Радомир Батуран: Пропагандни дефетизам председника Србије

Страхом и сиромаштвом владају народом овакви диктатори – колонијални управници у име империјалних поробљивача

Актуелни председник Србије, господин Александар Вучић, досадио је слободарском српском народу својим пропагандним дефетизмом. Окупирано му је 17% државе и то, и духовно и материјално, најбогатије територије – свете и темељне српске земље Косово и Метохија. На тој окупираној територији је престоница средњовековног Српског Царства (Призрен) и архиепископски трон аутокефалне Српске Православне Цркве (Пећка патријаршија), четири средњовековна српска манастира који су на листи светске културне баштине (под заштитом УНЕСКО): Пећска патријаршија, Високи Дечани, Грачаница и Богородица Љевишка и још 1.300 српских православних цркава и манастира и других српских историјских споменика. Трећина укупне територије ових окупираних српских земаља (Косова и Метохије) власништво је Српске Православне Цркве. Како материјално, тако и духовно богатство ове темељне и свете српске земље је огромно. Недавно су светски експерти за рударство проценили да само рудне и минералне резерве Косова и Метохије су четвороструко више од резерви у остатку Србије. А где су остала богатства ове јужне српске покрајине: куће, имања, зграде, села и градови, бране, мостови, путеви, пруге, реке, језера, потоци, извори, планине, шуме, пашњаци, плодна поља, виногради и воћњаци, фабрике, спортски центри, културно просветне институције, сточни фонд … које су вековима градили, одржавали, обрађивали, узгајали вредни синови и кћери Старе Србије?

И све је то ништа за господина А. В! У свом пропагандном дефетизму стално понавља: ‘Ми сада тамо немамо ништа, ни метар земље па,  ако добијемо метар, то је добитак!’ – ‘Ми нећемо да ратујемо за Косово! Чиме? Где нам је војска? Хоћете ли да шаљемо тамо нашу децу да гину?’ – ‘Ја нисам за рат! Ја сам за разграничење са Албанцима! За мирољубиво решење питања Косова!…’

Зашто овакав став председника Србије сматрамо пропагандним дефетизмом?

Зато што је он председник слободарске државе Србије и слободарског српског народа који је за одбрану своје слободе и своје државе дао милионе жртава. Зато што су  његов пропаганди пацифизам и дефетизам неукорењени у српску миленијумску слободарску традицију. Зато што су такви ставови А. В. неаутентични и недостојни позиције коју има у српском народу.

Који су мотиви толиког председниковог дефетизма? Сви су у једном: у вољи за моћ, у жељи да влада неограничено! Дефетизам председника Србије називамо пропагандним јер су у њему наглашено уочљива два доминантна подмотива. Први је испуњавање услова који су му дали непријатељи Србије који су је варварски бомбардовали 1999. и њега и његовог политичког очуха (политичког оца претходно је издао!) и њихову на пречац основану партију СНС довели на власт у Србији. Други његов лични мотив, и мотив непријатеља Србије који су га довели да влада Србијом, јесте да остане на власти док ова земља, којом он диктаторски влада, призна Косово као независну, суседну државу. То је и А. В. и члановима његове партије недавно рекао његов пријатељ Макрон, а он и његови полтрони му аплаудирали. У његовом пропагандном програму дефетизма, као „стално отвореном конкурсу за издају“ (како је аутентично закључио проф. Мило Ломпар), председник Србије узима за своје саветнике речима и делом изразите непријатеље Србије и српског народа, председника Владе Велике Британије, (Тонија Блера) и председника Немачке (Герхарда Шредера), који су се истакли у разарању Србије и убијању Срба 1999. А. В. хита у Вашингтон да поклони новац српског народа и одржи пригодно предавање у јеку кампање за трећи мандат зликовачке династије Клинтон да влада Америком и другим државама и народима које су претходну деценију разарали. Даље, А. В. јавно обмањује народ Србије и Црне Горе да он има податке да су завереници из Србије и Русије припремали атентат на његовог пријатеља Мила и државни удар на дан избора у приватној Миловој држави Монтенегро да он и његова пљачкашка партија владају овом злосрећном државицом и трећу деценију. А владају тако (и М. Ђ. и А. В), што испуњавају све што им траже непријатељи слободарског српског народа. Владају страхом и сиромаштвом! Уцењују своје поданике да ће добити посао тек када се упишу у њихове партије. А онда их запосле само на три месеца и дају им робовске дневнице док њихови џелати стално фијучу условом-бичем око радничких глава да ће им продужити уговор и на наредних три месеца, па опет на три и тако до мизерне пензије ако буду добре слуге: покорно ћуте, величају вође и излазе на све њихове митинге и изборе и увек гласају за њих. Страхом и сиромаштвом владају народом овакви диктатори – колонијални управници у име империјалних поробљивача.

Без стида и зазора узвикују јавно да морају мењати свест народа кад год се врате са америчке и немачке Високе порте. И то раде речју и делом угледајући се на протестанте и „наслепо“ читајући Вебера. Пошто суштински мало знају и о протестантској реформи, а још мање о Веберовој философији, они буквално афирмишу све оно најгоре што долази са Запада: хомосексуализам, дрогу, кич-културу, вакцине фармацеутске мафије, модификовану и брзу храну прехрамбене мафије, корупцију браће и кумова, лажне дипломе министара и претходног председника, вулгарне програме на националним телевизијама, а локалне ТВ станице све покупују њихови ботови па систем информисања претварају у своје разгласне кутије као својевремено фашисти и комунисти.

Чак и један од највећих пацифиста у српској књижевности знао је да застане и постави онтолошку границу између „аутентичности ратне и неаутентичности миродопске ситуације“, као и да прави разлику између „егзистенцијалног и пропагандног дефетизма“ – најпоетичнији, модерни и велики Милош Црњански:

„… наш народ не треба учити шта је патња у рату“;

„… ако  унизите и оклеветате учешће народа у прошлом рату, ако  упрљате ратове Србије, једини капитал у нас који још није проћардан, шта ћете имати том намученом народу лепо рећи?“;

„Не заваравајте се , на дан ове битке (Кумановске-Р.Б) бар, признајмо, нема величанственијег призора, нема дубљег осећаја заједнице, нема чистијег узвишења мисли и душе, од учешћа у бици једног народа“;

„Оно што је омогућило песму у бици на Куманову, најбоље је у нама и ако нам се и то одузме, ничег више нећемо имати до траља.“

Својим примерима пропагандног дефетизма председник Србије покушава и то да нам одузме. Не дајмо, Срби! С песмом на уснама „Ој Косово, Косово“, достојни предака, кренимо у поновну Битку за Косово и Метохију, са истинским пријатељима Срба и Србије.

(Српски став, 7.8.2019)

 

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

7 replies

  1. Трагика тренутка : једино АВ не схвата шта значи “актуелни председник“. Значи – пролазан. Сан о непролазности илити вечитом (а јаловом) трајању, закуцали су у овакве окупаторске продане главе комунисти и Југословени. Али матрица коју, ево, 100 година бришу – неизбрисива је. Јер овај национ није а к т у е л а н, није пролазан. Напротив !!! Надживео је и надживеће и овог “актуелног председника“. Јер је овај национ – стрпљен и спашен. Трајно.

    Свиђа ми се

  2. Професоре, да су Срби друкши и владар би био друкши. АВ је последица а не узрок. На жалост сви се ми, добронамерни, исувише бавимо АВ-ом. Не усуђују се јавни посленици из цркве, културе, политике … да кажу о свом народу истину. Не да грде народ или плаше или руже народ. Али ако имамо љубави онда имамо силу која види ствари какве јесу. АВ је врх проблема. У вашем КШ-у СНС има преко 18 000 чланова. Нека привеже сваки члан само још једног човека то је 36 000 људи – гласача. То смо ми, бивши Крушевчани а садашњи Гашићевчани.
    АВ ће отићи, као и други. Остају људи који су изгубили достојанство. Како помоћи тим људима. Како оживети господство у људима, то је питање свих питања.

    Свиђа ми се

  3. Пре неколико година на светском конгресу рударства у Лондону енглески стручњаци изнели податак да су процењена рудна богатства Србије без Косова и Метохије око 20 милијарди евра а Косова и Метохије око 700 милијарди евра. То је 35 пута више. Овај податак се свесно крије од јавности
    Србије.

    Свиђа ми се

  4. Србија је од почетка овог века суочена са специјалним, психолошким ратом против свог народа досада невиђеним у овој земљи. Комунисти су средином прошлог века започели такав рат својом паролом о борби против „великосрпског национализма и шовинизма“. Тако су од једног поносног и поштеног народа начинили плашљивце који морају да пазе да не повреде неког из мањинских народа и народности. А ови други, видећи да их антисрпска власт штити и чува, су дигли главе и започели нови врсту терора – терор мањине над већином. Временом се из тога изродио агресивни оружани сепаратизам који је довео до Косовско-Метохијске трагедије.
    Данашња власт наставља са таквим посебним обликом ратовања против Срба. Уназад неколико година нас упорно убеђују како је „Косово“ неповратно изгубљено, да тамо немамо ништа наше, да ниједан од докумената УН не важе за остваривање права на, силом оружја НАТО пакта, отету територију. Држе се ставова и налога са Запада да морају да признају илегалну државу на простору наше јужне покрајине. И, што прелази све мере, упорно избегавају ставове и предлоге из нама пријатељских земаља, Русије и Кине, да се треба држати свог Устава и Резолуције СБ УН 1244. Аутор чланка каже да ће се тако понашати све док не предају Косово и Метохију сепаратистима за њихову државу. Оно што највише брине, а што су некада описивали као „кување жабе“, изгледа да тактиком страха и сиромаштва, имају успеха у тим намерама. Некада храбри припадници ове земље, који су без страха стајали на мостовима и другим важним местима за време НАТО агресије да би их сачували по цену својих живота, сада као да губе вољу за борбом за очување Косова и Метохије. Слушају редовне говоре о повећању плата и пензија, изградњи путева и пруга и верно аплаудирају. Нико да се усуди, поред режимских новинара, да пита, је ли то цена за предају Космета сепаратистима? Какве везе има развој привреде Србије са отуђењем 17% терититорије „срца Србије“. Воља за моћи, како каже аутор чланка је мотив за такав однос према грађанима. Па зар није исправније да се та воља удружи са жељом да се Србија сачува у својим границама, развија Привреда и подиже стандард становништва? Зар се не размишља о томе како ће Историја судити о њиховим делима? Или можда размишљају као бивши председник САД Џ. Буш Mлађи, који је на такво питање одговорио: – „Зар је то важно? Ја ћу тада већ бити мртав човек.“

    Свиђа ми се

  5. Svedočenje bivšeg SNS bota: Ko neće, može da izgubi posao u javnom preduzeću
    http://rs.n1info.com/Vesti/a506650/Svedocenje-bivseg-SNS-bota.html
    ———
    Digitalni socijalsisticki logor Srbija.

    Свиђа ми се

  6. Шта чинити?

    Свиђа ми се

  7. Шта чинити? Треба удруженим снагама свих стручних институција и појединаца у Србији, помоћи државном врху Србије и председнику Вучићу да изађу из стања „дефетизма“ које прети да угрози наше државне и националне интересе. Позвати све стручне, националне и верске институције у држави да изађу из стања „летаргије“ и активно се укључе у давање стручних тумачења свега што је од значаја за нашу борбу за очување Косова и Метохије у Србији. Неке од тих институција као што су Уставни и Врховни суд треба упозорити да су по Уставу дужни да прате све што је везано са тумачењем уставних и законских одредби у нашим преговорима о Космету. Историчаре у САНУ, Институтима и Факултетима позвати да узму активног учешћа у тумачењу свих историјских чињеница које се погрешно тумаче и из њих извлаче погрешни закључци. Усамљени појединци треба да престану да се „стидљиво“ појављују у јавности својим чланцима којима упозоравају на опасне последице садашњег гледања на питање отете јужне Покрајине. Дошло је време да се целокупна стручна јавност укључи у разматрање свих ових питања. Јавни сервис РТС и друге националне телевизије треба позвати да омогуће и организују дискусије по свим овим питањима. Емисије мора да буду тако уређене да се на њима дискутује о актуелним и спорним питањима и тумачењима свих правних Аката који су укључени у наше разговоре о Косову и Метохији. Треба монологе које гледамо месецима по разним националним телевизијама да претворимо у дијалоге стручних људи. Треба прекинути са свађама и узајамним оптуживањима предходних и садашњих припадника власти. Све почињене грешке у прошлости и садашњости треба јасно изнети у јавност. Јер је у питању опстанак државе Србије и очување покрајине Косова и Метохије у њеном саставу. Не треба бити површних схватања па не видети да се против Србије води специјални психолошки рат. Тај рат уређују и спроводе страни центри из држава које су и извршиле злочиначку НАТО агресију 1999. године. Државном врху треба рећи довољно јасно да је дошло време да се у одбрани наше Покрајине укључе велике земље наши пријатељи. То су у првом реду Руска Федерација и НР Кина. Државном врху треба поставити питање, зашто се одричу Резолуције СБ УН бр. 1244 коју стално подвлаче и Русија и Кина? И зашто се не позивају у првом реду на Устав државе Србије који брани право наше земље на отету јужну покрајину? Државни врх Србије треба убедити да престане да се служи монолозима и да у интересу опстанка државе прихвати дијалоге на стручном и високом етичком нивоу. Јер, како су некад говорили Французи – Отаџбина је у опасности! (La Patrie est en danger!)

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s