Никола Варагић: На (београдском) Олимпу нема богова

Грађани морају много више да се мешају у послове државе и да контролишу све што власт ради. Ако се грађани не изборе за своја права на локалу, не могу да се изборе за своја права на нивоу државе

Фото: Никола Варагић

У претходном тексту писао сам о друштву добрих људи. У овом тексту, показао бих кроз примере са локала (или кроз ситнице које живот значе), како се друштво квари када добри људи ћуте и ништа не предузимају. Лоше ствари ради мањина, већина људи поштује ред и има културу, али, када не реагује, мањина се шири, заузима већи простор и ремети живот већини, тиха већина се не види, па изгледа да бучна мањина има већину, она почиње да поставља стандарде, а онда из већине, временом, неки постају исти као и они, па онда све више људи (посебно младих, који одрастају са таквим примерима и узорима) почиње да говори „ако сви то раде, онда ћу и ја“, и придружују се бахатој, несавесној и некултурној мањини, а они који то неће одлазе из Србије, и тако бахата мањина полако постаје већина. Нове генерације одрастају у све већој некултури, са лошим узорима и примерима, мање је добро васпитане деце и зрелих људи. А све почиње из куће, породице, локалне заједнице.

Пошто живим на Звездари, најбоље познајем тај крај. На пример, од малих ногу долазим на спортски центар Олимп. СЦ Олимп је у дуговима који су настали због лошег рада људи који воде СЦ Олимп и општину Звездара. Раније су Олимп водили СПС и ДС, сада воде СНС и СПС. СЦ Олимп, као правно лице, мешавина је социјалистичког предузећа из доба СФРЈ, кумовско-буразерске економије после 1990. и исте такве приватизације после 2000. године. На пример, на Олимпу постоји само једна чесма (ако не рачунамо оне на базену) и није исправна годинама. Склонили су шипку са справе за пропадања прошле године и још увек нису вратили. На Олимп долази (у парк и на стазу)неколико стотина људи (деце) дневно, сваки дан током целог лета, и радници СЦ не могу да поправе чесму и справе.

Чесма која не ради; поломљена справа; Зимус склоњене справе са друге стране стазе још нису враћене; Справа за вежбу пропадање, друга шимпа однета и није враћена цело (у правцу казаљке на сату) Фото: Никола Варагић, 21. август 2019

СЦ Олимп припада свим грађанима Звездаре. Грађани који долазе на Олимп, финансирају директно СЦ, тако што плаћају карте за базен, термине за салу, купују сладоледе или седе у кафићима, зими плаћају клизање, итд. Индиректно, СЦ Олимп финансирају сви грађани Звездаре (и Београда) кроз општинске и градске порезе или таксе. Поред тога, СЦ Олимп изнајмљује локале и терене. Па ипак, велики су дугови, толики да се под тим изговором СЦ Олимп постепено приватизује. Прво је одузет једини терен са рукометним головима (за мали фудбал и остале спортове са лоптом) који је био бесплатан за децу у пречнику од неколико километара. Пре тога су терене одузели у свим основним и средњим школама да би направили приватне балоне. Скоро у сваком таквом послу налазе се трагови неког из полиције, бившег припадника ДБ и слично. Дакле, локални политичари и полицајци који воде општину, одузимају од деце терене за мали фудбал. Када се правио балон на Олимпу на месту терена, био је мањи протест грађана, али је полиција дошла и марицом је привела неколико грађана у станицу полиције. Полиција је штитила директора Олимпа и његовог ортака који је направио балон. После тога, више се нико од грађана није бунио. Затим је СЦ Олимп раскинуо уговор са неким бившим полицајцем који је држао све тениске терене и ресторан, и уместо њега је дошао чувени тенисер Јанко Типсаревић. Међутим, уместо да се стање поправи на боље, стање је све горе. Типсаревић, директор Олимпа и људи који за њих раде понашају се као да је то њихова приватна имовина. Главни улаз у СЦ и базене је увек блокиран са њиховим аутомобилима, тако да мајке које гурају колица са бебама не могу да прођу. Најгоре од свега је то што су усред парка за децу, атлетске стазе и места са справама за вежбање поставили резервоаре са нафтом и димњак, из ког излази дим скоро пола године (од краја јесени до почетка пролећа). Да ли су они имају дозволе да поставе димњак на том месту? Ако немају дозволе, зашто нико из надлежних служби није дошао да напише казну и уклони димњак и резервоаре? Нормалан човек, чак и када би имао дозволу, не би поставио димњак – усред парка за децу и атлетске стазе – из ког излази дим (отрови) на децу и спортисте. Тенисер који је зарадио доста новца, може да купи земљу и да направи терене, ресторан и хотел за своје играче – да све то уради приватно.

Димњак на атлетској стази и блокиран улаз у Спортски центар Олимп аутомогилима (у правцу кретања казаљке на сајту) Фото: Никола Варагић

Јанко Типсаревић се уклопио у овај покварени систем. На жалост, он није једини међу познатим спортистима, глумцима, редитељима… И садашњи директор Олимпа је изгледа био неки успешни џудиста или рвач. Бити велики и успешан спортиста, музичар, глумац… не значи и да си велики човек. Дакле, на Олимп долазе и сада око тог димњака тренирају, врхунски фудбалери, кошаркаши, кошаркашице, рукометаши, рукометашице… Ту је и парк, где се играју мала деца. На тој стази су и пензионери и људи који су били болесни па долазе да оздраве, ту су и људи који деценијама долазе да вежбају. Али ни Типсаревића ни директора Олимпа то  не занима, они су ставили димњак из ког излазе отрови, зими снег са балона бацају на атлетску стазу и не очисте ту стазу (зими долази мање људи, али долази доста, редовно, годинама, неки и деценијама), возилима блокирају улаз, одузели су терен за фудбал и направили приватни балон, итд. То није нормално.

Приватни балон на месту терена где смо играли фудбал као деца (Фото: Никола Варагић

За сада, мало се људи буни због тога, већина ћути или говори„добро је док имамо и ово, можда ће сутра све бити приватно“, или,„зар не би и ти исто то радио, да си на њиховом месту“. Ако их једног дана сачека натпис на улазу у СЦ Олимп: „Ово је приватни посед и само за богове“, они ће се окренути и отићи кући, иако ту долазе годинама и деценијама. А све време гунђају како је лоше стање у држави, како нису добри услови за развој деце, како је све више насиља, алкохолизма, наркоманије, разврата и болести, како деца имају криву кичму, јер по цео дан седе у кући и играју игрице или су на друштвеним мрежама. Бахата мањина одузме спортске терене од деце, већина се због тога не буни, али се жали због тога што се деца мало баве спортом и што по цео дан гледају у телефоне. Па поставе димњак усред спортског центра, и опет се нико не буни. Али је сваке године све више људи који се прилагођавају, па гледају да и они уђу на базен а да не плате карту, па почну и они бахато да паркирају своја возила, или уграђују клима уређаје али не желе да реше питање одвода воде, него оставе да капље људима по глави, јер то „тако сви раде“. Међу људима који то раде има и гласача режимских и опозиционих странака, и апстинената. Таква је клима у друштву. У Комуналној милицији само климају главом када пометене климу. Неки људи на исти начин решавају и питање смећа – бацају где год стигну, јер то „тако сви раде“. Али се исти ти људи свакодневно жале како је стање у држави лоше, како нико ништа не ради да се нешто промени, како су људи постали лоши, да свако гледа само себе, жале се да је свуда смеће, итд. А неки од њих би и да уређују односе између великих сила, руше Нови светски поредак, само што нису ослободили Косово и Метохију…

Баре које се праве док кампље вода са клима уређаја – Булевар краља Александра на Лиону – исто је свуда по граду па и у самом центру; Баре испред улаза у приватни Дом здравља и државну Пошту на Лиону (Фото: Никола Варафић

Оваквих проблема на Звездари има много – Пети парк, још није уређена и заштићена шума на Звездари, проблеми са инфраструктуром, паркингом, итд. Свако има сличне проблеме у својој локалној заједници. На пример, скоро да не постоји општина ван центра Београда у којој се не граде насеља са кућама и зградама између којих се налазе уске или мале улице без тротоара за пешаке. Људи стављају ограде од својих дворишта до самог пута, не желе да оставе простор (да се направи тротоар) ни за себе и своју децу, да могу безбедно да иду том улицом. Тако улице српских градова, уместо европског, добијају азијатски изглед, или као нека албанска насеља на Косову и Метохији. Било је само питање времена када ће тај урбанистички хаос из предграђа, да стигне до центра Београда, до простора где се гради Београд на води, до сече дрвећа на Калемегдану, итд. Пре тога је јужни ветар стигао…

У неким државама, грађани се самоорганизују и реше проблем паркирања у парку за децу, у Србији не реагују ни грађани, као ни полиција и комунална милиција. У правним државама, када вам из клима уређаја капља вода на улицу, добијете казну, а тамо где се казне пишу, нико не уграђује тако климу. Исто тако, тамо где се казне увек пишу, свако води рачуна како паркира ауто. Држава Србија не ради свој посао добро – то је очигледно. Међутим, грађани бирају да зависе од државе, и онда када не морају и увек чекају државу да нешто уради. На пример, у стамбеним зградама, станари могу да изаберу управника међу собом, али је већина изабрала да узме управника, којег је власт изабрала. А сада се сви жале како и тај управник, и ЈКП Инфостан, узимају много новца, ништа не раде, све што мора да се уради у згради, станари морају сами да плате, иако одвајају новац за такав фонд, итд. Или, тамо где ничу дивља насеља, зашто се комшије у улици не договоре да се остави простор за тротоар – за себе и за своју децу? Нико не брине о деци.

Кога грађани чекају да уреди локалну заједницу (општину, улицу, зграду) у којој живе? У неким државама, када баците смеће на улицу и не покупите измет за својим псом у парку, ако нема полицајаца, приђу вам други грађани да вам објасне да то није у реду и да треба да покупите смеће. Зашто грађани немају грађанску храброст, зашто не причају међусобно о проблемима, не траже решења и не предузму нешто заједно? Зашто се плаше локалних моћника? Зашто прете преко друштвених мрежа политичарима са врха државе и позивају народ на револуцију, а ништа не смеју да кажу кад сретну локалне моћнике, у свом крају? Зашто грађани не врше притисак на председника и одборнике општине, инспекције… да раде своја посао како треба? Ако не могу да натерају локалну власт да боље ради, ако не могу да је замене, како мисле да то да ураде на нивоу државе? Зашто у свакој општини не постоји огранак Крова над главом, или слична организација, која ће спречити приватне извршитеље, судове и полицију да отимају станове и куће и избацују породице (комшије) на улицу? Свако, у свом крају у ком живи, мора да решава проблеме са вртићима за децу, школама, домом здравља, водом и канализацијом, путевима, паркинзима и паркирањем, клима уређајима, парковима за децу и спортским теренима, одржавањем зграда, бацања и одвожења смећа и шута, нерада запослених у општини, нелегалном градњом, итд.

Скоро све проблеме, на локалу, грађани могу сами да реше, ако су нормални људи и добре комшије. Треба само да се договоре. Јер, људи на локалу добро знају комшије – ко је ко и какав је човек – лако могу да изаберу између себе најбоље људе да воде општину. Скоро сви су незадовољни радом локалних одбора парламентарних странака, али нико на локалу да организује групу грађана или покрет. Акада то неко уради, већина, и на локалним изборима, гласа за странке, чијим су радом незадовољни. Ако се грађани удруже на нивоу општине нешто консензусом одлуче, нико са нивоа републике не може да промени ту одлуку грађана и да уради нешто што није у складу са планом који су грађани на локалу донели. Сви мисле да то није могуће у Србији – да ће држава увек да наметне своју вољу, али грађани неке општине у Србији никада нису били (не постоји такав пример)толико самоорганизовани и јединствени, па ни не знају да ли је то могуће. Када то први уради у некој општини, доказаће да је могуће. Локални покрет – који се бави искључиво локалном политиком и не учествује на парламентарним изборима – ако би имао подршку апсолутне већине грађана на локалним изборима (својих комшија), ниједна парламентарна странка не може да победи на локалним изборима, а републичке институције не би смеле да воде рат против такве општине и не би могле да их ставе у исти кош са општинама које воде опозиционе парламентарне странке (као што се сада праве проблеми Шапцу и Параћину). Такође, подразумева се да грађани (верници) те општине треба да имају и подршку своје парохије, а не да, као до сада, свештеници углавном ћуте или да буду на страни локалних политичара криминалаца. Свештеник увек мора да буде на страни народа – на страни радника којима су уништили фабрику да би је неко за мале паре купио а њих оставили без посла, на страни родитеља који бране парк за децу, реке од инвеститора… Свештеник, можда и први међу грађанима, мора да устане против корумпираних локалних политичара и полицајаца који се баве криминалом (ако треба, чак и као у филму Настоятель), мора да указује на све проблеме које има у својој општини, јер су то проблеми и верника који живе у његовој парохији (верници неће долазили у цркву чији је свештеник на страни лопова), и њега и његове породице. Свештеник мора да се плаши једино Бога, и само Богу да служи.

Никола Варагић

Грађани траже директну демократију на нивоу државе, а ништа не предузимају да створе директну демократију на нивоу општине, где лично познају људе. Много је лакше водити државну политику из фотеље у свом стану или у кафићу са комшијама, него бити активан у својој локалној заједници. Неки људи много псују председника државе и министре које никада неће лично срести (свашта би они њима урадили), али када лично сретну локалне моћнике из странака које воде председник државе и министри, нема их нигде, уплаше се. Или, сви знамо да локални полицајци увек штите локалне моћнике. Последњи пример је из Нишке Бање. Да ли су се икада у некој општини грађани ујединили у побуни против лошег начелника и полицајаца који раде у локалној станици полиције, које лично познају, (неке из доба када су били деца), а за које знају да су постали лоши људи, тј. да полицајац Пера штити локалне лопове који су учествовали у приватизацији, полицајац Жика локалне дилере, полицајац Сима петља са таксистима, макроима и курвама, итд.? Ако међу њима постоје изузеци, поштени полицајци, или бивши полицајци који су напустили службу јер нису желели да постану криминалци, грађани и то добро знају. Ако грађани све то знају, онда могу да траже да се промене сви полицајци и да се доведу они које грађани желе. Као у оним холивудским филмовима када у неком малом градићу поштени грађани пребију локалног шерифа, покварене полицајце и локалну банду која их је терорисала и онда за новог шерифа и његове заменике поставе најбоље међу њима. То је могуће и у Србији – само то нико никад није покушао на локалу. Али, да ли је добро да се користи насиље? Пред грађанима су три пута, што се тиче локалне политике, а од локалне политике добрим делом зависи какви ће бити општи услови за живот у држави.

Први пут је пут којим се сада иде – атомизација друштва, свако гледа своја посла, лењост, равнодушност за опште добро, маштање да се промени стање у држави или спаси цео свет, а ништа се не предузима у локалу (општини), да комшији цркне крава, страх од полиције и од локалних политичара, страх од ситних и локалних криминалаца, јавно критиковање система уз тајну наду да ћеш наћи место у том систему, разумевање за лоше политичаре јер би и ти радио исто на њиховом месту, а то је све почетак зла, декаденције, регресије – варваризам. За стање у локалној заједници одговорни су, искључиво, људи који ту живе. Ако вас није брига за комшију, зашто се бринете за неког ко живи далеко и кога лично не познајете? Како да се постигне солидарност на нивоу државе или народа, ако тога нема у локалу? Како да се заустави атомизација друштва, ако се комшије на локалу не познају и живе отуђени једни од других? Како да одбраните реке у неком селу на некој планини, ако нисте одбранили парк у свом делу града? Зар није лицемерно да бринеш за Србе са Косова и Метохије или за гладну децу из Африке, а са друге стране, да чиниш лоше ствари својим комшијама – да те је баш брига за њих, и да бацаш смеће у парк за децу, или, да ништа не предузмеш ако неко паркира ауто у парку у којем изводиш своје дете? У свакој локалној заједници постоје болесни, сиромашни и угрожени људи – људи којима је потребна помоћ, али које њихове комшије не виде, не познају, или не желе да им помогну.

Други пут је обрачунати се са локалним криминалцима и безобразним људима тако што ће се користити батина да се отерају или да се преваспитају. У садашњим условима, протести не доносе резултате, само наивни могу да пишу петиције и да траже да држава реагује, јер бахате политичаре, полицајце и остале државне службенике не брину протести и петиције и они ништа неће предузети поводом захтева грађана. Међутим, и овај, други пут је, као и први пут, лош пут, јер насиље рађа ново насиље, ствара се анархија, успоставља традиција да се сваки пут проблем реши користећи силу и лако може да се пређе граница – могу да страдају невини људи, питаће се најјачи, а не најмудрији, итд. Србија није Тексас.

Трећи пут је оно што предлажем, да се грађани само организују на локалу – свако у својој општини – да изграде добре међуљудске односе, директну демократију и солидарност, да не мешају локалну политику са високом политиком, да изаберу најбоље међу собом који ће водити локални покрет или групу грађана, изаћи и победити на изборима или локалном референдуму, и после тога да воде општину, локалну станицу полиције, итд. То је могуће једино ако постоји највиши степен слоге и солидарности између грађана у општини, ако постоји консензус међу њима, они онда могу кроз грађанску непослушност, јединственост и масовност да сруше лошу власт и успоставе ненасилним путем своју, демократску власт. То је једини начин да се спроведе децентрализација и створи правна држава. Када грађани у једној општини освоје апсолутну власт, они могу да провере шта су све радили они пре њих на власти и могу да поднесу кривичне пријаве против свих лопова. Наравно, ако то уради само једна општина – ако је у том смислу усамљена у Србији, пошто се полиција и судови налазе у надлежностима више власти, вероватно нико неће одговарати, али ће бар ти људи бити склоњени из те општине. Али, ако то уради много општина, ако у већини општина у Србији сутра имамо на власти локалне покрете и директну демократију, више нико из полиције и правосуђа са републичког нивоа неће моћи да прави опструкције или да држи предмете у фиокама. И тако ће полако да се прочисти цела држава. Лоши људи ће морати да беже у општине у којима нема директне демократије или добрих међуљудских односа, а што буде мање таквих општина, такви људи ће морати да иду у затвор, или да беже из Србије. Боље да Србију напуштају корумпирани политичари, полицајци и судије, лопови, криминалци и издајници, него образовани млади људи, добри људи. Што је више таквих општина, то значи да је Србија уређенија држава – у великом броју општина биће решени сви комунални и остали проблеми, постојаће ред у саобраћају, неће бити смећа на улицама, у рекама и језерима, парковима и шумама, комшије ће живети у миру и слози (и у мултиетничкој средини), итд. Грађани на локалу треба да се баве локалним проблемима. Подразумева се, индивидуално и приватно, свако може да се бави и високом политиком, да има своје мишљење поводом било ког питања у свету, да исповеда своју веру, али, то не треба мешати са свакодневним, локалним пословима, са ситницама које живот значе – од којих сви зависе, које су свима заједничке, без обзира на разлике међу људима.

Ако ти и твоје комшије дозволите да вам се држава меша, и не само то – него и да се за све пита – што се тиче уређења ваше зграде, улице, парка, општине…, наравно да ће та држава онда да се меша и у твој приватни живот, за све ће да се пита и у твојој породици, и ако ту не можеш да поставиш границу за мешање државе, држава те неће питати ни за цену рада и висину плате, ни где ће проћи далековод, ни да ли ће се изградити МХЕ, ни какав ће бити квалитет хране и робе коју користиш, нити шта је твој став поводом политике око Косова и Метохије, држава те једноставно ништа неће питати, власт ће све сама одлучити. Али, у таквој држави – са таквим варварством – каква може да буде власт? Зато грађани морају много више да се, условно речено, мешају у послове државе и да контролишу све што власт ради. Ако се грађани не изборе за своја права на локалу, не могу да се изборе за своја права на нивоу државе. Зато, када неки човек прича како би мењао свет, а ништа не предузима да се реше проблеми у локалу, ја само продужим даље, јер од људи који само причају, нема ништа. Као ни од људи који само ћуте или гледају само своја посла и своје интересе.

Advertisements


Категорије:Да се ја питам

Ознаке:, ,

1 reply

  1. Одличан чланак !

    Поздрав Николи Варагићу који каже : “Ако се грађани не изборе за своја права на локалу, не могу да се изборе за своја права на нивоу државе”.

    Тим поводом додајем да се сутра, у петак 30 авг у 18.30 испред установе културе Стари Град (у Београду, ул. Јевремова) одржава манифестација ЧАСОВИ ДЕМОКРАТИЈЕ

    Између осталог биће приказан филм “7” о последицама седмогодишње диктатуре Александра Вучића

    https://www.danas.rs/beograd/u-petak-30-avgusta-tri-tribine-ispred-uk-stari-grad/

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s