Саша Илић захтевао да се његов роман „Пад Колумбије“ изузме из конкуренције за НИН-ову награду 2010.

Двојица аутора Саша Илић и Сретен Угричић јавно су захтевали да се њихови романи Пад Колумбије“ односно Незнаном јунаку изузму из конкуренције, пише „Пешчаник“ крајем 2010. године

Саша Илић (Фото: N1)

Дејан Илић: Отежавајуће околности

Средином деведесетих, Демократска странка, чији је председник тада управо постао Зоран Ђинђић, позвала је грађане Србије на бојкот избора. Рачуница је била једноставна. На све дотадашње изборе није излазило између тридесет и четрдесет одсто грађана; Демократска странка кретала се око двадесет одсто подршке у бирачком телу – све заједно, уз још мало труда у предизборној кампањи, требало је да доведе до тога да на изборе не изађе више од педесет одсто бирача. Ко год да победи на изборима на којима не учествује више од половине грађана има слаб легитимитет да врши власт. Разуме се, баш као и на референдуму за нови Устав из двехиљадитих, и ондашње власти навукле су надполовичну излазност (гласови са Косова, сећате се, имали су пресудан учинак). Но, то не значи да је изборна логика врха Демократске странке у том тренутку била погрешна. Рецимо то овако: у датим околностима више од тога није се могло.

Какве све то везе има са доделом награде НИН-а за најбољи роман у 2010. години? Кренимо редом: двојица аутора Саша Илић и Сретен Угричић јавно су захтевали да се њихови романи Пад Колумбије односно Незнаном јунаку изузму из конкуренције. Неко пакостан могао би да примети да ниједан од два романа није озбиљан кандидат за награду, те да оваквим гестом аутори ништа не ризикују, а још и добијају какав-такав публицитет. То је отприлике као када странка која зна да не може добити изборе позове бираче на бојкот избора. Да, али ствар није у победи или добијању награде, него у легитимитету. Напросто, награде за које аутори одбију да конкуришу не вреде много. И Сретен Угричић и Саша Илић потрудили су се да јавно објасне зашто треба подрити легитимитет НИН-ове награде. Обојица наглашавају да је та награда битан елемент у симболичком склопу националистичке идеологије која и даље доминира јавном сфером Србије. И ако већ не могу да мењају образовне програме, моделе финансирања у култури, уређивачке политике у медијима, као аутори романа – могу да не учествују у избору за једну награду.

Међутим, ова прича има и своју другу страну. Оба аутора раде у Народној библиотеци Србије. Угричић је на челу те институције. Јавно иступивши против НИН-ове награде и понудивши објашњење за свој гест, Угричић је изложио и начела којима се руководи у управљању једном националном институцијом која располаже солидним симболичким капиталом. Истовремено, НИН је недавно добио нову редакцију, и нови уредници се наводно залажу за промену досадашњег уредничког концепта овог недељника. Истина, за разлику од Угричића и Илића, они нису јасно рекли зашто би то сад требало мењати, и чиме ће се они водити у тој промени, али хајде да не сумњамо у њихове добре намере. Но, једна таква добронамерност је на тешком искушењу ако се зна да је за председника жирија за доделу награде изабран Васа Павковић, књижевни критичар једног другог магазина. Реч је о Печату, у чију злонамерност не треба нимало сумњати. То не значи аутоматски да је Печатов критичар такође злонамеран; напротив, сигуран сам у Павковићеве добре намере. Али, овде говоримо о легитимитету и симболичкој тежини. Пошто је реч о Печату, Павковић је изгубио легитимитет због ноторног симболичког капитала магазина за који пише.

Извор: Снимак екрана

Зашто је све ово важно? Зато што је реч о класичној транзиционој збрци. Како је то једном једноставно речено, државе у транзицији су попут поквареног брода на пучини: брод треба поправљати на отвореном мору са алаткама и материјалом који су на располагању. То заправо значи да у јавном животу земље неминовно морају учествовати и они који су се претходно обрукали учешћем у злочиначким подухватима (укључујући и оне симболичке). Објашњење за то гласи: за сада, боље немамо. Има ли бољих од Васе Павковића, овде је небитно. Реч је о начелном принципу. Но, тај начелни принцип подразумева да се сви учесници у јавном животу одреде према лошој колективној прошлости и тако стекну право да се и надаље јавно ангажују, без обзира на своје личне прошлости. И ту стижемо до кључа за разумевање неслагања око НИН-ове награде.

Чланови редакције НИН-а, као и чланови жирија за награду нису се јасно поставили ни према националној прошлости ни према прошлости недељника за који раде. То не значи да они сада морају имати лоше намере, али без јасног става о лошој прошлости свакако губе легитимитет потребан за рад у јавном простору. С друге стране, Печат се јесте јасно одредио према недавној прошлости, и то на начин који тај магазин чини апсолутно неприхватљивим у сваком настојању да се јавни простор у Србији пристојно уреди. Са становишта претпостављених циљева транзиције, нико ко ради у Печату не може компетентно обављати било који јавни посао. Јер, реч је управо о легитимитету. На легитимитету својим гестом инсистирају и Саша Илић и Сретен Угричић: може ли се НИН-ова награда 2010. године доделити и прихватити као легитимна, а да се претходно ништа не каже о историји те награде и не заузме јасан став према њој? У датим околностима, поставити то питање можда и није све што се може, али није ни мало.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Peščanik.net, 31. 12. 2010)



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s