Кад мало одмакнем од Београда и кад ми иза леђа остану Басара, Бранка Прпа, Латинка, Никола Самарџић и екипа, дубоко осетим сав бесмисао њихове „урбане“ егзистенције
Круг двојке (Фотомонтажа: Google Maps, Wikimedia/IIAleksandarII)
Понекад ме, интелектуални и надасве урбани, београдски Круг двојке подсети на експеримент типа „Труманов шоу“. Кад су на развалине грађанског Београда, опанчарске престонице, како су често волели да је зову у Загребу, дошли самопроглашено-прогресивни комунисти, они су се латили бетона, брутализма и разних конструкција у духу Владимира Татлина, па кад су све добро „урбанизовали“, онда су смислили разне музичке, позоришне и филмске фестивале, „научне“ институте и катедре, који су стварали утисак да смо ми нарочито важни, да смо некакав светски центар интернационализма.
А кад само мало мрднеш из града, кукурузи, куће, виногради зрели („нема ко да их обиђе, да не би увели“)…
Пут за Гостушу, Пиротски округ (Фото: Соња Ракочевић)
И данас, кад само мало одмакнем од Београда и кад ми иза леђа остану Басара, Бранка Прпа, Латинка, Никола Самарџић и екипа, а преда мном пукну предели мајке Србије, ја дубоко осетим сав бесмисао њихове трумановске „урбане“ егзистенције и, истовремено, сву лепоту и трагедију тих аркадијских пољана, које у свом интимном вокабулару волим да називам Отаџбином.
Наслов и oпрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Војислава Тодоровића)
Categories: Преносимо
Баш сте лепо написали Војиславе; прави осећај слободе наспрам скоројевића који су окупирали, некада, Бели град.
Живели!!