није то, него великосрпска политика, а црква је у функцији манипулација. Просто, овде није тема Бог, овде је тема капитал. И то су ствари које су потпуно чисте“, сматра.
Не види Ана Вукотић ни један проблем у Закону о слободи вероисповести. Црногорске цркве и манастире градили су наши преци, каже редитељка.
„Вера је интимна ствар, Бога нам нико не може узети. И ми смо, као Црногорци, такође верујући свих ових година били без тих црквених објеката, па нам веру нико није узео. Овде то нису теме, него у континуитету потреба СПЦ да води државу. Ми само желимо да остварујемо право које нам припада по Уставу, а не било кога да ускраћујемо за било које право“, наводи Вукотићева.
Решење за ситуацију у којој се држава налази, Ана Вукотић види у примени Закона.
„Колико год је тзв. верника на улицама, много је више Црногораца који су незадовољни и просто не бих волела да дођемо у ситуацију да и са једне и са друге стране правимо протесте па да се пребројавамо. Сматрам да је тај број људи који тврде да су Срби, да су то све Црногорци који се осећају инфериорно, а инфериорност је увек последица незнања. То су Црногорци којима је мало да буду Црногорци, па би желели да буду и Срби”, закључује Вукотићева.
Опрема: Стање ствари
(РТЦГ/Искра, 2. 3. 2020)
Прочитајте још
- Милан Ружић: Редитељки Ани Вукотић, молитвено
Categories: Преносимо
Даће Бог Свемилосни да и ова мртва “ уметничка“ душа одговори на позив Творца видимог и невидимог света, те открије покајни канон Андреја Критског и трепетно, коленопреклоно завапи : “ Помилуј ме, Боже, помилуј ме… Душо моја, душо моја, устани, што спаваш…“ Ако не сада, у првој недељи Четрдесетнице, онда у недељи петој, на помен Марије Египћанке… И Марија Египћанка, мртве душе, бијаше “ уметница блуда и разврата“, “ интелектуалка похотне распојасности „, а онда је чудесним подвигом живе, пробуђене и устале душе, света постала, светим мучеништвом света постала… Дела, Ана несрећнице, довољно је само да душу пробудиш и постанеш човек, умоли Преподобну Марију да ти помогне, ево ја грешан молићу за тебе…
Као одговор Ани Вукотић прилажем текст Б.Б. кога сам малочас мејлом добио :
СВЕ ДО АМЕБЕ
”Муж је бранич жене и ђетета,
Народ бранич Цркве и племена”,
Његош
Основни услов за разликовање живог света од неживе материје, јесте способност за репродукцију и трансмисија информације, – сећања, искуства, генетског кода и трајања. Онога што је суштински спорно у Црној Гори, где су стотине хиљада Црногораца на ногама у одбрани светиња и исконског људског достојанства.
Одузети од Цркве и народа светиње, значи да њима држава може располагати, да их може приватизовати, као и осталу државну имовину. То је црвена линија коју у Црној Гори није могуће прекорачити, јер Црногорци то ни у ком случају не могу допустити.
Актуални режим у Црној Гори једва да прелази рок једног људског нараштаја, притом је заузео да погази наслеђе и сећање небројених генерација својих предака и предходника. Осилио се до мере да је довео земљу до једино могућег избора – или већинска воља народа или опстанак отуђене криптокомунистичке демократуре.
Одузети или подржавити светиње, створити услове за њихову приватизацију или предају самозваној и накарадној ЦПЦ, понижење је какво Црногорцима нису наметали ни Турци, ни други окупатори, као ни првобитни комунисти. Понижење као негација свега што припада Црногорцима, од историје, исконског сећања, до вере и људског образа. Одузети право на преношење својим потомцима онога што су примили од својих родитеља и предака, равно је злоћудном инжењерингу којим се народу одузимају најосновија људска права. Насилној лоботомији којом се људи своде на репродукцију без наслеђа, духовне верикале, генерацијског и колективног сећања, на полуживу материју којој се одузима способност трансмисије информација, генетског кода и трајања, какве поседује сваки живи организам, све до најелементарнијих као што су амебе.
Сећам се приче Буде Симоновића. Каже када је био млад седео је тако на ливади са групом младића у Црној Гори. И започели су они причу међу собом ”Шта си ти?”. Међу њима је био и један чича. И како су ишли у круг, неки се изјашњавали овако а неки онако. И онда је стигао ред на чичу. ”Шта си ти деда?”. ”Чуј будале, па како можеш бити Црногорац ако ниси Србин?”. На шта Буда вели: ”После тога, све ми је било јасно.”