Војислав М. Станојчић: Хандке, наш „брат у свијету“

И штампани и електронски медији у нашој земљи као да су сви заборавили иступања Петера Хандкеа  у најтежим данима 1999. године

Петер Хандке (Фото: EPA-EFE/Драган Татић)

Одлука Шведске краљевске академије да овогодишњу Нобелову награду за књижевност додели Петеру Хандкеу, дочекана је са великим негодовањем у земљама Северноатлантског пакта, у којима свакако добро памте реаговање познатог аустријског писца на злочиначки насртај НАТО-а на СР Југославију и његова настојања да светска јавност сазна праве побуде и циљеве Алијансе предвођене највећим светским силеџијама, Сједињеним Америчким Државама.

Још је веће запрепашћење и огорчење због ове одлуке Шведске академије завладало у балканским србомрзитељским државицама насталим после распада Југославије. У њима су организовани протести и писани захтеви да Шведска краљевска академија поништи своју одлуку, тачније, да одузме награду додељену Петеру Хандкеу. иако се то до сада никада није десило, нити је, према правилнику Академије, уопште могуће.

Но, без обзира на то, србомрсци нису одустајали од захтева да Хандке остане без награде, пошто им је ово била још једна прилика да изразе своју мржњу према Србима, па самим тим и свакоме ко покуша да непристрасно сагледа прилике на Балкану и разоткрије извештаје плаћених новинара који су светом – према потребама својих финансијера – ширили лажи о геноцидном српском народу и догађајима у Југославији уопште.

Како је Петер Хандке не само уважени писац, већ и члан Српске академије наука и уметности, то је било природно очекивали да ће овогодишња додела Нобелове награде за књижевност изазвати знатно срдачније реаговање у Србији, да се то одличје неће забележити само мање-више штурим саопштењима о добитнику.

И штампани и електронски медији у нашој земљи деловали су прилично незаинтересовано и некако збуњено. Као да су сви заборавили иступања Петера Хандкеа у најтежим данима 1999. године за време бомбардовања Србије и Црне Горе, када је био један од неколико странаца на које су могли да подсете Његошеви стихови: „Да је игђе брата у свијету, Да пожали ка да би помога“. А Петер Хандке је 1999. био и до данас остао управо тај „брат у свијету“.

Петер Хандке пред фреском у Богородици Љевишкој (Фото: Јована Баљошевић)

На Хандкеове заслуге за српски народ подсетио је др Војислав Шешељ питањем у Народној скупштини: „Шта се предузело или предузима да у Србији буду објављена целокупна дела Петера Хандкеа?“, на које му вероватно нико неће одговорити.

У овако очигледно уздржаној атмосфери већег дела српске јавности поводом додељивања овогодишње Нобелове награде за књижевност, охрабрујуће делује писмо српских интелектуалаца Шведској краљевској академији, Нобеловом комитету, иностраној и домаћој јавности. којим су реаговали на непрестане нападе на Петера Хандкеа.

Српски универзитетски професори, научници, књижевници и уметници, њих 124 на броју, написали су писмо осуђујући харангу у делу западне јавности против овогодишњег добитника Нобелове награде за књижевност, а чији је циљ да Хандкеа прогласи за писца који оправдава геноцид.

Међу 124 потписника овог писма има и неколико чланова Српске академије наука и уметности, али се ова наша највиша културна установа, као и у многим другим сличним и значајним приликама, ни сада није огласила, а у складу са својом уобичајеном политиком „неталасања“.

У овим жалосним приликама, када су многи уплашени, збуњени и равнодушни према свему што се око њих догађа, охрабрујуће делује и одлука Удружења Пријатељи српске културе донета на свечаној седници, 28. новембра ове године.

Удружење, чији је циљ да афирмише рад заслужних а до данас непознатих или мање познатих прегалаца српске културе, одлучило је да позове Петера Хандкеа да постане први почасник члан удружења.

Председник Удружења, др Душан Ристић, обратиће се писмом овогодишњем добитнику Нобелове награде за књижевност и саопштити му ту жељу и одлуку Удружења „Пријатељи српске културе“.

Шешељево питање у Народној скупштини с једне стране, писмо интелектуалаца са друге и са треће жеља Удружења Пријатеља српске културе, није много у односу на равнодушно ћутање већине, али, како каже стара кинеска пословица – „Раздаљина није ништа. Важан је први корак“.



Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , , , , ,

2 replies

  1. написали су писмо..?Па где су ти у писму задњих 2 декаде 21 вијека?Мени нико није понудио са ућем у хисторијско писмо.А срце ми је пуно ..и због Шешеља и Ханкеа и Кусте..Пошто нам бришу историју и хисторију сећања..ОваКО ће нас Марсовци памтити..СВЕТИ САВА ТЕСЛА И КУСТА.
    нАПРЕДНИ ХОМО..ПеДО..Срећна трећа срећна декада 21 вијека.Бертолучи.цмок из Торонта

    Свиђа ми се

  2. Napisali pismo Komitetu..Istorija se ponavlja valjda.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s