Марко Павловић: Бојкот избора и професор Слободан Јовановић

Свако ко би потражио одговор код највећег српског правника свих времена на питање да ли да данашња опозиција изађе на изборе, добио би одговор: „Зацело не!“

Марко Павловић (Извор: Данас)

Када се једно друштво или појединац нађу пред доношењем крупних одлука, тада се само по себи намеће питање да ли се неки појединац или друштво већ налазио у сличној ситуацији, и да ли има неки савет који је остао од неког паметног човека.

Данашња опозиција („Савез за Србију“) налази се у сличној ситуацији у којој се налазила опозиција, у првој деценији југословенског комунистичког режима, а имала је паметног, највећег интелектуалца међу Србима, чијој се речи може веровати.

Ради се о речима које је Слободан Јовановић написао 1. новембра 1953, у време када су Брозови заштитници са запада објављивали како је овај кренуо путем демократизације установа.

Слободан Јовановић је забележио: „Како стоји с новим Изборним законом? У британској штампи било је покушаја да се ствари представе тако као да ће после тога закона бити омогућен улазак Опозиције у Скупштину. Губи се, међутим, из вида овај факт. Закон је изгласан у септембру, а избори ће бити у новембру. Да ли би, у року од неколико недеља, Опозиција, која је већ девет година свима средствима власти угушивана, могла поново оживети и прикупити се за изборну борбу? Зацело не!“ Овом свом одговору, Слободан Јовановић је додао да изласком на комунистичке изборе „права опозиција“ не би ништа добила, јер је она „незадовољна комунистичким режимом уопште“. У сваком случају, комунисти се не би „устручавали да против свих сумњивих кандидата и њихових предлагача употребе њихова уобичајена средства застрашивања, па, ако устреба“ и физичку силу.

Дакле, свако ко би потражио одговор код највећег српског правника свих времена, да ли да данашња опозиција изађе на изборе, добио би овај једноставан одговор: „Зацело не!“

Слободан Јовановић

Поставља се питање: шта после бојкота? Одговор на ово питање лежи, с обзиром на редован ток ствари, у три појма: испаштање, жртвовање и дисање за вратом.

Већем делу СЗС, који је донео одлуку о бојкоту, биће добродошло време за испаштање греха због веза са поодавно бившим „жутим“ режимом. Добар пример за ово је „другарица“ Чомић („другарица“ у идеолошком смислу), без чијег диктаторисања Скупштином не би било ни „Маје и Марјана“. Извесно апстинирање од власти, које бојкотом добија изглед испаштања греха, добро ће доћи и челницима, Д. Ђиласу и В. Јеремићу. Све у свему, бојкот ће прочистити опозиционе редове.

Неучествовање на изборима зарад разоткривања диктаторског лица власти изгледаће као жртва „бојкоташа“ за опште добро. Опште добро, у данашњој Србији, је легализовање опозиције, односно стварање политичког система са опозицијом. Створити систем са правом опозицијом значи остварити кључно људско право: право на слободу изражавања.

Та слобода је полуга за развој сваког друштва. Самим тим, поднети жртву за ту вредност не само да подиже углед ономе ко се жртвује, него и доноси му трајније заслуге.

Најзад, после избора власт би морала у парламенту да поштује оне који би се представљали као опозиција, барем председавајући не би искључивао микрофон у пола речи Алек. (у негативном контексту), и не би долазили пљускови и салве ружења и куђења против појединих опозиционара. Јер, изван парламента би, као права опозициона савест, остали људи који нису пристали да буду икебана у једнопартијском систему, односно систему који има сва обележја диктатуре (који представља мање или више успелу копију титоистичког режима).

Фото: КоССев

Уосталом, према једном аксиому Роберта Дахла, „вероватноћа да ће влада толерисати опозицију расте уколико очекивани трошкови сузбијања опозиције расту“. Услед бојкота, трошкови владе свакако расту.

Уз то, ситуација у којој је ванпарламентарна опозиција јача од парламентарне „опозиције“, представља аномалију и неодржива је на дужи рок. То је ситуација у којој, по дефиницији, парламент мора да се распусти због очигледне дисхармоније са бирачким телом.

Време бојкота би било време сазревања свести о људским правима до које се на Западу дошло пре више до 200 година. Време је да и овде обични људи дођу до једноставног сазнања да се људи рађају једнаки и да их је њихов Створитељ обдарио правима, као што су живот, слобода, својина, отпор угњетавању, тежња ка срећи, или како је то Алекса Шантић испевао: „Волови јарам трпе, а не људи, Бог је слободу дао за човјека“.

Требало би да је прошло оно време, о коме Гојко Ђого каже:

„Само глупаве овце,
Свете српске животиње,
Мирно пасу на Теразијама
И ослушкују звоно на угичу.“

Аутор је редовни професор Правног факултета Универзитета у Крагујевцу

Опрема: Стање ствари

(Данас, 20. 12. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. Ствари су врло просте.

    Погледајте како се бојкоту противе господа из EU. Ако ми не знамо шта нам је чинити – чинимо оно против чега су наши непријатељи.

Оставите коментар