Ако цена пива из Хрватске није смањивана то значи да су „шишали“ пивопије по доброј цени, посебно у Западној Херцеговини, који су кроз криглу загледали светлу будућност
Мирослав Здравковић (Фото: Медија центар Београд)
Вест коју сам прочитао на порталу Б92 (линк и изворна) мотивисала ме је да проверим њену тачност.
Уколико пођемо од претпоставке да Бошњаци, као искрени муслимани, не пију пиво, ни друга алкохолна пића, потрошача српске националности је дупло више него хрватске. Однос је био 1.087 према 545 хиљада приликом пописа 2013. и не треба сумњати да су се од њега (пописа) једнако релативно разбежали у Немачку и у друге земље. Значи, претпостављамо да је склоност пивима из Србије два пута већа него пивима из Хрватске, мада то не мора да буде и тачно. На пример, у Србији се једу чоколаде из Хрватске без загледања у порекло производа док српске могу у Хрватску да залутају само код председнице да их о благдане, страшном грешком, подели деци којој то родитељи не могу да приуште.
За Бошњаке ћемо претпоставити да чак и уколико конзумирају пиво, онда купују безалкохолна произведена у Словенији – то је фер размена: они праве мале Босанце по Словенији а за узврат пију словеначка када дођу на одмор у села и градове одакле су за Словенију отишли.
На основу ових претпоставки логично је да се пиво произведено у Србији више увози од оног из Хрватске. Тако је и било до 2013, до када је више од половине увоза долазило из Србије. У 2014, поплавној години у све три бивше југословенске републике, увоз из Србије је први пут пао испод половине укупне вредности, док је из Хрватске стабилно повећан и остао је изнад 30 милиона евра и након те године. Из Србије је вредност увоза преполовљена и у претходне три године (2016-2018) више од половине укупне вредности увоза било је из Хрватске.
Што се тиче домаћих произвођача, у чији квалитет пива не треба сумњати због сјајних планинских извора, увоз је смањен за 77 милиона евра у 2014. на 64 милиона у 2018, те се могућност за раст производње повећала. Наравно, уколико су се пивопије разбежале у Словенију, Аустрију, Немачку и друге земље, тржиште је наставило да стагнира у погледу потрошачких капацитета.
Табела: Макроекономија
Цитираћу изворни текст из БиХ ради пар коментара у вези са њиме:
„У прилог томе иду и подаци у којима се наводи како је за седам мјесеци ове године из сусједне земље увезено 416.780 хектолитара пива по просјечној цијени од 54,71 КМ по хектолитру, што је за 30 марака нижа цијена од пива из Хрватске које се увозило по просјечној цијени од 84,20 КМ по хектолитру.
Колико ова земља доминира на БиХ тржишту најбоље показује да се из ње увезе више пива него од свих других земаља на свијету заједно.
Невјероватно звучи и податак да нико од увозника у БиХ од 2013. до 2018 године није успио да смањи цијену док је она када је ријеч о Србији прогресивно падала. Примјера ради 2013. године је износила 95,86 КМ а сада, шест година касније, цијена не да није порасла, већ је још нижа за 40 марака.“
Ако је цена из Србије 54,7КМ, а из Хрватске 84,2КМ ваљда је основни интерес трговаца да купе јевтинији производ како би били у могућности да остваре већу трговачку маржу приликом продаје?
Тачно је да је у 2018. половина увезеног пива била из Србије, 37,3% из Хрватске, 7,9% из Словеније и још 2,4% из Црне Горе, што је у збиру готово 98% укупно увезене количине. Пиво спада у краткотрајне производе са ниском јединичном ценом и последично великим транспортним трошковима, па није логично да се допрема бродовима са Новог Зеланда, чак и да је тамо 30% јевтиније него из Србије.
Ако цена пива из Хрватске није смањивана то значи да су „шишали“ пивопије по доброј цени, посебно у Западној Херцеговини, који су кроз криглу загледали светлу будућност у којој ће се и они иселити што даље из БиХ, најближе у Немачку, а након другог, трећег пива и Аустралија је у машти.
Где се још ко у свету буни уколико може да набави робу јевтиније, тј, да јој цена све више пада? Надимамо се пасуљем Киргистанцем у Србији и никоме није пало на памет да тражи забрану увоза овог производа како би нашим сељацима порасла продајна цена, или се ми макар здравије хранили.
У тексту се спомињу трансферне цене. Кроз ниже извозне цене се трансферише профит из земље пословања. Уколико претпоставимо да је реална продајна цена пива из Србије 538 евра по тони (из 2014, када је била упоредива са хрватским пивима) то значи да је кроз снижене цене испумпано око 40 милиона евра профита из Србије у БиХ, у неку, претпоставимо, повезану фирму са матичном фирмом српских пивара у Турској, САД, где год. Сумњам да се то догодило. Практиковање трансферних цена између БиХ, Хрватске и Србије готово да је немогуће јер су царинске службе „нос пред носем“, или „око пред оком“ па је тешко направити двојне фактуре са различитим ценама.
За крај бих цитирао:
Фахрудин Салиховић из Тузланске пиваре је казао како није логично да цијена пива пада а да су трошкови производње енормно расту.
„Оно што је видљиво сваке године јесте агресиван приступ увозника на нашем простору. Ми тражимо реципроцитет и да се примјењују заштитне мјере кад су у питању домаћи производи“, изјавио је он.
Пре 15 дана ишао сам у паркић код „три солитера“ први пут након више од 30 година, да се присетим детињства до седме године, када су родитељи купили кућу на Сариној међи. Ови солитери су четвороспратнице, а ја сам одрастао у двоспратници са 17 метара (нисам мерио, тако су говорили кад сам био мали) терасе где сам једном, да бих се осветио мајци, нагутао се екстра љутих папричица, па уместо да жали за папричицама морала је да ми испира уста јер сам вриштао од бола. Три солитера су тик поред Јагодинске пиваре. Чича се више не производи у Јагодини (након 167 година постојања!), а по њему смо препознавани целом дужином и ширином бивше Југославије, кад кажемо да смо из Светозарева одговор би био: а Јагодинац, Чича?
Тузланској пивари желим све најлепше, да повећа производњу, да плате њеним радницима расту… Али у овој причи нема ништа од трансферних цена и угрожавања локалног тржишта: велики се туку за свој тржишни удео, јачом рекламом, нижим ценама или лобирањем код надлежних институција.
П.С. Вредност увоза пива из Србије, у првих шест месеци био је незнатна већа од увоза из Хрватске: 9,7 према 9,5 милиона евра. Количина је више него дупло већа.
Опрема: Стање ствари
(Макроекономија, 31. 10. 2019)
Categories: Преносимо
Оставите коментар