Ненад Ћурковић: Феномен модерне технике (машинизација човека)

Зауздавање технике и машине, као и ослобађање од њихове доминације над нашим животима, посао је нас сâмих, нашег духа; она зависи, пре свега, од човекове духовности

Леонид Шејка: Човек робот (1955), цртеж, туш

Живимо у свету заснованом на идолатрији технике и експлоатацији човека.
Ернесто Сабато

Техника је завладала градом, селом, радом и доколицом.
Ернст Јингер

Свака техничка олакшица која привидно доноси ослобођење, показује се како нови вид ропства.
Раул Ванегем

  1. Техника, условљеност техником и њена употреба

У савременом свету техника је најважнији појава, значајнија од свих других друштвених, људских или духовних феномена.

Међутим, то је недовољно схваћено.

У склопу тога, најслабије је уочен проблем наше условљености техником.

Данас ништа мање не зависимо од животних околностима, него у прошлости.

Пре модерног доба били смо спутани забранама, табуима и обредима. Међутим, илузија је да смо постали независни када смо се њих ослободили. Сада смо једнако условљени као некада, али смо данас ускраћени нечим што је сасвим другачије – техничком цивилизацијом.

Условљеност савременог човека техником, његова судбинска зависност од ње, не може се упоредити ни са чим што је постојало у прошлости.

Притом, увек треба имати у виду ону дефиницију технике коју је дао Жак Елил, по којој се она не односи (превасходно) на машине, технологију или одређени поступак за постизање неког циља, него на свеукупност активности који су (строго) рационално изведене, да би се на постојећем нивоу развоја, у свим областима људског деловања, остварила највећа могућа ефикасност.

Готфри Ређо је указао на то да је Жак Елил више од свих допринео разумевању природе технике, као нечега што живимо, а не само користимо.

Ређо је следећи Елила и сам закључио да техника нису машине, разни уређаји или апарати као што су Ајподи (iPod), Ајфони (iPhon), него да је техника организација сâмог живота, заправо наша нова природа. Схватио је како техника није нешто што само користимо, него оно са чиме смо се у највећој мери саживели. Зато, Ређо наглашава да је техника много више од средства. Ми технику живимо. Да њу као средство само користимо, то би значило да ми водимо главну реч. Међутим, ми не управљамо техником.

У модерном друштву – временом – техника је постала аутономна. Независна је од људских намера и понаша се како да има своју сопствену вољу. Сада је она та која управља човеком.

Према томе, не можемо технику користити по својој вољи (као, наводно, „нутралну“), на „добар“ или „лош“ начин, у заједничком или сопственом интересу.

Свака употреба технике је условљена сâмом природом технике.

Она се може користити само на један једини, ефикасан начин, а то је увек у њену корист, а на штету човека.

Ефикасном употребом технике, техника јача, а човек слаби, постаје још пасивнији, све зависнији од техничког система.

Принуђени смо живимо у техничком свету; присиљени да се понашамо на основу захтева које нам поставља техника.

  1. Машина и техника

Погрешно је видети технички свет као свет машина.

Ова заблуда потиче од тога што је машина најочигледнији пример технике. Не само његова најбројнија и најупадљивија форма, него и историјски прва.

Техника је појавла с машином. Све остало је резултат процеса мaшинизације.

Без машине, технички свет не би постојао.

Модерне машине су се, по мишљену Дени де Ружмона, појавиле тек у XIX веку и све до Првог светског рата нису битније измениле наш свакодневни живот.

Све док је технику представљала само машина, човек је могао у односу на њу да заузмемо независтан став. Међутим, када је техника продрла у све области живота, укључујући и човека, престала је да буде пуко средство и постала је сâма људска суштина. Није више стајала насупрот човека, него се с њим спајала у једну целину. Постепено га је све више обузимала, условљавала и спутавала.

Левис Мамфорд инсистира на томе да је свођење савремене технике на машине потпуно погрешно. Данас је она сасвим независна од њих.

Јачање технике не зависи од употребе све већег броја машина. Машине су сада само незнатни део техничког система и потпуно су зависне од њега.

Машина више није највиши домет технике, јер је техника приграбила не само производне, него и све друге људске активности.

Изгледа да је данас немогуће изаћи изван оквира техничког система и да више нико није у стању да се ни материјално, ни духовно ослободи захтева које му поставља масовно друштво. На материјалном плану то је готово немогуће, зато што су техничка средства толико бројна, да у потпуности испуњавају наш свакодневни живот. На духовном такође, јер техника прожима и унутрашњост човека, условљава његов поглед на свет и свеукупно понашање.

Николај Берђајев је нагласио да је техничка цивилизација, по својој суштини имперсонална (безлична). Њој није потребно да човек буде личност, него само да је активан.

Да ћути и ради.

Она производи масовно друштво у којем је човек индивидуум (усамљен и изолован појединац) у (равнодушној) маси других индивидуа. У њему је он радни механизам, а не личност, јер је личност по свему супротност машини.

Технички систему треба само делимичан човек, индивидуализовани појединац, да буде њено оруђе, средство и сировину за прераду. Све преко тога њему је сметња, препрека, коју мора да уклони.

Техничка цивилизација је бездушна и немилосрдна не само према човеку, него према свему што је живо.

У капитализму – закључује Берђајев – машина и „машинизам“ тријумфују, изврћући хијерархију вредности.

  1. Техника, машина и капитализам

Власт технике и машине повезана је с капитализмом.

Техника се родила у недрима капиталистичког поретка, а машина је била најмоћније средство његовог развоја.

Елил је рекао: „Машина је породила капитализам.”

Без обзира шта чему претходи, они настају и развијају се у односу повратне спреге и тај однос међузависности је такав да се слободно може рећи како је капитализам последња фаза у развоју техничког система, његова метастаза.

Наша ситуација је таква да се тога не можемо ослободити, чак ни духовно. Наше унутрашње стање је овим готово до краја условљено.

Сви који тврде да је могуће умаћи техници су или лицемерни, или несвестни. Аутономија технике не допушта модерном човеку, који живи у капитализму, да слободно кроји своју судбину.

Данас сви све одлуке, чак и оне најбаналније, доносе под утицајем технике.

  1. Човек и техника (машинизација људског бића и обездушење човека)

Техника је та која одређује наше циљеве. Она у себи крије сврху која се не може избећи.

Техника је одвојила тело од духа и наметнула нам нови поглед на свет.

Трагедија ове ситуације је у томе што се творевина окренула против свог творца. Она више није покорна. Данас је творевина та која господари творцем. (Николај Берђајев)

Техника је радикално другачија од машине. Међутим, и пoред тога, машина је техника у савршеном облику, и у том смислу представља идеал којем стреми технички систем.

Техника је по својој природи механичка. Она машинизује. Све чега се дотакне претвара у механизам, а он је, у суштини – нечовечан.

Увек треба имати у виду оно што Елил отворено рекао, да је технички механизам – монструозан.

Берђајев је приметио да они који су „рањени машинизмом“, тврде да је за све крива машина. По њему, такав став је понижавајући за човека, јер не одговара људском достојанству. Берђајев указује да машина, као људска творевина, за то није крива, него кривицу сноси човек због своје пасивности. Искључиво је он одговоран за ту страшно велику власт модерног „машинизма“ и за обездушење савремених људи.

„Машина“ за Левиса Мамфорда представља тријумф механицистичког схватања света, не само природе, него и друштвених институција. Притом, механичко има негативан призвук, као супротност органском. Прво је – по Мамфорду – најчешће повезано с дисциплином, сегментацијом и распоређивањем, а друго целовитошћу, повезаношћу и сарадњом.

По Берђајеву, основно је разликовати организам и организацију.

  1. Зауздавање технике и њене доминације над човеком

Зауздавање технике и машине, као и ослобађање од њихове доминације над нашим животима, посао је нас сâмих, нашег духа; она зависи, пре свега, од човекове духовности.

Међутим, да би ово остварили морамо бити слободна бића, престати да бежимо од слободе, одбацимо пасивност, преузмемо одговорност и ризик, као и да рачунамо с непријатностима које неминовно прате овакав став.

Свако најпре мора бити слободан (независан) дух, треба да буде личност (а не само безлични индивидуум).

Иако је Берђајев технику посматрао уско, јер је њу поистовећивао са машинама, ипак је добро уочио крајње последице деловање техничког механизма, или како он то каже – „машинизма“.

Људи су криви – сматрао је Берђајев – за дехуманизацију, не машина. Машинизација (механизовање) је само пројекција те дехуманизације.

Човек је (потенцијално) слободан дух и (као личност) позван на активност.

Потребна је огромна енергија, сналажљивост, машта, доброта (не воља за моћ, него доброта!) и снага да бисмо ове тешкоће савладали, и успешно (ефикасно) их превазишли.

Иако није понудио решење за ову ситуацију у којој се налазимо, јер „је у питању сâм живот” и како није био сигуран да ћемо наћи излаз из ње, Елил (који је технику посматрао шире) јасно је видео, једнако као и Берђајев, да ће нам за евентуални излазак из постојећег (техничког) система бити потребна огромна енергија, сналажљивост, машта, доброта и снага да бисмо ове тешкоће савладали, и успешно (ефикасно) их превазишли.

Свако од нас, сматрао је Елил, мора самостално, без ослањања на решења које нуде специјалисти, стручњаци, да трага за начинима како да се одупре захтевима техничког система у сопственом животу и на тај начин ову условљеност превазиђе. По њему, оно најпрече у том настојању, јесте да постанемо свесни нужности које нам намеће техника.

Већ сâма чињеница да је човек у стању да сагледа, анализира и одмери те притиске, значи да је спреман да се суочити с њима и већ таквим ставом он се понаша као слободан човек.

Сви који кажу да то нису нужности, него да смо слободни баш захваљујући техници, или без обзира на њу, то је само потврда њихове потпуне условљености техником, која је толика јер су се са њом потпуно саживели и више је не осећају као спутавајућу (и непријатељску) силу.

Заиста, неки теоретичари ову ситуацију сматрају сасвим природном и тумаче је на такав начин. За Хозе Ортегу и Гасета она не представља никакав проблем, јер је човека видео као јединствена појаву у универзуму, као „ексцентрично биће” а не „природно”, какви су сви други живи организми. По њему, човек је у суштини техничко биће и постоји тек од оног тренутка када почне да се бави техником. Пошто суштински тежи да постане техничко биће, много тога што је људски неприхватљиво Хозе Ортеги и Гасету је „нормално“, јер је наводно било у складу с човековом „натприродном суштином”.

Његов став сведочи о томе да је он овакве закључке извео сасвим у складу са духом свог времена, без икакве резерве и критичке дистанце.

  1. Техника и модерна (западна) цивилизација

Мамфорд је указао на чињеницу да је развој технике нераскидиво повезан са развојем цивилизације као целине, да је техника сâма суштина цивилизације, а да је цивилизацијски прогрес заправо напредак технике (технике, науке и технологије), као и да овом процесу претходе промене у духовној сфери, промене у навикама, жељама, идејама и циљевима, да би затим техника – што је више јачала – са своје стране (у односу међусобне зависности) такође утицала на даље обликовање људског духа.

Јачањем технике људски дух је све више добијао технички карактер.

Основа модерне западне цивилизације нису ни филозофија, ни религија, него је то техника (Елил).

Све док је у стању да уочи праву природу техничког феномена и сагледа до које га мере лишава аутономије, свестан постојања техничке нужности и шта она у ствари представља, човек се са овим слепим механизмом суочава као свесно биће, и већ тада код њега – што рече Берђајев – „превладава дух слободе“.

  1. Техника и технологија; рационализам и ефикасност

Такође, погрешно је технику поистовећивати са (машинском или електронском) технологијом. Техника није исто што и технологија. Није само „хардвер“ (hardware). Она је, пре свега, „софтвер” (software), начин мишљења који је строго рационалан и подразумева тежњу ка што је могуће већој ефикасности, у циљу најкориснијег приступа проблемима, вредностима и животним питањима, који потичу из човекове тежње ка моћи доминације.

Бела Хамваш указује на последицу овакве човекове делатности, тежње да се за што краће време оствари што више и која је двострука: с једне стране, живот се убрзава, а са друге, постане све празнији.

Е. Б. Валас ову појаву назива „губитком суштине живота“.

Увек постићи што више, за што краће време; стићи што даље, за што краће време…

Што брже неко истрчи сто метара, самим тим то има мање смисла.

Такви успеси који су потпуно апсурдни.

Искористити што практичније и што брже простор, време, материјал, снагу, енергију. Овај грандиозни идиотизам – каже Хамваш – назива се рационализмом.

Рационализам он види као сјајан пример за то како нешто може бити разумно и истовремено потпуно бесмислено. Рационализам је, по њему – метафизика пљачкања живота.

Притом, још нико није поставио питање шта се догађа с оним временом које човек уштеди када нешто уради брже? За ову збуњујућу појаву користи се реч производња. Међутим, примећује Хамваш, очигледно да је реч о пљачки.

То Мирча Елијаде назива „убрзавање ритма природе“, ситуацију када човек преузима улогу времена, и диктира све бржи темпо.

Ово јурцање човекова душа не може да издржи (Берђајев)

  1. Опасност од технике

Главна опасност коју машина доноси човеку није духовна, него душевна.

Машине и техника наносе страшне поразе душевном животу човека, пре свега емотивном.

Берђајев даје за право Херману Кајзерлингу, који говори о разарању емоционалног поретка у савременој техничкој цивилизацији.

Техника делује убитачно на душу, али истовремено изазива силну реакцију духа (код оних који га имају, а таквих је на жалост мало).

Елијаде тврди да „је хтонички ритам земље прилично спор, а техника је убрзавање овог ритма (…) Оно што физичко-геолошко-хемијски живот земље ствара током више хиљада година, човек, својом техником, може да учини за неколико тренутака. Скраћује природне процесе, и све постиже за краће време.“

У свакој цивилизацији постоји ниво који се може назвати „спиритуалним минимумом”, и сви знаци говоре да је тај минимум у свим цивилизацијама исти.

Успешан живот је могућ само изнад овог минимума.

Рационализам је, по мишљењу Беле Хамваша, заправо фикс-идеја која је настала из спиритуалног минимума европске цивилизације. Плод ове псеудоспиритуалне принуде је техника.

Хамваш када говори о техници не своди је на машину, него помињањем машина, посредно указује на смисао машинизације коју техника (прогресивно) спроводи.

Машина – каже Хамваш – нема свест о кривици, нема савест, нема религију. Техника је поигравање мистеријом.

Због тога је техника – у крајњој линији – окултна појава.

На сличан начин о техници говори и Освалд Шпенглер, који каже да постоји тренутак када техника престаје да служи животу и постаје тиранин. Оргију овог разбеснелог и распуштеног мишљења Запад управо доживљава.

Он каже: Човек се усудио да игра улогу божанства. Он подређује природу средствима и методама који се ослањају на законе космичког такта.

Човек се мишљењем служи као неким чаробним кључем.

Модерна (фаустовска) техника је већ од времена готике настојала да завлада природом. Запад користи техничке изуме да управља светом по својој вољи, да га пљачка

Све што открије, запад мора да „искористити” (а увиђа само оно од чега може имати практичну корист).

Фаустовски проналазач и његово прагматично размишљање, делатан дух који другим културама изгледа језиво и неразумљиво, нама западњацима је у крви – тврди Шпенглер.

Проналазачев осећај стварности је деформисан.

Техника је проналазак, а не стваралаштво. Она је одбрана од опасности генијалности. Занатлија се смешта у занат, како не би морао да се бави озбиљним пословима. Због тога је техничар, у односу према спиритуалном – глувонем (Хамваш)

Техници је симболика, повезана с природном, страна. У свом потпуном реализму, она човека одваја од природе и скрива му друге светове (Берђајев).

Душа наше културе је таква, примећује Шпенглер.

Највећа страст Запада је открити оно невидљиво, да би се њиме загосподарило.

То су радили већ раноготички монаси. Албер Велики је важио и за великог чаробњака, а Роџер Бекон се још тада заносио идејом парне машине, пароброда и летилице.

Опат Вилијам, главни лик Ековог романа Име руже, који припада том времену, управо је један такав ум.

Беконов изум Scientia exspereimetalis била је поступак истраживање природе полугама и завртњима. Такав приступ је створио и лик Фауста, који је велики симбол западног техничког проналазаштва, а крајњи резултат континуираног ангажовања таквих духова је равничарски пејзаж покривен фабричким димњацима и дизалицама.

Занимљиво је да су Новалис и Емануел Сведенборг били рударски инжењери. И не само они, списак је подужи (један од њих био је и Фјодор Достојевски).

Све је то покушај остварења сна оних доминиканаца, као што је био Петер Перегрин, који су маштали о perperuum mobile, којим би се од Бога преотела сва моћ. Хтели су да преузму Тајну од Бога, да би постали као Он.

Порекло западног техничког духа и мишљења је религиозно. На крају и свештени позив је један облик специјализације, а црквени ритуал представља разрађену магијску технику. Техника прожима и све друге делатности Цркве.

Свештеници, као Алберт Велики и Роџер Бекон, по својим манастирским ћелијама отимали су божанске тајне, тумачећи то као служење Богу.

Доминикански манастири (Џон Зерзан наводи да их је у једном тренутку било 40.000) су представљали прву глобалну мрежу знања и „банку информација“ у тада познатом свету. Стално су били у замци тог искушења и једино их је водила таква амбиција. Ослушкивали су законе космичког такта, како би их на силу искористили. Тако је настала идеја о машини која ће се покоравати једино људској вољи.

Међутим, права вера је – каже Шпенглер – увек осећала: Машина је дело ђавола.

  1. Техника – тријумф спољашњег света; диктатор над диктаторима

Машина је – тврди Хамваш – само пракса, без икакве теорије, а човек воли машину због тога што је она покорна, зато што ради „неуморном рутином“ (Мамфорд).

Машина је идеал диктатора. Истом идеалу тежи и техника, која је диктатор свих диктатора.

Техника је тријумф спољашњег света, одн. техника је доказ да и најраспомамљенији фантазми „реалнији“ од стварности.

Сваки онај који гради у спољашњем свету, деградира хумано.

Техника је десакрализација људског рада. Она је покушај да човек живи без жртве.

Модерна техничка цивилизација из људског живота уклања трагику. Зато сада постоје само случајне и бесмислене несреће.

Машина је драга сваком који живи у уверењу да му је дом (само) на земљи. Техника је покушај да илузијом доскочимо овоземаљској пролазности. Она је идеал механичке бесмртности.

Машина је „рацио“ (ratio) на делу, а техника – манифестација рационализма (спиритуалног минимума) .

Резултат машинизације (берђајевског „машинизма“) су инстинкт и рефлекс. База машинизације је „Павловљев свет условних рефлекса“(Хамваш). Резултат је аутоматизам условљеног понашања.

У техничком систему, како рече Елил: „Више нема времена за размишљање, рефлексију је сменио рефлекс“.

Берђајев закључује да човек, просто, више нема времена за вечност.

Излаз у вечност је сада много тежи, али не и немогућ. Он је могућ у свим временим, па и у овом – техничком.

Излазак у вечност, у самодовољни испуњени тренутак, могућ је и данас.

  1. Техника и човеково унутрaшње стање

Берђајев полази од става Ернеста Ренана да употреба технике зависи од стања човековог духа, његовог духовног и моралног става и слаже се а њим да питање технике постаје духовно питање, у крајњем религиозно (јер техника уништава људски дух и секуларизује свет).

Чуда технике траже огроман напор духовности, много већи него у претходним историјским периодима.

Само од снаге дух (квалитета наше воље) зависи да ли ће људска врста избећи трагичан крај.

Помињање технике – већ је то речено – аутоматски наводи људе да помисле на машине (наш свет обично видимо као свет машина) и (због тога) на закључак да је техника пуко средство („изолована друштвена чињеница”). Међутим, техника то није и не може се изједначити са машинама, нити поистоветити са технологијом.

Таква представа је погрешна.

Модерна техника је повезана и са социјалним, као и свим другим (осталим) чиниоцима у животу модерног човека. Она не утиче само на неживе објекте, него и на људе (а пре свега на њихову свест и вољу, на крају крајева и на људски дух).

Техника је продрла у све друштвене структуре. Целокупан материјални свет у којем живимо, живот у целини, сада доживљавамо на техничко-научно-технолошкој основи.

  1. Техника као друштвени однос и „техничка природа човека“

Техника нису машине, ни механизација, чак ни сâмо дисциплиновање. Техника је друштвени однос, комплекс друштвених веза и комплексан (и све компликованији) друштвени однос доминације (капитал).

Ми машине и технологију користимо, али не и технику. Технику живимо. Наша изворна природа прогресивно се претвара у нову „техничку природу“. Као људи, постајемо истоветни својој околини, која је (сада) техничка.

Данас је човек одвојен од суштине живота. Апстракција и механичка крутост испуњава целокупну структуру његовог бића.

Увелико живимо изван природе. Технички свет је наша нова животна средина, а природа само сировина коју неограничено користимо, као ресурс који немилосрдно уништавамо.

Техника је вештачка творевина и (као таква) у сукобу с природом. Она је вештачки систем који се развија на рачун природног света.

Техника се суштински разликује од природе. Зато је поистовећивање људског тела са машином сулудо.

Механичко доба у којем живимо је људска конструкција (Берђајев).

Примена технике је рационалан процес механизовања свега што је спонтано или превазилази оквире разборитог понашања. Он подразумева спречавање спонтаности и личне креативности, свођењем људских активности на (строго) „логичку димензију”.

Техника је уклањање свих препрека која ометају њену продуктивност и онемогућавају је да испољи моћ, ограничавању је у ширењу које доноси финансијски и политички успех. Практично она се испољава као „систематизација, подела рада, стандардизација, стварање производних норми и сл. (Жак Елил)

  1. Техника као неоргански облик живота и нова животна средина

Технички миље гута човекове природно окружење. Овај процес се све убрзаније одвија, тако да на крају „човекове околине” више неће бити.

Технички свет (технички систем), тај неоргански облик постојања, „живи“ потпуно независно од нас. Већ данас (увелико) живимо у условима који нису људски. Живот у таквом окружењу (у техничком свету) више нема смисла.

Шпенглер је закључио да „постоји тренутак када је техника престала да служи животу и постала тиранин” и да „оргију овог разбеснелог и распуштеног мишљења Запад управо доживљава”.

Берђајев је тврдио да је улога технике у људском животу кобна. Као и да је победа технике у култури пропаст културе у корист цивилизације. То је преображај у нешто што више нема везе са културом.

Тврдио је да материјализам никада није био јачи и да је ово доба технике по много чему – смртоносно.

Да ли је уопште и постојала могућност да буде другачије?

„Није се могла предвидети ужасна камата, која је неминовно следила због хаотичне машинизације, на коју је утицао мамац огромних, лаких и брзих зарада, као и изазов моћи, не над природом, него над људима. То је друштво учинило слепим у погледу средстава којима се послужило”.(Дени де Ружмон)

  1. Шта се очекивало од технике и шта нам је она донела

Техника је, по Ружмону, требало да допринесе ослобођењу човека од рада, од патњи која настају при покушају да испуни захтеве које пред њега поставља преживљавање. Међутим, догодило се да га је техника „ослобађала” за друге задатке и тако увећала његов рад и патњу, мада је имала на уму сасвим други циљ: да увећа његове природне потребе и да им придружи нове, вештачки створене.

И Мамфорд је, на много места и на различите начине, довео у питање идеју прогреса, онакву какву су заговарали мислиоци XVIII и XIX века – схваћену као праволинијско напредовање, које води тријумфу разума, науке и технике.

„Темељни парадокс техничког доба је у томе што њени дарови нису били очекивани. Последице нису биле планиране, према томе ни свесно подстицане. Није било предумишљаја, ужас је настао касније – спонтано.

Чудесни феномени су представљали изненађење и зато се западно друштво XIX века двоструко обмануло, како у погледу циљева технике, тако и у начину њене употребе” (Дени де Ружмон).

Ми не користимо технику, него природу и себе, јер смо неодвојиви део природе, и то искључиво на лош начин. Лош начин је наш садашњи живот утемељен на техници, сведен на преживљавање у оквирима техничког система…

У XIX веку, закључио је Ружмон, технички полет (прогрес) је народу донео велику беду, али је код буржоаских елита произвео неограничени оптимизам. У XX веку ситуација се обрнула: масе су прихватиле технички напредак и од тога начине догму, а елите сада са све већим песимизмом гледају на њега.

Ово је значајна промена.

  1. Технички напредак и „хуманизовање човека“

Прогрес је сâма суштина технике. Техника напредује сâмим тим што (као таква) постоји.

Све што још није техника то (временом) постаје. Једна будућност коју данас имамо је техничка. Свака утопистичка визија сада мора обавезно с њом да рачуна.

Техника је постала једини основ будућег живота.

Зато више (историјски гледано) и немамо будућност, јер је техника одредила „начин живота“ који треба да важи заувек.

Техника је организација садашњости, која се простире у вечност (Берђајев).

Технички систем задаје страшне ударце хуманизму и хуманистичком погледу на свет, хуманистичком идеалу човека и културе.

Техника одавно није неутрална (ако је то икада и била?). На крају крајева, ништа није неутрално. Неутрално може бити на кратко и на почетку, и само ако се та ствар посматра површно.

Са техничким савршенством сурвавамо се у небивство, у нихилизам.

Механизација живота доводи до краха унутрашњи (духовни) живота савременог човека.

Приморани смо да живимо у техничком свету, али не морамо бити део тог света. На то не смемо да пристанемо… (Берђајев)

  1. Хамлетовска дилема: „бити човек или машина?“

Грађанско друштво одликује – по Берђајеву – пре свега, хипермашинизам и техницизам (технофилија). Модерни човек се клања машини као тотему.

По њему, питање гласи: Бити човек или не? Бити човек или машина?

Апокалипсу не треба схватати фаталистички и ропски пасивно је ишчекивати.

Човек је слободан и позван на активност. Од тога зависи његов крај.

Све зависи не од технике него од духа, од тога какав ће дух победити.

Проблем треба пренети са спољашње на унутрашњу раван.

Зауздавање технике и машине, и ослобађање од њихове доминације над људским животом посао је сâмог човека и зависи, пре свега, од људске духовности.

Променити форму у којој живимо (начин свакодневног живота, наше међусобне односе), много је теже него променити власти.

Намеће се озбиљно питање: Како уразумити систем чији критеријум никада није (нити може бити) рационална дистрибуција и социјална правда А опет, решење није у рационалној дистрибуцији и социјалној правди.

Истински радикалне идеје баве се променом начина на који живимо, а не тиме ко има власт.

Наш свет је распон наших односа. (Готфри Ређо)

Како то урадити када смо изабрали да моћ буде у средишту наших стремљења, наш позив. Чудовишта су сви они који имају власт над другим људима, или искључиво томе теже.

Најмоћније није и највредније. Најефикасније није и најбоље!

У нашем добу најмоћнија је груба материјалност. Али, она је и најмање вредна. Изгледа да је данас (у очима светине, заметка „четвртог сталежа“) најмање моћан Бог, али је баш Он врховна вредност.

Човек је с техником први пут постао свестан могућности да постне господар земље, а можда и света. Привлачи га власт (моћ доминације).

Техника даје човеку осећај страшне моћи, она је чедо воље за моћ и (економске и војне) експанзије. Она је изнедрила капитализам, модерни облик експлоатације одређен техником.

Спољашња доминација над другима није довољна надокнада за ропство душе којом се плаћа то спољашње господарење, та моћ наређивања. Негативне последице оваквог става (потекле из душевне слабости, која је услов да би се испољила воља за моћ) далеко надмашује било какве „користи” које су тако остварене. Али људи то упорно не виде и доследно игноришу сваку критику технике.

Жеља за моћи („воља за моћ”) подразумева отуђеност од других људи, јер је таквом човеку амбиција да доминира над другима, да њима искључиво влада. А техника му то омогућава, чини га моћним, или му бар даје тај привид. Међутим, притом он се отуђује и од себе, чега није свестан. Робује сопственом „егу” и на крају постаје роб техничког света (који је прави и једини господар), постаје робот, као и они који су подређени његовој власти.

Онај који сматра да се техници треба супротставити, остаје потпуно усамљен.

Техници се свакако морамо супротставити.

За то је потребна безгранична унутрашња енергија, снага постојаности, домишљатост, спретност да бисмо ове тешкоће савладали, и успешно их превазишли. И што је најважније, потребна је доброта. Не воља за моћ, него доброта.

На том путу не постоји могућност да се наша историјска ситуација на било који начин олакша (због тога и јесте реч о жртви).

Жртва је смислена, а не корисна.

Само се тако можемо спасти, опстати како људска бића.

У супротном, уколико се препустимо оваквом току ствари, претворићемо се у машинизована и обездушена бића, нечовечне сподобе, роботе, робове технике.

Не дозволимо то техници. Нека победи човек.

Advertisements


Категорије:Аз и буки

Ознаке:, , ,

3 replies

  1. Браво за идеју и суштину садржаја, као и за проналажење и избор добрих изворника!

    На пример, такво (тачно) сагледавање, на које би се 99% данашњег света саблазнило: „Због тога је техника – у крајњој линији – окултна појава.“

    Имам „само“ једну примедбу – да би се изрекла суштинска порука и да би имала (макар и краткотрајно, али дубоко) дејство на читаоца, аутор овог чланка је „морао“ да направи још неколико пролаза кроз њега и одбаци бар 3/4 садржаја, да би се добила коначна реч која погађа циљ.
    Овако, има се утисак да је аутор писао рад намењен некој академској структури на проверу и оцену. Признајем, ни ја га нисам прочитао свег и детаљно, иако сам увидео вредност!

    Свиђа ми се

  2. Ja, kao strucna javnost, izjavljujem da je tekst neujednacen i konfuzan.Zanimljivo je da nema nista o Hajdegeru, kao najznacajnijem misliocu tehnike, koji jedini i moze da pomogne da se rascivija odnos volje i volje-za-moc, volje i slobode, matematizacije prirode, promenu pojma tehnike od starogrckog do savremenog kojom se, ujedno, objasnjava i promena u samoj biti pojavljivanja, pojava subjektivnosti, koju autor asocira sa „individualizmom“ (voljom-za-moc, cak i „spoljasnjoscu“), koji opet ima negativan predznak, sto se u nasoj javnosti zabrinjavajuce odomacilo, nejasni odnos „unutrasnjosti“ i „duse“ (npr. u antickom atomizmu, jedina istinska spoznaja je moguca samo kao introspekcija (neki Demokritovi fragmenti cak sugerisu san kao jedini izvor stvarne spoznaje!?), pa ipak, dusa nije nesto unutrasnje, ona je sastavljena od atoma, kao i telo), dakle vezivanje duse i „unutrasnjosti“ je dublji i kompleksniji problem.Kakva je veza volje, spoznaje i tehnike, moze se naci kod, takodje nigde citiranog, Kanta („Kritika moci sudjenja“), ili jos bolje, Hajdegerovog tumacenja Kanta („Pitanje o stvari – Kantova teza o bitku“).Veza tehnike i kapitalizma je kompleksnija, a neki od mogucih pravaca razmisljanja bi moglo da bude pretapanje politickih i socijalnih problema u naucne ii tehnoloske i predstavljanje tehnologije (razlika tehnika/tehnologija, tehnika vladanja…) kao svojevrsne zamene politickim utopijama (e, sad, tu se opet vracamo starim Grcima i pitanju zasto tehnika nije mogla da izadje izvan politickog niti u „prirodu“…).Na momente je tekst odlican i cini se da autor ide ka pomenutim misliocima, ali posto nikako da dodje do njih, ponovo zapada u pojmovnu konfuziju koja se mogla izbeci, kada se vec odlucio na toliki tekst.Nadam se da je Levis (Luis) Mamford samo lapsus calami :))))) I, za kraj, upozorenje za autora, ma koliki tekst napisali i trudili se, uvek se nadje neko da ga procita :))))))

    Свиђа ми се

  3. Француски филозоф рационалист из XVIII века Жан Жак Русо је написао дело „Друштвени договор – О пореклу и основима неједнакости међу људима“. У њему говори, између осталог, да је савремена култура негација природе. Зато људи треба да се врате природи – слободи и једнакости.
    Примерак те књиге је послао свом пријатељу филозофу и писцу Франсоа Волтеру за мишљење о садржини. Волтер му је послао кратак одговор. Он је гласио овако: – „Прочитавши вашу књигу имао сам утисак да треба да се спустим на све четири. Али, за последњих шездесет година ја сам изгубио ту навику.“

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s