Слободан Самарџић: Западни страх да ће балкански „празан простор“ попунити Русија и Кина

Србија се никада није везивала за војно-безбедносне савезе, па то не би смела ни убудуће, без обзира да ли је реч о актуелном западном или могућем источном

Слободан Самарџић (Фото: Прес центар УНС-а)

Постоји један уобичајени одговор на питање – шта би било када западни чиниоци, пре свега Сједињене Државе и Европска унија, не би имали чврсту контролу над подручјем које су сами назвали „Западни Балкан“. У тај „празан простор“, кажу, ушли би Русија и Кина. И питање и одговор произилазе из њихове несигурности у сопствену стратегију овладавања овим простором, која је садржана у двоструком проширењу: НАТО-савеза и Европске уније.

Када је о ЕУ реч, њена политика пријема нових чланица је ван строја све док, како кажу њени високи званичници, она не изврши унутрашње реформе. А то је прилично неодређена ствар, будући да, сем у академској заједници која о томе бар расправља, у политичким и управљачким круговима не постоји ни назнака неког озбиљнијег реформског захвата. У питању су витални делови система који су извесно подбацили и које треба или дограђивати или мењати, као што су – монетарна унија, заједничка безбедносна и одбрамбена политика, унутрашња безбедност, међународна трговинска политика и др. Осим ових области подложан промени је и читав институционални систем који се показао нефункционалним за набујале области јавних политика у једном пресложеном сплету држава чланица.

Овог лета Унија ће ући у дванаесту годину своје системске кризе, која због свог дугог трајања без решења више није ни криза већ нови поредак као производ кризе. Једини сигуран омотач тог спонтано насталог кризног поретка дотурен је Унији од стране Сједињених Држава и он се препознаје под називом „колективна безбедност“, дакако западног света. У том окружењу политика проширења Уније добила је сасвим нови садржај и функцију. Државе кандидати, независно од услова придруживања које треба да испуне, могу да се прикључе не као нове државе чланице него као спољне учеснице у одбрани западног света.

Овај нови смисао политике проширења ЕУ води нас ка другој инстанци проширења, а то је НАТО савез. Још за време великог проширења 2004–2007. године важило је неписано правило да те државе треба прво да уђу у НАТО савез па тек онда у ЕУ. Тај услов био је за њих лако прихватљив због јасних изгледа да ће тиме олакшати свој пролаз у пуноправно чланство ЕУ, што је био њихов примарни циљ. После приступања Хрватске (2013) та веза два сукцесивна приступања била је прекинута. ЕУ је закључала врата за ново чланство, али је зато у већ довршеној новој безбедносној констелацији пролаз у НАТО савез остао не само отворен него и обавезан.

С обзиром да је нови безбедносни поредак западног света у овом делу Европе овако удешен, поставља се питање зашто постоји њихов страх од „празног простора“, тј. зашто тај простор напросто не сме да остане „празан“. Говоримо, дакле, о простору који је неко означио као „Западни Балкан“ још 1999. године, чиме је јасно обележио његов појмовни садржај у кључу своје геополитичке стратегије. Тиме је овај колективни аутор већ тада наговестио основни смисао свог бављења овим простором, смисао који је искључиво безбедносне нарави. Тај смисао безбедности нема никакве везе са његовим релационим паром – угроженост, јер тада никакве угрожености није било, а најмање од стране данас актуелних такмаца – Русије и Кине. Али, ако такмаца није било, није било ни угрожености па би се из те чињенице могао извести закључак да није било ни потребе за неком специјалном безбедносном стратегијом. Она је, међутим, већ тада била скројена.

Проблем је изгледа у томе што западни свет, коме одлучујући тон дају Сједињене Државе и НАТО, не подноси такмаце, тј. он сваку могућу конкуренцију, а још више ону стварно постојећу, доживљава као угрожавање сопствене доминације, која би требало да буде једино природно стање светског поретка. Стога се конкуренција одређује као латентно или манифестно непријатељство. Зато је „Западни Балкан“ простор којим господаримо или ми или то чине други. Па, ако не постоје објективни услови да се државе на том простору прикључе Унији као равноправне чланице, њих треба увући у НАТО савез и на тај начин испунити потенцијалну празнину.

Примећујемо да су државе „Западног Балкана“ овде прости објекти безбедносног моделовања. Из тог угла посматрано, оне нису компактне какве би идеално требало да буду. Оне не подносе подједнако ову наметнуту улогу. Конкретно, све оне добро се осећају у тој улози сем Србије (и Републике Српске у оквиру БиХ). Због тога западни учесници српски чинилац на „Западном Балкану“ посматрају као реметилачки. Тај феномен, наиме, квари њихову стару рачуницу затвореног безбедносног простора и чини реалном могућност руског и кинеског продора. Тако изгледа са њиховог реал-политичког становишта. Оно је сво саздано из или-или филозофије – пријатељ мог непријатеља не може бити мој пријатељ, већ само и сам непријатељ.

Изгледа да се Србија и српски чинилац не може извући из ове манихејске позиције коју му намеће други. Али, још теже се може извући из своје историјске позиције која му предодређује сасвим супротну – и-и филозофију. Та историјска позиција српског народа, и посебно његове државе, чини различитим ово политичко искуство од искустава свих осталих народа на „Западном Балкану“, рачунајући и Хрвате. (Хрватска је до уласка у ЕУ била саставни део овог појма, а због својих интереса у БиХ, још је.) Сви они следили су путању споља наметнуте политичке силе, а када су успели да направе своје државе то се догодило као нуспродукт новонасталих историјских ситуација. Државно искуство Срба и Србије сасвим је другачије и у томе лежи основни разлог савременог „неспоразума“ између Србије и западног света чак и данас када она има једно крајње неприродно вазалско руководство.

Србија се никада није везивала за војно-безбедносне савезе (у томе је њен допринос и допринос свих Срба на том простору био одлучујући и за обе Југославије), па то не би смела ни убудуће, без обзира да ли је реч о актуелном западном или могућем источном. Зато она свој државни простор мора да третира као искључиво свој и никада му не допусти положај туђе празнине или пунине. А када је реч о данашњем времену, оно није ништа теже него што су била претходна. То је напросто историјска константа и са њом се може сасвим нормално живети, како показују бројне претходне генерације. Србија би због свог положаја имала много више штете него користи када би приступила било једном или другом војно-безбедносном савезу.

Да је неким случајем имала прилику да уђе у Европску унију, Србија би то морала да услови својом војном неутралношћу, јер би само тако одржала свој историјски континуитет независности. Према томе, у комуникацији са западним представницима српски учесници морају да заступају став да овде већ вековима нема празног простора и да не треба због тога да страхују.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 10. 7. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

1 reply

  1. Mi se vec 30 godina nalazimo u ratu protiv Zapada , kao drzava smo sve manji i manji, a covek prica o neutralnosti?!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s