Јулија Кош: Споменик жртвама усташког режима највише треба младим хрватским нараштајима

То би требао бити споменик – и школски програм, умјесто присилног наводног учења о холокаусту – који би младе потицао на права питања о прошлости, као што је њемачки народ постигао улазак у катарзу, каже Јулија Кош

Јулија Кош (Фото: Дарко Јелинек)

Јулија Кош истакнута је загребачка и жидовска интелектуалка. Повјесничарка је умјетности, археологиња, специјализирана библиотекарка за подручје жидовства и магистра друштвених знаности: од 1992. до 2011. радила је као водитељица специјалне књижнице јудаике при Жидовској опћини Загреб, а од 2012. води едукацијско-информацијску књижницу Жидовске заједнице Бет Исраел. Ауторица је трију књига и бројних стручних, публицистичких и лексикографских текстова о жидовској религији, култури, повијести и књижевности. Као вањска сурадница израелске државне установе Yад Васхем, која чува сјећање на жртве Холокауста, већ четврт стољећа прикупља и припрема документе за проглашење заслужних Хрвата за почаст Праведника међу народима.

Јавно иступа храбро и бескомпромисно, па је њезин глас против ревизионизма и за очување истине о злочинима над Жидовима, али и свим жртвама усташко-нацистичког терора, међу најкарактернијима у Хрватској. То и јест био разлог због којега је вијећница загребачке Градске скупштине Рада Борић, једна од само троје који су гласали против градње споменика жртвама Холокауста. На сједници градске скупштине цитирала је Јулију Кош.

Замолили смо госпођу Кош да за читатеље нашег листа сажме своја стајалишта о том споменику, који је изазвао међународни скандал, и позив Свјетског жидовског конгреса да одлука о његовој градњи буде повучена.

Болесна носталгија у Хрватској

Треба ли Загребу споменик Жидовима убијенима у Холокаусту, и што би он требао симболизирати? Што поручивати?

Особно не мислим да је такав споменик потребан потомцима жртава, као што не мислим да је икакав музеј потребан у Јасеновцу, ако се тамо већ не може створити поштен приказ повијесне стварности. Нека пусте жртве у починку у оној јасеновачкој ливади, ако се не може и не зна боље, него што их се музејским поставом вријеђа на самоме мјесту злочина; а је ли то настало из незнања или намјерно, посве је свеједно, јер резултат је исти. Потомци жртава достатно знају о страдањима, њима не треба споменик за сјећање на њихове уморене ближње, али је Загребу и Хрватској потребан споменик кајања и жаљења. Потребна је катарза, исказ попут онога морално готово недостижног, који је папа Иван XXИИИ. записао као кајање у име Цркве због 15 стољећа крвавих прогона Жидова: »Опрости нам што смо Тебе поново распели у њихову тијелу!« Уз политичке и политичко-црквене околности у којима живимо и још ћемо дуго живјети у нашој транзицијској земљи препуној пријепора, најпотребнији би такав исказ кајања због повијесне националне срамоте био хрватској младости, као судионику нове Еуропе. Јер премда доиста не постоје колективне кривње, ријечима преживјелога из холокауста Елиеја Wиесела, постоје колективне срамоте, а њих се, највише у интересу добробити нових нараштаја, не смије скривати. Али, нисам оптимист…

Споменик је, дакако, само симбол. Мој је особни дојам да најшира хрватска јавност нема баш никакав увид у размјере трагедије геноцида над хрватским Жидовима у Другом свјетском рату. Реците из особног искуства: како се припадници хрватске жидовске заједнице особно и психолошки носе с тим? Би ли примјерени споменик придонио ублажавању трауме заборава и занемаривања?

Нама потомцима жртава никакав нови споменик не треба, јер дио гробља на Мирогоју са скулптуром Мојсија мјесто је одавања почасти убијеним хрватским Жидовима. Споменик, али за све жртве усташког режима, свакако је много потребнији младим хрватским нараштајима. То би требао бити споменик – и школски програм, умјесто присилног наводног учења о холокаусту – који би младе потицао на постављање правих питања о правој прошлости, на начин на који је њемачки народ постигао улазак у катарзу, када су млади након 1968. године почели постављати »незгодна« питања својим очевима и дједовима…

Хрватска је била међу побједницима у Другом свјетском рату, али се тога данас, чини се, срами, па се умногоме пробија болесна носталгија за црнокошуљашким злочиначким губитницима. Није то дакако већина људи, то је мањина, али је упорна и отровна. Готово да ме то подсјећа на српски косовски мит, два мала балканска сусједна народа узгајају сродне митове слављења губитништва… Држава која се не може суочити са својом прошлошћу, по мени има слабу будућност.

(Не)истине о Јасеновцу

Најгласније и најодлучније критизирали сте постав Спомен-подручја у Јасеновцу. Политичари су обећавали, али ништа се не мијења. Знате ли што је иза сцене? Има ли наде да би музеј у Јасеновцу могао постати оно што би требао бити?

Да, ма колико огромна средства до 2006. године била утрошена у израду тога ревизионистичког сталног музејског постава, он би се могао, чак уз омања улагања, довести до тога да прикаже истину, када би се то повјерило знању и способности доиста стручних особа… Али то не би могли »поправити« исти или слични аутори који су стварајући музеј лакирали повијесну истину, користећи бројне небитне истините ситнице и избјегавајући 99 посто истине… Они су и даље, колико ми је познато, одреда врло добро пласирани у разним »структурама власти«, која им повјерава нове задаће на сличан начин. Главна ауторица јасеновачког музеја се учланила у удругу »антифашиста«, који међутим појма немају о ауторству музеја, за који јасно кажу да је срамотан, али ми неки од њих чак кажу: када ми дођемо на власт наша стручњакиња ће то поправити – доиста не схваћају да је та њихова »стручњакиња« главна потписница ревизионистичког постава у Јасеновцу… Управо сам у вашем листу с њом своједобно водила малу полемику, изјавила је врло озбиљно да ју и надаље мучи што јој је из текста легенде прије отворења избачено да је »међу заточеницама било и криминалки и проститутки«. Има жеље да се музеј направи истинито, срећем ју и међу врло високо позиционираним одговорним особама, али нема оне одлучујуће, највише политичке воље – још дуго се ништа тамо неће поправити, било би добро ако се варам.

Говоримо, дакле, о трајној атмосфери прешућивања, заобилажења, умањивања и изврдавања. Што бисте рекли: је ли ријеч, напросто, о антисемитизму који је остао без жртава, или ипак тек о лошој савјести? Како ви то себи објашњавате?

Не бих рекла да је ријеч о антисемитизму, нема у Хрватској заправо много традицијског антисемитизма, усташе су били повијесна изнимка, а данас се антисемитизам испољава само из маргиналних, махом младеначких и необразованих друштвених кругова, који немају појма ни што је антисемитизам ни што су Жидови, то долази на валу мржње и бесмислености у којој ти млади нажалост данас масовно живе. Прије да је ријеч о антисрбизму…, при чему ипак не треба занемарити ни емоционалне и материјалне посљедице српске агресије крајем 20. стољећа, што наравно не оправдава негирање усташког злочина над Србима. Али прије свега се ради о опортунизму, о млакости оног дијела друштва који би морао пуно гласније говорити, али или шапће или шути… Чувају се плаће, дотације, синекуре, везе и позиције…

Најгоре нам се већ догодило

Како бисте атмосферу у Хрватској успоредили са за Жидове лошијим земљама, какве су данас, рекао бих, Мађарска и Француска, и с бољима, каква је, традиционално, Велика Британија?

Разлика је већ у томе што у тим трима земљама живе велике жидовске заједнице, док у Хрватској живи неколико стотина Жидова, просјечно подоста старије доби: мање од 600 према попису становништва, а остали – око 2000 – само су број заостао из прошлих десетљећа и очуван ради добивања дотација. Већина тога малог броја је престара, једноставно биолошки преслаба за било какву реакцију, али не видим неког посебног већег страха међу њима, духом су жилави и отпорни. Утолико ми је више жао што свједочимо појави једне ријетке изнимке управо из те скупине сениора, која своје жидовско подријетло и злу срећу у холокаусту злораби дајући измишљени легитимитет врло лошим политичким идејама, па и овом спорном споменику… Али већини преживјелих се оно најгоре већ догодило прије 75 година, сада их више никаква »власт« не може ни уплашити ни импресионирати.

Након разних пријепора, изгласани сте за нову предсједницу Хрватско-израелског друштва. Каква је ваша амбиција с том удругом грађана? Хоћете ли га, на примјер, користити и за то да да се у Израелу дозна што то Милан Бандић жели градити усред Загреба?

Доиста, на изборној скупштини крајем 2018. године 80 посто скупштинара је изабрало програм рада који сам предложила заједно са својом екипом стручњака и активиста друштва. Пријепори су дотад доиста постојали, можда и доста снажни, због врло различитих концепција вођења друштва, односно програм се већ годинама није одвијао у складу са статутарним циљевима друштва, што су скупштинари на изборима очито знали оцијенити. У мандат смо наступили у вељачи, а већ смо успјели умногоме ревитализирати програм, уводимо више досад занемарених израелских тема, покрећемо упознавање хебрејског језика, упознавање сувременог Израела и израелске повијести, планирамо обиласке оближњих синагога (Ријека, Граз, Трст, Венеција, Будимпешта…), а такођер и – након смрти оснивача друштва Михаела Монтиља напуштена – повремена ходочашћа у Израел. Сви ови планови носе и своје тешкоће, али за сада смо врло задовољни одазивом чланова и пријатеља, који показују велико занимање за даљњи рад друштва, те очекујемо даљњи приљев чланова. Много нам помаже скупина израелских студената и других младих израелских волонтера који живе у Загребу и активни су у нашим програмима – захваљујући глазбено талентираној студентици медицине, у друштву смо у свибњу ове године по први пут чули пјевање израелске химне, уз досад посве занемарено обиљежавање Дана израелске државности. Иначе, друштво се у свом дјеловању не бави политиком нити икаквом критиком политике, што је на свој начин врло повољно за културни рад, али стога не можемо никоме у Израелу, осим можда приватним пријатељима, »дојавити« самовољне несташлуке нашег градоначелника, нити Израел као држава има право коментирати његово дјеловање.

Симпатизери гурања Израела у море

Не замјерите, али израелске власти с Нетанyахуовом десном коалицијом већ су годинама узор типовима какви су Милорад Додик и Доналд Трумп. Такве власти, с једне стране, добар су изговор антисемитима свих врста за њихову мржњу, али с друге, људима добре воље уистину отежавају разлучивати подршку жидовској држави од критике екстремистичких поступака Нетанyахуове владе. Како то коментирате?

И »људи добре воље« нажалост често не разликују појмове »Израелац, Израел – Жидов, жидовство…«, што није увијек повољно за схваћање истинитих чињеница. Примјерице, мене као Жидовку уопће не би морало занимати што се догађа у Израелу, а многе Жидове у свијету – половина Жидова живи у дијаспори – доиста и не занима. Свакако, као држава западњачког типа демокрације, Израел има и довољно своје корупције на врховима политичке моћи, а има и предовољно проблема у подручју политике. Али ту морам нагласити да се у Еуропи закључци често доносе пренагљено и неинформирано, под утјецајем новинских агенција у којима често дјелују симпатизери »гурања Израела у море«, извјештава се на темељу политичке једностраности, да не кажем антисемитизма…, особито у новије доба и у неким земљама. Јер мало је, нажалост, познато да се нитко и нигдје толико јавно и бучно не буни против десне израелске политике колико сами Израелци. Али десне опције побјеђују једноставном математиком: конзервативно-десни имају просјечно много више дјеце, која постају гласачи. Слично као и у нас, миротворни, демократски усмјерени грађани на изборима не успијевају побољшати састав парламентарне већине.

Пуховски је понудио сјајан политички излаз

Жарко Пуховски предлаже да на постаменту споменика у Бранимировој, умјесто »свим жртвама холокауста«, стоји једноставна порука, исписана латиницом, ћирилицом, јидишом и ромским, дакле на хрватскоме те језицима и писмима заједница жртава: »Жртвама усташког режима«. Како бисте коментирали тај приједлог?

Одушевљена сам, а готово и не знам другога у нашој средини осим проф. Пуховског који би тако смирено, једноставним резањем »гордијског чвора« квалитетно и брзо ријешио овај акутан болан проблем, пружајући толико мудар политички излаз. Ово би било изврсно рјешење – кажем било, јер очекиват ћу постављање споменика као искусни песимист… Не очекујем да ће позиција моћи, која споменик очито подиже с другим намјерама, прихватити ово рјешење – врло лако се може догодити неко искривљење привидно прихваћеног приједлога, које ће донијети нове моралне штете. Моја једина, али врло битна и мериторна примједба овом лапидарном приједлогу текста јест да би било врло погрешно и посве неоправдано употријебити језик јидиш, јер Жидови на просторима НДХ уопће нису говорили јидиш (који је жаргон руралне сјевероисточне еуропске дијаспоре, чији говорници су у Холокаусту уморени у милијунима, али изван досега усташа). Жидовима је у Хрватској говорни језик био хрватски, често и њемачки и мађарски, као и у босанских Жидова Ашкеназа, док су босански Жидови Сефарди, такођер масовне усташке жртве, умногоме говорили само свој стари шпањолски жаргон ђудеоеспањол. Након холокауста, управо због толике културно-језичне разнородности заједница уништених у холокаусту, хебрејски је у жидовским круговима постао јединим језичним симболом жидовске заједнице, па стога одговарајући дио вишејезичног натписа треба искључиво бити на хебрејскоме.

(Novilist.hr, 4. 7. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , , ,

3 replies

  1. Подржавам предлог Жарка Пуховског да на постаменту споменика у Загребу, у Бранимировој улици, уместо »свим жртвама холокауста«, стоји једноставна и много прецизнија порука, исписана латиницом, ћирилицом, хебрејском и ромским : »Жртвама усташког режима«.

    И надам се да ће у центру Београда бити постављен споменик Диани Будисављевић – загребачкој грађанки – која је у време НДХ спасла око 12 000 српске деце

    Свиђа ми се

  2. а дедице шта је било после са том децом,покатоличена и постали су хрвати.Дијана је све то радила у сагласносност са усташким режимом а крајњи циљ више хрвата.

    Свиђа ми се

  3. Извините али ово је глупост београдских доколичара који уопште нису прочитали њен Дневник. Д. Будисављевић је чувала списак са именима деце и у којим породицама су, да би се сачувао идентитет и да би их породице после рата нашле. А режим злочиначке групе Броз-Хебранг-Бакарић-Крајачић јој је одмах, маја 1945. одузео картотеку са фотографијама (ОЗНА Хрватске), да би се сакрио идентитет 12.000 деце и да би они постали Хрвати. Њен дневник, 28. мај 1945: „Било ми је страшно тешко…Не толико због предаје картотеке… већ ЗБОГ НЕМОГУЋНОСТИ ДА СЕ МНОГИ РОДИТЕЉИ СЈЕДИНЕ СА СВОЈОМ ДЈЕЦОМ“. Било јој је јасно да ће проусташко водство КП Хрватске сакрити идентитет деце! А њу су гурнули у заборав, да би се о свему ћутало.
    Изрекли сте клевету на рачун једне часне жене. При томе, сакрили сте се „храбро“ иза имена једног српског хероја. Баш „херојски“! Ако сте Србин и имате савести а да нисте зечјег срца, потписаћете се овде својим именом и презименом и извинути због клевете покојне Диане Будисављевић.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s