Зато моја маленкост ако може, имајући у виду моје године, добронамерно да посаветује господина Зеленовића – бојкот мора бити тоталан, и републички и локални
Марко Јакшић (Фото: Медија центар Београд)
У светлу предстојећих избора нарочито локалних и дилема око изласка на локалне изборе желим да изнесем једно своје наравоученије.
Ово нарочито стога имајући у виду да се политички покрет Заједно за Србију господина Небојше Зеленовића двоуми око изласка на локалне изборе.
Раније, 2008. године у времену када се мењала власт и када је Борис Тадић заједно са Ивицом Дачићем формирао тзв. проевропску владу налазио сам се на функцији директора Здравственог центра Косовска Митровица у чијем саставу је била болница и домови здравља из општина са севера Косова и Метохије.
Пар месеци након формирања те проевропске владе у моју канцеларију је дошао први човек Социјалистичке партије Србије на северу Косова и Метохије Љубиша Маровић који је некада био и потпредседник Скупштине Србије, и без околишања ми је понудио да могу да останем на функцији генералног директора јер и Борис и Ивица цене мој претходни политички рад али морам да престанем да их нападам преко медија.
Схватио сам одмах о чему се ради, насмејао сам се и рекао сам му: „Љубиша нека свак ради свој део посла. Ви радите оно што мислите да треба да радите, а ја ћу да радим оно што мислим да треба да радим“. После два дана ондашњи потпредседник Демократске странке Србије Вуко Антонијевић позвао ме је и рекао ми је: „данас те смењују на Влади Србије“.
Рекао сам му да знам а он ме питао одакле, одговорио сам му да сам имао понуду коју сам одбио.
Зашто све ово говорим? Из једног разлога. Важни су принципи, а не функција. У комплету са мном смењен је и др Владимир Аџић који је био директор болнице и који ми је поприлично тужно изгледао. Да бих га утешио објаснио сам му говорећи „Владо, функција није најважнија на свету. Колико наших колега лекара дочекају пензију а да ни на каквој функцији нису били а ми смо ипак за нашег века то пробали“.
Небојша Зеленовић (Фото: Н1)
Истини говорећи, тачно је да функција вуче добар део привилегија. Мобилни телефон вам установа плаћа, не дајете свој новац за бензин а други вас вози, имате право на репрезентацију, а на посао нисте дужни да идете од 7 сати ујутру… Али то није најбитније. Најважније ствари су принципи, идеја, понос и достојанство. То нема цену.
Од времена формирања Савеза за Србију међу новим и младим политичким првацима ове земље градоначелник Шапца имао је запажено место и истакнуту улогу. Био је један од главних промотера бојкота, колико ми се чини, на свим нивоима. Добар део опозиционе јавности препознао га је као доброг домаћина и вештог политичара. Али ова прича са Сандоканом не држи воду. О каквој год да се криминалној личности ради бојкот локалних избора је ствар принципа и велики улог за смену власти у Србији. Не може се бити „Мало Ђорђе, мало муслиман“. Хоћу да будем борац против диктатуре Александра Вучића а у исто време да се не одрекнем градске власти. Ако бојкот избора успе и Александар Вучић буде сишао са власти ни Сандокан неће дуго политички трајати.
Александар Вучић је понудио 2012. године председницима општина на северу Косова и Метохије да прихвате Бриселски споразум а да ће сва четири председника општина остати на својим функцијама. Ако не прихвате дословце им је рекао да ће бити смењени тако што ће им увести привремене мере. И сви су одбили, и сви су смењени. До дана данашњег супротно важећем Уставу Републике Србије Александар Вучић није у овим општинама расписао локалне изборе.
Зато моја маленкост ако може, имајући у виду моје године, добронамерно да посаветује господина Зеленовића, бојкот мора бити тоталан, и републички и парламентарни и локални. Излазак на локалне изборе не даје му никакве шансе да може да на њима победи. Већ сада можемо да наслутимо да ће стотине џипова из целе републике, почев од Косовске Митровице па до Суботице, да се сјати у Шабац и да „Ацу Србину“, бугојанском рајетину из Чипулића, обезбеди тријумфалну победу.
Уосталом избори за савете месних заједница у општини Шабац само наговештавају овакав исход.
Categories: Судбина као политика
Нисмо ми ни за изборе јер не знамо ко смо ,шта желимо.Ни свеће не дувамо на торти.
Одличан текст и савет, уз само једну замерку. Шта год да мислимо (а није баш добро) о “председнику” Вучићу, оцену њега и његовог “рада” није потребно, да не кажем – није ни културно, доводити у вези са његовим пореклом (Чипуљић, поред Бугојна). На тај начин само делегитимишемо сами себе и поништавамо све што смо претходно аргументовано написали, јер нам се оправдано може приговорити да постоји некаква локална или регионална предрасуда. Никола Тесла је био из још мањег места, Миланковић, Пупин, патријарх Павле и ко све још не, па их то није омелу да буду то што јесу, као што ни бројним “рођеним Београђанима” не стоји круна на челу, колико год они мислили да је заслужују. Ниподаштавати некога због места порекла њега или његових родитеља, једноставно, представља својеврсну увреду за нешто на што онај којег вређамо нема, или није ни имао, никакав утицај. Као да вређате некога ко се родио као инвалид, или као дете проститутке… Толико!
Podrzavam bojkot, to je prilika da se otarasimo jednog EUropejskog krila (ove koalicije DS-DS-DS-Dveri-DS-DS) i uvedemo u parlament neke antiEU i antisistemske stranke (ako takve postoje, ovo krilo to sigurno nije, kao sto izbor izmedju bivsih i bivsih bivsih nije nikakav izbor).