Никола Варагић: Не гушимо Београд (Србију)

Толико смо загадили Србију у последњих 20 година да је данас, вероватно, теже утврдити шта су тачно последице НАТО бомбардовања, а шта од загађивања животне околине

Никола Варагић (Фото: Соња Ракочевић)

У Србији се дуго нико није бунио због загађивања животне околине. Заштитник грађана je пре неколико дана покренуо поступак контроле рада у Министарству заштите животне средине Србије и шест општина због прекомерне загађености. То је добра вест. Заштитник грађана им је дао рок од 15 дана, па да сачекамо његове даље кораке. Најављен је протест грађана у Београду, а Влада Србије је формирала Радну групу за системско решење овог проблема.

Овај проблем системски и дугорочно може да реши једино држава. Мислим да овде нема места за теорије завере, јер сами себе трујемо и сами загађујемо ваздух који удишемо. То се ради зато што већина грађана Србије нема еколошку свест, а многи ни основну културу, јер многи бацају смеће где стигну. То је постало толико нормално да се ниједна власт није бавила тим проблемом, нити су икада грађани од неке власти тражили да се реши проблем отпада и загађивања земље, воде и ваздуха. Сад људи постају свесни да убијају сами себе и спремни су да нешто предузму поводом тих проблема. Када је чиста животна околина, мање је болесних људи. Када се уноси здрава храна у тело, мање је болесних људи.

Фото: Никола Варагић

У Београду је током зиме активно хиљаде димњака који избацују отрове у ваздух. Поред димњака фабрика, активни су димњаци топлана и кућа грађана који се сами греју на угаљ, мазут, дрва… На улицама су стари аутомобили, аутобуси и камиони који користе дизел и нафту. Око Београда, са једне стране су коп у Вреоцима и термоелектране у Обреновцу, са друге стране је железара у Смедереву, са треће стране су нафтна и хемијска постројења у Панчеву. Наравно да Београд, Лазаревац. Смедерево и Панчево, пошто се нико деценијама није бавио тим проблемима, имају загађен ваздух, посебно у зимском периоду. Београд је једини главни град у Европи чија се канализација излива директно у реку (Саву и Дунав). О томе се није водило рачуна ни пре ратова и санкција, и ништа није предузето ни после 2000. године. Још увек није решен проблем депоније у Винчи. То је срамота. Не постоји странац који воли Србију, а који нам неће рећи да је штета што смо тако „прљав народ“. На пример, у Јапану нема потребе да постоје ђубретари, јер сваки грађанин уклања смеће за собом, тако да нико ништа не прља. Свет се дивио јапанској фудбалској репрезентацији на СП у Русији зато што су оставили чисту свлачионицу после утакмице, то није феномен или маркетинг, то је део јапанске културе – свако чисти своје, без обзира ко је. У другим државама, грађанин води рачуна где и коју врсту отпада одлаже, постоји прерада отпада, на кровове кућа уграђују соларне панеле, купују еколошка возила, итд.

Фото: Никола Варагић

Држава мора да донесе план, да мења законе и прописе, да даје субвенције и кажњава оне који загађују и прљају животну околину. Сваки град мора да има такав план. Потребно је мењати енергенте који се користе за грејање и стављати филтере на димњаке, а димњаци са резервоарима за нафту не смеју да се постављају и у парковима за децу и на спортским теренима, као што је то случај са СЦ Олимп на Звездари. Мислим да је тај димњак симбол немара и недостатка еколошке свести, како код оних на власти тако и код већине грађана. Док се људи у Београду гуше од загађеног ваздуха, управа СЦ Олимп поставља димњак – у парку за децу и на атлетској стази – висок пар метара, из ког излазе отрови на малу децу која се ту играју и грађане који ту тренирају. Да ли је управа СЦ Олимп добила дозволу и од кога је добила за тај димњак? Да ли је нормално да се поставе димњак и резервоари у парку за децу и на атлетској стази? Да ли ће Заштитник грађана реаговати у овом случају? Тај проблем надлежни државни органи могу да реше за један дан. Да ли ће уклањање тог димњака бити симболичан почетак решења проблема и ширења еколошке свести?

Дакле, држава и општине које имају велике загађиваче, морају донети планове и решити проблем загађивања животне околине. У градовима, као што је Београд, сва возила јавног градског превоза и такси возила морају да буду еколошка, мора да се уради више поводом енергетске ефикасности у свим објектима, јер ће тад бити мања потреба за енергентима за грејање, као и за струјом, и постепено мора да се прелази на неке друге енергенте и начине за грејање станова и кућа и производњу струје. Србија мора да постане еколошка држава, са здравом храном, чистим ваздухом и чистом водом. То је важно због здравља, али и због економије – здрава храна и чиста пијаћа вода постали су најважнији ресурси. Многи би волели да имају климатске услове и природу, са плодном земљом, шумама и рекама, без торнада и џиновских паукова и комараца, какву има Србија, али грађани Србије нису тога свесни и зато не воде рачуна о животној околини – уништава се као да није наша и да наша деца неће ту да живе. На селу, ретко ко води рачуна шта и колико користи од хемијских препарата. Многима је лакше да се баве теоријама завере, да криве странце, или власт, или комшије, него да нешто сами предузму. За почетак могу да не бацају смеће и опасни отпад где стигну, затим, да мање користе хемију у производњи хране, да ураде бољу изолацију на својој кући, да мање користе пластичне кесе, да шире еколошку свест…

Фото: Никола Варагић

Наравно, знамо да већина грађана Србије живи на ивици егзистенције и да немају новац да купују еколошке аутомобиле, да стављају соларне панеле… Ту мора да се укључи држава са јасним планом, субвенцијама, ефикасном бирократијом… Ако постоји субвенција или ослобођење од пореза за куповину еколошког возила, верујем да ће грађани то користити. Ако обични грађани брзо и лако могу да склопе уговор са ЕПС-ом да продају вишак струје из соларних панела, онда ће грађани да уложе свој новац или да узму кредит од банке за улагање у постављање соларних панеле на крововима својих кућа, магацина, на њивама. У прелазном периоду, док зелене технологије не постану и јефтиније и ефикасније, држава мора да даје субвенције и пореске олакшице. За највеће загађиваче – термоелектране, док се не нађе замена за угаљ (потребно је још неколико деценија), решење је постављање система за десулуфуризацију (одсумпоравање) издувних и испусних гасова насталих спаљивањем угља (а то значи да се неће испуштати недозвољене количине сумпора у ваздух). Исто важи за све велике загађиваче (у Бору, Смедереву…). Што се тиче отпада, свуда поставити системе за сепарацију и управљање отпадом и развити индустрију рециклаже. Посебно да се води рачуна о отпадним водама и канализацијама, реке и језера морамо да очистимо.

Толико смо загадили Србију у последњих 20 година (а то нисмо смели да дозволимо после бомбардовања), да је данас, вероватно, теже утврдити шта су тачно последице НАТО бомбардовања, а шта од загађивања животне околине, производње и увоза лоше хране… Најбољи начин да се утврде и санирају последице НАТО бомбардовања СРЈ 1999. године је да Србија постане еколошка држава, у којој ће бити строго контролисана производња (и увоз) производа штетних по здравље, у којој ће бити строго контролисан сваки загађивач животне околине. Можда је ова прича о екологији превише левичарска за неке десничаре, а можда је време да и десничари и левичари постану више зелени и да се друштво не дели око таквих ствари. И да коначно сазнамо истину о последицама НАТО бомбардовања.



Categories: Да се ја питам

Tags: , , , , ,

Оставите коментар