Стефан Каргановић: Иринеј Добријевић – од галилејских рибара до космополитског магната

Православни епископ у Њујорку, подједнако као у Уганди, и где год се налазио, и даље је слика и прилика, видљиви прејемник, материјално убогих галилејских рибара

Кућа у месту Рошел (Фотографије: Борба за веру)

Српску јавност су недавно узбуркале – мада не ни у приближно довољној мери – фотографије луксузне резиденције Иринеја Добријевића, епископа источноамеричке епархије (још увек) Српске православне цркве у Сједињеним Државама. Већ на први поглед, јасно је да је раскош приказана на овим снимцима непримерена амбијенту где се налази боравиште једног хришћанског црквеног великодостојника.

Подједнако непримерен је и друштвеноекономски амбијент где се ова резиденција налази – срез Вестчестер, једна од најбогатијих зона у непосредној околини града Њујорка („Њујорк тајмс“ га описује као место где „богаташи живе, и живе добро“ [Where the rich live, and live well]), а посебно градић Њу Рошел (New Rochelle), једна од најексклузивнијих месних заједница у том срезу. Да ли је то прикладна адреса за једну православну црквену личност, чак и да се није заветовао на сиромаштво?

Али ово су ипак само начелна питања, ма колико примерена била. Неизоставно се мора поставити и једно друго, приземније питање: ко је сада ефективни власник овог скупоценог имања, купљеног 2017. године по цени од 1,900.000 америчких долара?

Истражили смо то питање и ево одговора до којег смо дошли.

Пре свега, потребно је да ову тему сместимо у одговарајући хронолошки контекст. Куповина имања у Њу Рошелу догодила се у августу 2017, дакле исте године када је, кратко време пре тога, у месецу јулу, такође 2017, била регистрована нова Источноамеричка епархија под називом SERBIAN ORTHODOX DIOCESE OF EASTERN AMERICA, INC. Да би се ови подаци правилно оценили и повезали, неопходно је имати у виду да су у тренутку куповине, практично упоредо, постојале две „Источноамеричке епархије“: поменута нова, која је била регистрована 18. јула те године, и стара епархија која је покривала исту канонску територију, са својом паством, која је постојала од 1963. и по инерцији је наставила да функционише. У јавним архивама државе Њујорк нисмо пронашли никакав доказ о формално правном гашењу „старе“ епархије у време када је била регистрована нова, нити о преносу надлежности и имовине са једног правног лица на друго.

Овај детаљ је од изузетног значаја из следећег разлога. То значи, на првом месту, да се у периоду када је обављена куповина имања на адреси 65 Overlook Circle у Њу Рошелу, држава Њујорк, Иринеј Добријевић паралелно налазио на челу два различита правна лица, која су истовремено правно претендовала на идентитет Источноамеричке епархије Српске Православне Цркве. Пошто у то време широка црквена јавност у америчком расејању, а у Србији поготово, није имала појма о формирању те године новог правног лица које се такође представља као „Источноамеричка епархија“ – та дискретно чувана чињеница најзад је обелодањена тек две године касније, у другој половини 2019. – операција куповања имања од $1,900.00 у месту Њу Рошел могла је бити обављена једино под плаштом и што је најважније, средствима, „старе“ епархије, којој се нови становник резиденције на адреси 65 Overlook Circle, New Rochelle, Иринеј Добријевић, и даље као епископ налазио на челу. То је логично, јер новоформирано правно лице није имало ни паству ни буџет, што би јој омогућило да поднесе тако крупан издатак.

Шта се затим догодило? Изведен је стандардни мађионичарски трик.

Имање купљено средствима из једног извора пред очима гледалаца, који нису ништа приметили, укњижено је на име другог држаоца, вешто камуфлираног под сличним називом. Као што се из приложене пореске документације види, имање купљено у августу 2017. води се на име новог правног лица, већ поменуте црквене корпорације Serbian Orthodox Diocese of Eastern America Inc.:

Зашто су ове околности проблематичне? Зато што је као епископ „старе“ корпорације Добријевић формално дужан да се консултује и да сарађује са Епархијским саветом. На страну чињеница да се Савет претежно састоји од епископових људи, који су под његовим снажним утицајем и који готово по аутоматизму одобравају све што он предложи. Али барем формално, на начин како је „стара“ епархија конституисана какви-такви контролни механизми постоје, чак и да наменски не функционишу. Мада нисмо остварили увид у протокол са заседања Епархијског савета где је по правилима која прописује држава Њујорк морало бити расправљано о издвајању средстава за куповину нове резиденције, претпоставићемо да постоји и да је Савет већином гласова одобрио епископову намеру.

Међутим, у новој епархији, правном лицу изван канонских оквира СПЦ регистрованом 2017. године под заводљиво сличним називом, таквих контролних механизама – нема. На челу тог кришом успостављеног правног лица налази се грађанин Иринеј Добријевић. То правно лице је параван, или празна љуштура, иза којег се налази једна особа која њиме у потпуности и без ичијег надзора руководи – Иринеј Добријевић. То значи да између имовине регистроване на име Serbian Orthodox Diocese of Eastern America Inc. и некретнина и других добара која би се водила на физичко лице Иринеја Добријевића нема никакве суштинске разлике.

За оцену ове имовинскоправне ситуације, релевантно је узети у обзир  репутацију за контроверзе и извођење финансијских смицалица (и овде) коју господин Добријевић носи још из Аустралије, где је службовао пре него што је био премештен у Њујорк, а што неодољиво подсећа на модус операнди бившег управника ватиканске банке бискупа Пола Марцинкуса, пре него на понашање православног јерарха. За нашу тему, битно је првенствено то да је формирање од стране г. Добријевића, на источној обали САД, корпорације под његовом личном контролом ради преузимања некретнина просто понављање шеме коју је Добријевић раније применио у Аустралији. Док је тамо био епископ, он је основао квазицрквено предузеће за преузимање нациљаних некретнина под називом „Serbian Orthodox Church in Australia and New Zealand Properties Limited“. О сврси и начину рада Добријевићеве аустралијске операције, укључујући скупе судске парнице за стицање контроле над жељеним материјалним добрима, чиме се Српска Црква тешко обрукала пред неправославнима, недавно је из личног искуства писао припадник Српске православне цркве у Аустралији, Милан Вековић. Искуство господина Вековића може бити од велике користи верницима СПЦ у Сједињеним Државама зато што се они сада суочавају са деловањем г. Добријевића по савршено истом обрасцу на свом континенту.

Када су најзад обелодањене појединости, наводно за коришћење хришћанске црквене заједнице, куповине спектакуларно непримерене некретнине у једном од најскупљих срезова Њујорка,  господин Добријевић је Саопштењем за јавност кренуo у ограничавање штете (damage control). У Саопштењу се наводе три главна разлога за овај спорни корак.

У Саопштењу стоји да је „први разлог, уједно и онај најглавнији, да се у савесној намери и по службеној дужности спроведе одлука Светог Архијерејског Сабора из месеца маја 2011. године, донета пет година пре устоличења на трон епископâ источноамеричких г. Иринеја, којом је наложeно, да се седиште Епархије источноамеричке из места Марс у држави Пенсилванији, премести у градове Вашингтон или Њујорк.” Другим речима, у питању је извршење „налога“ виших црквених власти, а не воља или лични хир садашњег епископа. Јасна импликација таквог аргумента је и то да је претходни епископ био непокоран Светом Архијерејском Сабору зато што је пет година одлагао да учини оно што је напокон урадио савесни епископ Добријевић.

Шупљине којима овај аргуменат обилује исувише су очигледне да би се њима бавили. Где је тај налог из 2011. године и шта тачно у њему пише? У интересу транспарентности, било би корисно да га г. Добријевић, или Свети Архијерејски Сабор, ко год од њих жели, објаве. Шта чланови Сабора знају о некретнинама у држави Њујорк или федералној престоници Вашингтону? Највероватније – ништа. Некретнине на тим подручјима коштају изнад просека, то је тачно, али није тачно да нема некретнине за знатно испод 1,900.000 долара која би могла бити подесна да је епархија користи. Најзад, шта је са имањем у месту Марс, Пенсилванија, које је у својини Источноамеричке епархије и до ове куповине је служило као њено седиште? Да ли је продато, можда да би се делимично амортизовали трошкови куповине новог седишта у најскупљем срезу државе Њујорк? Рекло би се да не, зато што се на Фејсбук налогу Источноамеричке епархије још увек наводи адреса имања у месту Марс, Пенсилванија, а да је налог ажуриран недавно види се по томе што се тамо помиње разговор вођен 28. септембра 2019. са др Милошем Ковићем, који је у том периоду са неколико других српских академских радника био на турнеји по северној Америци. Према томе, и даље стоји питање: зашто је епископска резиденција у руралној Пенсилванији, која је дуги низ година погодовала српским епископима, наједанпут постала тесна и мрска господину Иринеју Добријевићу?

Други разлог, који се у Саопштењу наводи „за премештај Епархијског центра у Њу Рошел везан је и за плаћање државног пореза“, и позива се на „огромну предност и значај овог здања у односу на претходну резиденцију у држави Њу Џерзи, за коју је Епархија издвајала значајне суме новца за плаћање годишњег пореза, као и за претходне резиденције у држави Пенсилванија. Епархија источноамеричка сада не плаћа порез на имовину.“ Као што свако ко живи у САД зна, овај разлог је потпуно бесмислен, или на матерњем језику г. Добријевића, “bull###t”. У Сједињеним Државама, све непрофитне верске установе, добра и организације ослобођени су пореза, ма где се налазиле. Порез се заиста не плаћа на замак од 1,900.000 у Њу Рошелу (проверили смо, и савесни господин Добријевић јесте добио изузеће од плаћања пореза на то имање, што би иначе износило 50.800 годишње) али порез се није плаћао ни на епископску резиденцију у Пенсилванији, и то из истих разлога, а не плаћа се сигурно ни на епархијске некретнине у суседном Њу Џерзију. Самим тим, уштеда пореских расхода отпада као разлог за куповину прескупог објекта у месту Њу Рошел.

Трећи по реду разлог, који се у Саопштењу наводи,  је то, „што седиште садашње Епархијске резиденције поседује идеално изграђену просторију за епархијску капелу, у којој ће се вршити свакодневна богослужења, а која ће, захваљујући овој чињеници, моћи да прими знатан број верника.” Овај разлог за куповину, за скоро два милиона долара, објекта на локалитету где у широј околини вероватно нема ниједног Србина или других православаца био би срцепарајући да није беспримерно циничан.

Слике на којима се пореде луксузни ентеријер епископског замка у Њу Рошелу:

са екстеријером изгорелог и још увек функционално неупотребљивог српског храма Св. Саве у оближњем Њујорку:

Црква Светог Саве у Њујорку (Фото: Борба за веру)

Да резимирамо. Ни писац ових редова а вероватно ни већина читалаца нису донатори епархије господина Добријевића те немају основа да онима који то јесу оспоравају право да финансијски удовољавају прохтевима свога верског лидера, уколико им то одговара. На исти начин као што не могу Исмаили следбенике Ага Кана да лише права да свог верског вођу сваке године дарују његовом тежином у злату (и овде) или дијамантима.

Овде уопште није спорно приватно право сваког појединца да троши свој новац како жели, или да толерише начин како неко други тај новац троши у његово име. У питању је шта је прикладно и пристојно у одређеној ситуацији. За звање православног епископа везане су подразумевајуће норме понашања и моралне обавезе. Међу њима су, безусловно, смерност и скромност и – да! – ма колико то некима тешко пало, доследно и систематски практиковано сиромаштво.

Православни епископ у Њујорку, подједнако као у Уганди, и где год се налазио, и даље је слика и прилика, видљиви прејемник, материјално убогих галилејских рибара које је Исус Христос знаковито изабрао да управљају и да речима и примером уче Његову Цркву. Он може бити на служби у некој развраћеној светској метрополи, али он не сме да живи, нити да буде перципиран као да живи, на начин као да је магнат који је са том метрополом духовно срастао, нити сме тамо да се понаша као да је у својој кући. Та мисао је руководила писањем овога текста, а не лични став према субјекту на кога се односи, кога писац никада није видео, не познаје и лако одолева сваком искушењу да га икада лично упозна.

Опрема: Стање ствари

(Борба за веру, 11. 2. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

4 replies

  1. Због онога што се управо дешава у Црној Гори, ово се не сме прећутати. Они који ходају по снегу и мразу у име Бога не заслужују да им представник у земљи која им је све патње приредила буде изопачени, надобудни, белосветски преварант. Мало је да буде смењен. Мало је да буде рашчињен. Он је за робију. Ради се о комплетном криминалцу који изузетно успешно блати СПЦ и одвраћа народ од ње. Зато, онај који дели ордење, мора да промени понашање и почне да ради праве ствари. Изјасни се, Иринеју, Српски патријарше!

  2. Ово је брука и срамота СПЦ. Добријевић је епископ који није монах и који није дана живота провео у манастиру. Ова резиденција служи за хедонизам и његово лично уживање. Богу смо много згрешили кад смо дочекали да нам овакав човек буде црквени вођа. Надам се да ће га у мају на сабору сменити и послати негде далеко.

  3. Очигледно да свештенство СПЦ, а и добар део монаштва, схватају цркву као предузеће које доноси добар профит. Они знају да квалитет производа (православна хришћанска вера у овом случају) нема никакав значај уколико се производ добро рекламира. Производ може да буде и највеће ђубре али ако друге убедиш да је то квалитетан производ и успеш да им продаш производ, профит неће изостати. Само ко ће се упецати на тај маркетинг ако зна да производ није квалитетан, поготову ако зна да и онај који га рекламира не верује у квалитет производа.

    Ево како ја видим ову жалосну провокацију од стране америчких епископа. Пошто је народ са разочарањем одбацио социјализам, и пошто је схватио да ни капитализам није ништа бољи, а у недостатку нечег другог, најлогичније је да се окрене нечем што је било пре социјализма и капитализма. Ту их сачекују свештеници и монаси да наплате конфузију и дезоријентацију плебса! Они наплаћују профит који су изгубили у социјализму.

  4. @Момир, пишете: „.Ово је брука и срамота СПЦ. Добријевић је епископ који није монах и који није дана живота провео у манастиру…“. Ако је ово тачно, а познато је да се по правилу епископом никако не може постати без тога да се неко закалуђери и дуже времена истакне у монашком животу (а и ту постоје рангови), онда се поставља оправдано питање: А, ко је тог Добријевића поставио за епископа морало се (бар формално и брже-боље), пројурити кроз све формалне процедуре за то, зар не? Дакле – још једном: ако је тачно то што Ви тврдите, како је могхуће да је врх СПЦ тог Добријевића, пошто је тај већ (благо речено) забрљао у Аустралији, послао да буде епискп СПЦ у САД? На обо питање очекујем два одговора:
    1. Од Вас, и
    2, Од СПЦ.
    Мада, искрено, и на жалост и срамоту, не очекујем ни од кога од вас двоје било какав смисаони одговор. Иначе – без таквог одговора, остаје као једини логични одговор оно што каже @Иван Лукић ….

Оставите коментар