Онда када Србин открива и сазнаје своју интиму, своје страсти и свој патос, тада на подстицај истоветног нагона Немац креће у потчињавање света
Срђан Воларевић (Извор: srpskiodgovor.rs)
Међу нама Србима можда нико није тако дубоко и тако судбоносно заоштрио однос разума и осећања, па их измирио као вожд Карађорђе. И можда нико упечатљиво као Лаза Костић то опевао.
Онда када се нико разуман не би дрзнуо да покрене малецне Србе у ослободилачку борбу против једне од водећих светских сила, јер сваком мислећем тај устанак значио би позив на колективно самоубиство – то је урадио Карађорђе имајући поред себе мање од сто људи, али правих Срба. И онда када би на мрачном дну исламског мртвог мора Србину срце само затрептало на помисао о слободи, снагом заноса, у магли најдубљег патоса и уз бледе сенке сећања на славу Немањића, Карађорђе је Србима удахнуо веру у обнављање српске државе. Са самог дна света, из јаруге, између зимом сашурених храстових стабала, Карађорђе је разум и осећање, ум и срце саставио у једној вољи и, тако измирене, повео путем створитељства живоносног. За Србе је установио оно што се зове начело, а што је одговарало спајању историјског са неисторијским, постојећег са непостојећим, горњег са доњим, светлог са тамним, ватре са ледом…
Владимир Лукич Боровиковски: Карађорђе, 1816. (Извор: Википедија)
Моћ која се открила Карађорђу и која га је водила до утрнућа, моћ је примордијалног, архетипског, оног што пребива у самом срцу ствари и по чему се заснива постојање. Појава једног таквог човека у једном народу обично за собом повуче читав један низ снажних резова у животу, као с Мојсијем, Петром Великим, Готама Сидартом…
У неугаслој и непреводивој песми Санта Марија дела Салуте Лаза Костић ступа пред Богородицу у храму Њој посвећеном. С понизном присношћу, достојном једног крхког грешника, он признаје и сведочи о неизвесној борби између разума и осећања. Разрешење је под самим сводовима храма, далеко од помаме светине и таштих подвига међу људима. То, установљено као две силе, до међусобног искључивања заоштрено, у Богородичној цркви се мири у милости Богородичиној. Уз песме, као плод тог мирења, Лаза Костић наводи и способност покретања музике, досезања звезда, обасјавање света, надмашања сујете – што би требало да нас опомене на мирење свемирских размера а које се одиграва у најдубљој нутрини, бескрајно далеко од света и његових варљивих токова. Укратко речено: Лаза Костић оставио нам је у аманет тапију створитељске снаге, као родитељке живота.
Тако то код нас Срба.
Вероватно најкоренитији Немац немачког духа, Фридрих Ниче ту ствар око разума и осећања описује у спису Рођење трагедије. Ту је реч о два начела које он именује као аполонско и диониско и које, наизглед, ставља у службу уметности. Међутим, како смо то сазнали из другог предговора, ова начела су у корену метафизичке делатности човека. Толико што се тиче Ничеовог именовања, док у самом спису у прилици смо да видимо како се до међусобног сатирања аполонско супротставља диониском и како, измирени, ступају путем створитељске снаге. Као и Лаза Костић, Ниче лирику, у најужем смислу, односно трагедију, ставља у врх делања те снаге која долази из првог времена, да би у њеном даљем току откривао друге видове њеног усмерења. Вероватно сапет књишким обзирима, у својој мисли Ниче у томе остаје кабинетски суздржан и, у познавању рукаваца створитељске снаге, више спекулативан но збиљи сразмеран. Али ту нам је други предговор, под насловом Покушај самокритике, где то између аполонског и диониског, као хеленски проблем, у далеко прегледнијем виду налазимо искључиво као проблем немачког бића.
Сасвим непосредно, без сенки, какав је иначе Ничеов доцнији израз, у шестом параграфу Ниче се са диониским слутњама вајка што се немачко биће на путу да себе открије и поново нађе одрекло воље да влада Европом, после Француско-пруског рата, шездесетих година деветнаестог столећа. Он то назива прелазом као осредњости, ка демократији и модерним идејама, што нипошто не треба схватити као помак ка бољем.
Фридрих Ниче
За нас Србе вредна пажње је ова воља да се влада Европом, што је резултат једног чисто хеленског проблема у немачком бићу.
Како нам је протекло последњих сто и кусур година, испоставило се да Ниче није пророк већ прецизни дијагностичар и тумач немачког бића. Немци се до дана данашњег нису одрекли воље да владају Европом, што смо ми Срби најкрвавије искусили од свих Европљана – па и са падом Берлинског зида, у овом последњем рату. Не видим зашто Геншер, Кинкел или Кол не би били израз немачке воље и израз немачког нагона да се влада Европом, у ништа мањој мери но што је то био Адолф Хитлер. Владати Европом – то је тако Немачки.
Тај хеленски проблем, што би рекао Ниче, код нас Срба не покреће нагон за покоравањем, наметањем, супремацијом, а још мање за надметање у осионој утакмици са светом. Зар наш Карађорђе није величанствен пример тога! Охола је мисао да се овлада светом и гордошћу је засићен чин овладавања другим. Код Хелена то се звало убрис и представљало је свест дивљака.
Лаза Костић
Како нам је Лаза Костић на то указао, хеленски проблем код нас Срба, као крајње личан чин, као нешто искључиво сведено на једну личност, као нешто сасвим интензивно, окренуто је себи и стварима овога света, што је знак необично високе култивисаности. Док код Немаца тај хеленски жар чисто је екстензиван, будући окренут изван себе, према стварима туђим.
Онда када је Србин у прилици да открива и сазнаје своју интиму, своје страсти и свој патос, тада на подстицај истоветног нагона Немац креће у потчињавање света. Или, у другој крајности тог истог нагона, Србин учи немачки да би се разумео с Немцима, док се Немац чуди у Београду што га нико не разуме. Па сад погледајмо чији је свет већи!
26. јануар 1996. године
Categories: Поново прочитати/погледати
Оставите коментар