Рад др Диклића представља путоказ млађим нараштајима како се у научној сфери и у немогућим условима треба борити за неговање културе сећања и истине о страдању сопственог народа, без обзира колико то можда није исплативо у датом моменту
Фото: Институт за европске студије
У четвртак 20. јуна 2019. године у свечаној сали Института за европске студије, историчар др Момчило Диклић одржао је предавање под насловом „Моја искуства: Голи оток и Кумровачка школа“. Ово посве несвакидашње аутобиографско предавање представља својеврстан осврт на веома успешну и богату каријеру др Момчила Диклића. Оставивши иза себе озбиљан опус од неколико десетина монографија, научних чланака и зборника радова, колега Диклић је ударио јак печат у српској и југословенској историографији, нарочито на пољу проучавања српског питања у авнојевској Хрватској. Из поменутог научног опуса ваља издвојити нека од најупечатљивијих дела, попут „Уништавање српске културе, претпоставка разбијања Југославије“, „Недопустиво је упоређивати четнике и усташе“, „Конгрес Срба у Загребу 1945. од конститутивног народа до националне мањине“, „Европска унија и српско-хрватски односи“, „Светац. Може ли Алојзије Степинац бити светац? “ итд. Као предавач радио је у осам школа, а последњих дванаест година провео је као виши научни сарадник у Институту за европске студије у Београду. На крају своје богате каријере одлучио је да део својих искустава које је стекао током рада на Голом отоку и у Кумровачкој школи подели са широм научном заједницом.
Говорећи о Голом отоку, предавач се на почетку осврнуо на краћи историјат овог логорског комплекса. Голи оток је острво у Велебитском каналу, које се простире између острва Раб, Свети Гргур и Првић. Административно је припадало некадашњој великој општини Раб. У току Првог светског рата Аустроугарска је на ово острво слала руске заробљенике са Источног фронта. Између два рата на њему је радио каменолом у власништву Јанка Вуковића, који је предлагао уочи Другог светског рата да се оно искористи као сабирни логор за Србе, али је ипак победила идеја да се поменути комплекс оснује преко пута, на релацији Госпић-Јадовно-Паг. Након завршетка Другог светског рата, почело се са припремањем терена за формирање система логора за политичке затворенике и непријатеље новог поретка. Као идејне творце овог комплекса, аутори су наводили Тита, Ранковића, Кардеља, а поједини и Крлежу и Аугустинчића. Након Резолуције Информбироа из 1948. године, прве групе тзв. ибеоваца почеле су пристизати на острво. Прву групу од 1200 људи (махом Срба из Црне Горе и Србије) власти су довеле 1. јула 1949. године. Иако и сам предавач напомиње да се цифре голооточких затвореника могу тешко утврдити, процене иду од 6000, колико су наводиле саме власти, до неколико десетина хиљада, колико су износили подаци ЦИА из октобра 1949. године. Овај комплекс логора који је своје испоставе имао и на суседним острвима, Светом Гргуру и Првићу, био је место страшних догађаја, односно злочина тадашњих власти према својим грађанима другачијег политичког уверења. Подаци до којих је сам др Диклић дошао, говоре да је на самом почетку рада овог логора убијено најмање 400 људи, али да је та бројка сигурно вишеструко мања од реалне. Званични разлози убистава ових затвореника правдани су покушајем њиховог бекства, али због географије самог терена, а имајући у виду да је Велебитски канал најнемирнији и најсуровији део Јадрана, у такве разлоге је тешко поверовати. Иначе, најважнији задатак нових власти био је да применом најозбиљнијих облика тортуре над затвореницима дођу до жељеног резултата, који се огледао у промени њихових ставова. Они који би подлегли притиску и променили своја уверења називани су ревидирци. Једна група италијанских комуниста која се налазила код Тита, након ’48 послата је на Голи оток, а након доласка у Италију почела је са сведочењем насиља које је примењивано у овом логору. Међутим, због приближавања КП Италије Титовој политици, ова ствар је заташкана. У том контексту, предавач се осврнуо и на незаинтересованост Запада према овом континуираном државном насиљу које је спровођено у земљи мезимици Хладног рата. Друга контроверзна прича везана је за случај Рада Жигића, првог комунисте Лике после Рада Кончара, који у овом логору скончао под неразјашњеним околностима. Посебан проблем тадашњој управи представљао је долазак Албанаца након побуне на Космету 1981. године. Разлог су бројне саботаже албанских затвореника.
Што се саме организације живота тиче, Диклић је напоменуо да је најважније одељење било Пријемно-отпусно, а нагласио је да су на острву постојали и пољопривредна економија, као и дрвни и металопрерађивачки погон. На крају је истакао да је Голи оток 1963. године постао републички затвор. Након затварања, уместо да се овај простор уреди и конзервира, тадашња власт је намерно дозволила девастирање комплекса.
Момчило Диклић
Након неколико година рада које је провео на месту предавача у школи на Голом отоку, Момчило Диклић постаје секретар Кумровачке школе и то у време док је овом установом руководио Ивица Рачан. Село Кумровец налази се на око 60 км од Загреба и по званичној историографији представља место рођења Јосипа Броза. Колико је оно било важно због неговања култа новог вође, говори и податак да су нове власти након рата срушиле стару, да би потом, подигле нову и већу римокатоличку цркву. У селу је подигнут и хотел који је касније претворен у резиденцију. Сама Титова „родна“ кућа није изгледала нимало сиротињски, већ напротив послужила је као основ за формирање етно села. Комплекс направљен шездесетих година, који је имао послужити за организовање политичко-партијске школе, заузимао је површину од неколико хектара, а површина самог објекта износила је преко 14,500 м2. Овај простор је обухватао библиотеку која је поседовала у свом фонду преко 40 000 наслова, затим девет свечаних дворана за организовање конференција, семинара, велику спортску дворану итд. Кроз школу је прошло 15 генерација полазника, а само током једне године кроз њу је пролазило преко 600 предавача и преко 1500 полазника.
Школа није била основана за развијање и индоктринацију руководећих кадрова тадашњег Савеза комуниста Југославије, иако је и то било предлагано у више наврата. Настава је организована кроз једногодишњи програм који је био подељен по тематским целинама. Диклић је нагласио да су предавачи и полазници Кумровачке школе по својим ставовима нарочито предњачили у залагању за увођење одређених елемената тржишне економије у ондашњу привреду, као и за плурастички модел политичког деловања. Међутим, пред крај постојања СФРЈ ова школа се претворила у један од најјачих сепаратистичких центара у тадашњој држави. Као највеће протагонисте сепаратизма, предавач је означио Милана Кучана и самог Ивицу Рачана. На крају, 26. јула 1990. године, Кумровачка школа је престала са радом. Ивица Рачан је не поштујући правне процедуре и заобилазећи ретке српске кадрове, међу којима је био и др Диклић, предао ово здање новим националистичким властима предвођених партијом ХДЗ. Данашње хрватске власти продале су 13. јуна 2019. године овај комплекс кинеској компанији „Zhongya“.
Као најзанимљивија и најзвучнија имена међу предавачима, др Момчило Диклић је навео Хамдију Поздерца, Азема Власија, Каћушу Јашари, Милана Кучана, Стипе Шувара, Љубу Бобана, Бранка Петрановића, Бранка Прибићевића, Мијата Шуковића, Емила Ројца, Звонка Леротића, Душана Биланџића, Јову Мирића, Младена Жувелу, док су међу менторима такође били неки од каснијих високих функционера попут Светозара Маровића и Срђана Дармановића.
Говорећи о својој личној и породичној голготи кроз коју је прошао уочи и у првим данима распада СФРЈ, предавач се осврнуо и на спрегу хрватских комуниста и националиста. Она се огледала не само у контактима са усташком емиграцијом, него и у потпуном дисциплиновању свих хрватских кадрова, нарочито оних у Београду, који су били у обавези да прате хрватску сепаратистичку и антисрпску агенду. Као најсликовитији пример ове спреге, Диклић је навео један куриозитет који се тицао чињенице да је Владимир Бакарић на свом радном месту користио радни сто Анте Павелића. Пример Момчила Диклића показује да су лична и колективна патња готово увек неодвојиве, а новим генерацијама остаје за наук да све заблуде којима стреми један народ, кад-тад морају доћи на наплату. Проблем је у томе што се цена коју српски народ плаћа за те заблуда мери милионима живота, губитком вековних територија и губитком сопственог идентитета. Рад др Диклића представља путоказ млађим нараштајима како се у научној сфери и у немогућим условима треба борити за неговање културе сећања и истине о страдању сопственог народа, без обзира колико то можда није исплативо у датом моменту.
Душан Илић, Институт за европске студије
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар