Никола Милованчев: Цркве и манастири у Црној Гори су имовина читавог српског народа

Тражимо поштовање и заштиту за баштину српског народа у Црној Гори

Никола Милованчев (Фото: Јадовно 1941)

Председник Црне Горе г. Мило Ђукановић заложио се у својој изјави 12. јула 2019. за формирање „Православне цркве Црне Горе“. Иако није уобичајено да верске односе у православном свету уређује неко ко се не декларише као православац, изјава г. Ђукановића заслужује осврт због функције коју он обавља, као и због насртаја на имовину Српске православне цркве у Црној Гори.

С обзиром на то да су српске цркве и манастири у Црној Гори духовно завештање и имовина читавог верујућег српског православног народа, сматрам се и ја обавезним да не ћутим, па наводим само неке од бројних доказа о томе.

Последњих година било је много замена теза и неистина када се говори о овом питању. Основне су две: да се историјски регионални појам Црногорци сада мења у национални, за векове уназад (замислимо када би нпр. Херцеговце данас прогласили за нацију и то за више векова унатраг).

Нешто тако нису се усудили чак ни комунисти када су 1945. стварали црногорску нацију. Погледајмо шта је записао Милован Ђилас у програмском чланку „О црногорском националном питању“ („Борба“ од 1. маја 1945). Он наводи: „…јер јесте нешто посебно, посебни, друкчији „Срби“ од свих Срба – Црногорци“. И: „По племенској традицији (тј. поријеклу) Црногорци СЕ ОСЈЕЋАЈУ, А И ЈЕСУ, СРБИ…“.

Друга замена теза је да се данашња Црна Гора пројектује као да су јој у прошлости припадала подручја која тада нису била део Црне Горе. Најбоље се то види у Боки Которској (данашње општине Херцег Нови, Котор, Тиват и Будва). Ово подручје је до 1918. било у Аустроугарској и онда прогласило уједињење са Србијом. Цркве су до 1870. припадале Далматинској епархији, а тада је основана Бококоторска епархија. Или наведимо нпр. да је Св. Василије у манастиру Острог столовао као митрополит Херцеговине oдлуком патријарха пећког Гаврила од 1651. гoдинe. Може ли онда бити спорно чији је светац Св. Василије и чија је имовина манастир Острог?

Још 1876. је архимандрит Нићифор Дучић у Гласнику Српског ученог друштва, у чланку „Морача и Острог“, записао: „Морача је дио источне Херцеговине, присјединивши се Црној Гори тек 1820…“. Митрофан Бан, митрополит Црне горе у време Уједињења 1918. написао је у свом животопису за манастир Морачу: „Манастир овај сјајни је монумент из прошлости српске“. Ни г. Душко Марковић ни г. Ђукановић нису наследници породице Немањић нити херцеговачких владика и не могу да располажу манастиром Морача, задужбином Вукана Немањића. А Његош, владика Раде? Његове речи упућене Дубровчанину Матији Бану 1848. г. пренео је Миодраг Максимовић у „Политици“ од 24. јула 1994. (рубрика „Из наше прошлости“ – „Треба најпре да се Српство ослободи и уједини“): „… треба најпре да се Српство ослободи и уједини. Ја бих тада у моју Пећку патријаршију а књаз српски у Призрен“.

Исто тако, 1. септембра 1763. црногорски митрополити Сава и Василије Петровић моле католике, дубровачки Сенат речима: „да учините нашој цркви и народу черногорском једном сумом од асприх, како Сербли Серблима и својијем суседима“. А Румија и њена околина, Шестане? Поп Милош Велимировић записао је1894. у београдском „Делу“: „Један добар дио Крајине зове се Шестане. У Шестанима има 10 села и то су све арнаућени Срби католици“. Последњих година о свему овоме пуно истражује и пише др Горан Комар.

Изглед текста у штампаном издању „Политике“

Др Марко Јачов објавио је 1983. и 1986. у САНУ две значајне збирке докумената: „Списе тајног ватиканског архива XVI-XVIII века“ и „Списе Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644“. Шта кажу ватикански извори, Србима несклони?

За которског бискупа Марина Драга 1702. владика Данило Петровић је „Српски епископ са Цетиња“. Мисионар Франческо де Леонардис пише 1638. о „српском обреду“ (del rito Serviano) у Паштровићима, Црној Гори и околини Котора. Годину дана раније он је извештавао Рим о могућности да се на католицизам преведу „Црна Гора, Доња и Горња Зета и друге провинције Србије“ (Monte negro, Zenta inferior, e Superiore, et altre Provincie della Serbia). Јaснo је куд се броје не само Црнa Гoрa, вeћ и Зeтa и њихoвe црквe и манастири.

И сама католичка црква вековима титулише барског надбискупа као Примаса Србије или Српског примаса („Primas Serbiae“). Додуше, у прошлости су се појављивали и проблеми, нпр. 1247. године, када су барски грађани католици осећали јачу припадност Србији него папи и говорили „… што је нама папа, господин наш краљ Урош је нама папа“ (цит. по хрватском историчару Милану Шуфлају, „Срби и Арбанаси“, 1925, ст. 89).

Завршавам са два навода о католичким црквама на Приморју. Септембра 1925. краљ Александар Карађорђевић посетио је Бар. Надбискуп Никола Добречић дочекао га је речима: „Поздравља Вас вјековном славом овјенчана Српска Примасија, која је играла велику часну улогу у развитку и ослобођењу српског народа“. А 1934, после убиства краља Александра, други наш родољуб, дон Нико Луковић, изговорио је у катедрали св. Трипуна у Котору ове речи: „Болом одјекују сводови овога светога храма, који виђе владаре из дома Немањина“.

Зато тражимо поштовање и заштиту за баштину српског народа у Црној Гори.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 22. 7. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. А на основу чега Хрватска потражује уметничке предмете које је СПЦ однела за Србију, као и уопште предмете које је српски народ понео са собом за Србију. Је ли духовно благо власништво државе или народа?

    Свиђа ми се

  2. Споменути манастири и цркве су културно и духовно добро читавог нашег народа, то је ваљда неспорно. А правно је то власништво изражено уписом тих добара на име Српске православне цркве и ове власничке уписе нису оспоравали чак ни титовци 1945. Ако су се вековима те цркве и манастири градили и припадали као део Пећке патријаршије (Српске православне цркве), зна се ко је њихов власник. Ја нисам, нити бих тражио да се ти предмети односе из Црне Горе у Србију и питање односно аналогија са тим у вези је неумесна. Ви ако нпр. имате у Београду Предићеву слику вредну 20.000 евра, јесте власник те слике али не можете да ју изнесете из државе – осим ако вам она то дозволи. То не значи да је држава власник ваше слике, већ да не дозвољава изношење културног блага, иако је појединац власник.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s