Душан Буковић: Срби и Руси у намерама и плановима америчких и европских безбожника

Европски  тријалисти-империјалисти остварили су антисрбски и антируски  програм  у трагичном двaдесетом столећу на штету несрећних, обесправљених и обезглављених Срба и Руса

Борис Кустодијев: Бољшевик, 1920. (Фото: WikiArt)

Уобличавање безбожности у Европи и Америци, давање замаха оним големим рушилачким снагама безбожја, извршено је кроз марксизам у свим његовим облицима, било да је реч о  национал-социјализму, бундизму, фабијанизму, бољшевизму, фашизму, америчком кејнизму и текућем мултикорпоративном социјалистичком поретку, којег пропагирају извесни „велики изабраници и кадрови“ , идолатристи, окултисти, ритуалисти и езотеристи у дегенерисаној и безбожној Европи и Америци. Достојевски је пророчки сагледао суштину модерног мултикорпоративног социјализма. Он је рекао:

„Социјализам већ по суштини својој мора бити атеизам, јер је од прве своје речи јасно  обзнанио да је он склопа атеистичког и да сав свет намерава уредити искључиво  на начелима разума… Социјализам није само радничко питање, него је по  превасходству атеистичко питање, питање савременог оваплоћења атеизма, питање  Вавилонске куле, која се зида без Бога, не зато де се са земље дође до неба, него да се небо свуче на земљу…”

Све је то само је свођење биланса погрешног постављања пројекта о којем је 1877. године Достојевски писао:

„Европу очекују огромни преврати, такви да ум људски одбија да верује у њих сматрајући њихово остварење као нешто фантастично. Над целом Европом већ несумњиво кружи нешто кобно, страшно и што је главно, блиско…“

Три године касније, Достојевски је писао:

„Европа се налази уочи пада, пада свеопштег и ужасног… Настаће нешто што се неда ни  замислити… Крајње разрачунавање, плаћање рачуна, може се догодити и много пре  него што би и најача машта могла замислити. Симптоми су ужасни. Већ сам  стародневни и неприродни политички склоп европских држава могао би послужити  као почетак свему. А како би могао бити природан, када се неприродност налази у  основама и сакупљала се вековима…? Та неприродност и та ‘нерешива’ политичка  питања морају на сваки начин довести великом, крајње расправљачком рату у који ће сви бити умешани… Никада Европа није била тако пуна непријатељских елемената  као у наше време. Као да је све подривено и набијено барутом и само чека прву варницу…“

Ф. М. Достојевски

Такође, Достојевски је пророчки предвидео догађаје који су настали у данашњој дегенерисаној и безбожничкој Европи, која је изгубила своје јединство и своју водећу политичку и културну улогу у  свету, рекао је да ће се нови људи одрећи слободе и да ће рећи Великом Инквизитору: „Држите нас поробљене, али храните нас“.

У овом контексту указали бисмо и на дело Освалда Шпенглера, које је објављено под насловом „Две Русије“, где између осталог, стоји:

„Ми људи Зaпада смо религиозно довршени. У нашим градским душама се интелектуализирала  рана религиозност већ одавна у ‘проблему’. Црква је завршила свој развитак са Тридентским сабором. Из пуританизма настао је капитализам, из пијетизма социјализам. Англо-америчке секте представљају само потребу нервозних пословних људи, да забаве своје душе теолошким питањима. Ништа не може бити бедније од покушаја једног извесног протестантизма да своју лешину оживи трљањем са бољшевичким ђубретом…“ (Види: Освалд Шпенглер, Две Русије, Библиотека „Хришћанство и култура“, Свеска IV, Хановер, Немачка, Септембар 1948, стр. 7-8, 41-42, 56).

Узгред бисмо цитирали Питера Jyстинова (Sir Peter Alexander Ustinov, 16 April 1921 – 28 March 2004), књижевника јеврејске националности и бившег председника тзв.  „Светског федералистичког покрета“ чије се седиште налази у Њујорку у Сједињеним  Америчким Државама („He was also a respected intellectual and diplomat who, in  addition to his various academic posts, served as a Goodwill Ambassador for  UNICEF and President of the World Federalist Movement…“), који је објавио веома  интересантну и инструктивну књигу под насловом „Dear me“, где дословно стоји:

„Ја верујем са су Јевреји допринели прилог човечанству који прелази све размере њиховом броју: ја верујем да су они ванредан народ. Нису они само снабдели свет са две вође светског значаја као што су Исус Христос и Карл Маркс, већ су себи дозволили и тај луксуз да не следе ни једног ни другог, јер чекају трећег („They have brought fort both Jesus Christ and Karl Marx, and have, in most  cases, indulged in final luxury of following neither, whilе waiting for a third” )…

Сер Питер Јустинов (Фото: Алан Ворен/Викимедија)

Јесте, ја сам одговорио да Руси налазе да је ваљда немогуће опростити Јеврејима за револуцију. Лењин и Стаљин били су ретки међу малим бројем бољшевика који нису  били интелектуалци Јевреји; Камењев, Зиновјев, Троцки, Јофе, Литвинов, Радек,  листа је бескрајна и ја сумњам да би Руси икад били способни да поставе такве  идеје у праксу а да не би били потпомогнути са сталним јеврејским превирањем у  свету мисли…“ (Види: Peter Ustinov,   Dear  me,  London – Boston, 1977, стр.  257-258;  Peter Ustinov, My Russia, London, England, 1983, стр. 164-165).

Jyстинов се изјашњавао и као руски Jевреј. Био је руског, пољско-јеврејског, немачког и  етиопског порекла — … was of Russian, Polish Jewish, German and Ethiopian noble descent… (Види: Sir Peter Ustinov, Wikipedia, the free encyclopedia…). Он се јавно изјасно деведесетих година ХХ века шта мисли о Србима:

„Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе  знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу.“ (овде)

Такође,  ради историјске истине ваља рећи,  да  су  европски  тријалисти-империјалисти остварили  антисрбски и антируски  програм  у трагичном двaдесетом столећу на штету несрећних, обесправљених  и  обезглављених Срба и Руса.

Карикатура Хенрија Лабушера (Фото: Википедија)

У енглеском листу Truth (Истина) објављен је 1890. године програмски чланак истакнутог  европског масона и главног уредника Хенрија Лабушера (Henry Labousher) под насловом „Кајзеров сан“ (The Kaiser’s Dream) са географском картом новог еврпског републиканског и федеративног поретка на којој је Србија приказана као Аустро-Угарска република а, Русија као „Руска пустиња“ – “Russian desert…” (Види: Henry Labousher , The Kaiser’s Dream, Truth, London, England, December 1890).

Нема никакве сумње да су подјармљене структуре  руских  као и „српских“ масона и комуниста-интернационалиста спровеле  буржоаске, експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да их потпуно поживинче, у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства пред материјалним прогресом, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:

„Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе.

Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).

Димитрије Нешић, српски математичар (Фото: Википедија)

Не улазећи ни у какве друге коментаре, цитирали бисмо чланак М. С. Максимовића, који је објавио под насловом „Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…“, где између осталог, стоји:

„Из наше прошлости

АКАДЕМИЦИ НЕЋЕ НИ КРАЉА НИ КНЕЗА

Краљ Милан Обреновић и кнез Никола Петровић нису добили потребан број гласова за чланство у Српској краљевској академији наука

Осмог јануара 1893. године претседник Краљевско-српске академије наука Димитрије Нешић, извештава министра просвете и црквених послова Јована Ђорђевића:

‘да су на главном скупу Академије, 28. децембра прошле године кандидати за Академију била ова лица …’

Шест дана касније, 14. јануара 1893, министар просвете и црквених послова, Јован Ђорђевић, упућује следећи допис:

‘Српској краљевској академији

Из накнадно потраженог извештаја Академије од 8. о. м. Бр. 286 дознао сам да су међу кандидатима за нове академике била и два српска владаоца, један бивши и један садашњи и да су при избору обојица остали у мањини.

У име владе његовог величанства (Александра I Обреновића – М.С.М.) морам приметити Академиј, да се у овом случају поступало противно и најобичнијим правилима куртоазије.

Ако је Академија желела у броју својих чланова имати и две тако узвишене личности, требало је да њиховој кандидацији претходи:

Прво: споразум чланова Академије, да ће тако високо лице бити изабрано не простим гласањем, већ једногласном акламацијом, а затим

друго: пристанак тог високог лица, да ће се и примити таког једногласног избора.

Како од овога двога ниједно није учињено, то се бојати, да је место почасти нанесена увреда двема високим личностима, од којих је једна доскора била владалац Србије и основала саму Српску краљевску академију – а друга је суверен наше једнокрвне браће, с којом нас од векова везују најтешње везе сродства и истоветности интереса и с којом стојимо и желимо свагда стајати у искреним и ничим непомућеним пријатељским односима.

Влада његовог величанства сажаљева, што се тако што могло догодити у крилу ове корпорације, која је у првом реду позвана да унапређује народну образованост и да брижљиво отклања све што би сметало општој слози и духовној заједници нашрга народа’.

Академици, дакле, нису хтели да приме у своје редове ни краља ни кнеза. Занимљиво је да и министар просвете и црквених послова Јован Ђорђевић, који је Академији упутио наведени прекор, није био боље среће. Три месеца раније, 15. новембра 1892. године, приликом избора за редовне чланове Академије из редова Српског ученог друштва он није добио потребан број гласова…

Тако министар Ђорђевић, редовни члан Српског ученог друштва, које је закон укинуто 16. новембра, није од чланова тог друштва изабран за редовног члана Српске краљевске академиије“ (Види: М. С. Максимовић, Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…, „ПОЛИТИКА“, Београд, 10. март 1991)

Advertisements


Категорије:Противу заборава

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s