Тражимо поштовање и заштиту за баштину српског народа у Црној Гори
Никола Милованчев (Фото: Јадовно 1941)
Председник Црне Горе г. Мило Ђукановић заложио се у својој изјави 12. јула 2019. за формирање „Православне цркве Црне Горе“. Иако није уобичајено да верске односе у православном свету уређује неко ко се не декларише као православац, изјава г. Ђукановића заслужује осврт због функције коју он обавља, као и због насртаја на имовину Српске православне цркве у Црној Гори.
С обзиром на то да су српске цркве и манастири у Црној Гори духовно завештање и имовина читавог верујућег српског православног народа, сматрам се и ја обавезним да не ћутим, па наводим само неке од бројних доказа о томе.
Последњих година било је много замена теза и неистина када се говори о овом питању. Основне су две: да се историјски регионални појам Црногорци сада мења у национални, за векове уназад (замислимо када би нпр. Херцеговце данас прогласили за нацију и то за више векова унатраг).
Нешто тако нису се усудили чак ни комунисти када су 1945. стварали црногорску нацију. Погледајмо шта је записао Милован Ђилас у програмском чланку „О црногорском националном питању“ („Борба“ од 1. маја 1945). Он наводи: „…јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији „Срби“ од свих Срба – Црногорци“. И: „По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци СЕ ОСЈЕЋАЈУ, А И ЈЕСУ, СРБИ…“.
Друга замена теза је да се данашња Црна Гора пројектује као да су јој у прошлости припадала подручја која тада нису била део Црне Горе. Најбоље се то види у Боки Которској (данашње општине Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва). Ово подручје је до 1918. било у Аустроугарској и онда прогласило уједињење са Србијом. Цркве су до 1870. припадале Далматинској епархији, а тада је основана Бококоторска епархија. Или наведимо нпр. да је Св. Василије у манастиру Острог столовао као митрополит Херцеговине oдлуком патријарха пећког Гаврила од 1651. гoдинe. Може ли онда бити спорно чији је светац Св. Василије и чија је имовина манастир Острог?
Још 1876. је архимандрит Нићифор Дучић у Гласнику Српског ученог друштва, у чланку „Морача и Острог“, записао: „Морача је дио источне Херцеговине, присјединивши се Црној Гори тек 1820…“. Митрофан Бан, митрополит Црне горе у време Уједињења 1918. написао је у свом животопису за манастир Морачу: „Манастир овај сјајни је монумент из прошлости српске“. Ни г. Душко Марковић ни г. Ђукановић нису наследници породице Немањић нити херцеговачких владика и не могу да располажу манастиром Морача, задужбином Вукана Немањића. А Његош, владика Раде? Његове речи упућене Дубровчанину Матији Бану 1848. г. пренео је Миодраг Максимовић у „Политици“ од 24. јула 1994. (рубрика „Из наше прошлости“ – „Треба најпре да се Српство ослободи и уједини“): „… треба најпре да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију а књаз српски у Призрен“.
Исто тако, 1. септембра 1763. црногорски митрополити Сава и Василије Петровић моле католике, дубровачки Сенат речима: „да учините нашој цркви и народу черногорском једном сумом од асприх, како Сербли Серблима и својијем суседима“. А Румија и њена околина, Шестане? Поп Милош Велимировић записао је1894. у београдском „Делу“: „Један добар дио Крајине зове се Шестане. У Шестанима има 10 села и то су све арнаућени Срби католици“. Последњих година о свему овоме пуно истражује и пише др Горан Комар.
Изглед текста у штампаном издању “Политике”
Др Марко Јачов објавио је 1983. и 1986. у САНУ две значајне збирке докумената: „Списе тајног ватиканског архива XVI-XVIII века“ и „Списе Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644“. Шта кажу ватикански извори, Србима несклони?
За которског бискупа Марина Драга 1702. владика Данило Петровић је „Српски епископ са Цетиња“. Мисионар Франческо де Леонардис пише 1638. о „српском обреду“ (del rito Serviano) у Паштровићима, Црној Гори и околини Котора. Годину дана раније он је извештавао Рим о могућности да се на католицизам преведу „Црна Гора, Доња и Горња Зета и друге провинције Србије“ (Monte negro, Zenta inferior, e Superiore, et altre Provincie della Serbia). Јaснo је куд се броје не само Црнa Гoрa, вeћ и Зeтa и њихoвe црквe и манастири.
И сама католичка црква вековима титулише барског надбискупа као Примаса Србије или Српског примаса („Primas Serbiae“). Додуше, у прошлости су се појављивали и проблеми, нпр. 1247. године, када су барски грађани католици осећали јачу припадност Србији него папи и говорили „… што је нама папа, господин наш краљ Урош је нама папа“ (цит. по хрватском историчару Милану Шуфлају, „Срби и Арбанаси“, 1925, ст. 89).
Завршавам са два навода о католичким црквама на Приморју. Септембра 1925. краљ Александар Карађорђевић посетио је Бар. Надбискуп Никола Добречић дочекао га је речима: „Поздравља Вас вјековном славом овјенчана Српска Примасија, која је играла велику часну улогу у развитку и ослобођењу српског народа“. А 1934, после убиства краља Александра, други наш родољуб, дон Нико Луковић, изговорио је у катедрали св. Трипуна у Котору ове речи: „Болом одјекују сводови овога светога храма, који виђе владаре из дома Немањина“.
Зато тражимо поштовање и заштиту за баштину српског народа у Црној Гори.
Опрема: Стање ствари
(Политика, 22. 7. 2019)
Categories: Преносимо
А на основу чега Хрватска потражује уметничке предмете које је СПЦ однела за Србију, као и уопште предмете које је српски народ понео са собом за Србију. Је ли духовно благо власништво државе или народа?
Споменути манастири и цркве су културно и духовно добро читавог нашег народа, то је ваљда неспорно. А правно је то власништво изражено уписом тих добара на име Српске православне цркве и ове власничке уписе нису оспоравали чак ни титовци 1945. Ако су се вековима те цркве и манастири градили и припадали као део Пећке патријаршије (Српске православне цркве), зна се ко је њихов власник. Ја нисам, нити бих тражио да се ти предмети односе из Црне Горе у Србију и питање односно аналогија са тим у вези је неумесна. Ви ако нпр. имате у Београду Предићеву слику вредну 20.000 евра, јесте власник те слике али не можете да ју изнесете из државе – осим ако вам она то дозволи. То не значи да је држава власник ваше слике, већ да не дозвољава изношење културног блага, иако је појединац власник.