Рука Светог Јована Крститеља не може бити државна имовина Црне Горе

Црквена имовина је неприкосновена, па одузимање објеката Цркве доношењем закона у Црној Гори представља правно насиље, каже адвокат Иван Симић

Манастир Подмаине, Будва (Фото: А. Петровић)

Рука Светог Јована Крститеља, која се чува на Цетињу, и мошти Светог Василија Чудотворца на Острогу – не могу бити државна имовина Црне Горе. Иако су Турци више пута палили и пљачкали српске светиње и замели траг многим реликвијама, манастирске ризнице успеле су да сачувају непроцењива блага.

Поред десне руке Светог Јована, која је крстила Господа у Јордану, Цетињски манастир чува и део Часног крста на којем је Христос био распет. Овде се налазе и целокупне мошти Светог Петра Цетињског Чудотворца и икона Пресвете Богородице Филеримске, која је насликана руком Светог апостола Луке.

По богатству духовног и материјално-историјског блага, ризница Цетињског манастира спада међу три најзначајније ризнице у Српској православној цркви. „Обитељ Цетињског манастира има неколико небеских заступника чије се мошти налазе под манастирским сводовима. У молитве свих њих, цетињски монаси полажу своје наде”, наводи Митрополија црногорско-приморска на својој „интернет” страници.

Православну цркву у Црној Гори чувају и њени верници, који су у суботу показали одлучност да је бране. Осим верника и „небеских заступника”, у борби за земаљску правду, Цркви су потребни и правни заступници.

– Црквена имовина је неприкосновена, као и сва друга имовина, па одузимање објеката Цркве доношењем закона у Црној Гори представља правно насиље, какво је већ виђено у Хрватској, која је низом уредаба и закона практично отела имовину правних лица из Србије – каже адвокат Иван Симић.

Отимање имовине није ни у духу правне државе нити у складу с модерним тековинама Европске уније, којој теже државе настале из бивше Југославије, а Хрватска као најмлађа чланица ЕУ већ дуже од две деценије крши основне европске вредности и неприкосновеност права својине.

– Иако имовина Цркве има сасвим посебну духовну, историјску и националну вредност, она се у овој ситуацији мора бранити најпре с правног становишта, као имовина која припада правном лицу – Српској православној цркви. Видели смо да је и митрополит Амфилохије у Подгорици истакао правни аргумент – документ из 1919. године у коме стоји да су тада сви храмови у Црној Гори, осим једне капеле, припадали Цркви. Као неко ко није верски али јесте правни фанатик, морам да нагласим да манастири и цркве у Црној Гори никако не могу да постану државна имовина. Црква је одвојена од државе, а у правном саобраћају представља посебно правно лице, са својом имовином – објашњава адвокат Симић.

Конфискација имовине, која се дешавала после 1945. године не би смела да се понови у 21. веку, када савремено правно друштво намеће прописе о реституцији – враћању конфисковане имовине њеним власницима. Бивша држава вратила је имовину Цркви.

– Реституција је предуслов за припадност друштву које темељи европске вредности, па је несхватљиво да данас једна држава, која тежи тим вредностима, има планове за нови круг конфискације – рекао је Симић на недавно одржаном саветовању правника у Будви, у Црној Гори, само неколико дана пре него што је тамошња власт утврдила предлог такозваног закона о слободи вероисповести, којим ће сви верски објекти „бити препознати као државна имовина” ако су припадали држави пре 1918. године.

Петар Други Петровић Његош, митрополит цетињски и владар Црне Горе, на фресци у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици (Фото: А. Петровић)

Црногорска влада се у саопштењу определила да ће „признати и поштовати” право власништва „ако нека верска заједница располаже доказима да је на основу некад или данас важећих прописа постала власник неке имовине”. У супротном, прогласиће имовину верских заједница својим културним благом. „Боже драги, чудна договора”, рекао би можда владика Његош.

– Колико год да је правничке „креативности” инвестирано у овај закон, то ни на који начин не умањује чињеницу да ће тај закон за крајњу последицу имати конфискацију црквене имовине. Стиче се утисак да се СПЦ кажњава овим законом, тако да је конфисковање имовине последица кажњавањa. Ако направимо паралелу између овог предлога закона у Црној Гори и закона који је деведесетих година донет у Хрватској (о забрани располагања и преузимања средстава одређених правних лица), онда можемо закључити да је у оба случаја реч о правном насиљу – каже Симић.

Једна од тема на саветовању правника у Будви била је примена Споразума о питањима сукцесије између бивших југословенских република, који Хрватска одбија да примени. Србија је до сада у потпуности поштовала и примењивала овај споразум и његов Анекс Г, док је Хрватска условила спровођење тог споразума склапањем билатералног уговора са Србијом, што је у својој одлуци у једном конкретном случају подржао и Европски суд за људска права.

– У таквој ситуацији Србији једино остаје да преиспита одлуке својих судова који су примењивали Споразум о сукцесији, али то апсолутно не значи никакав реваншизам у односу на Хрватску и њена предузећа, којима је Србија већ вратила имовину, већ значи позив нашем правосуђу да размисли о поштовању хијерархије правних аката на темељу одлуке Европског суда. Јер, није природно стање ствари у коме правни поредак Србије враћа хрватским правним и физичким лицима имовину, а правни поредак Хрватске не враћа имовину српским правним и физичким лицима. На пример, предузећу „Вартекс” из Вараждина враћено је више од 30 пословница и локала широм Србије – рекао је Симић.

Иван Симић (Фото: Лична архива)

Набројао је уредбе и законе којима је Хрватска отела више десетина туристичких објеката и пословних простора који су припадали предузећима и општинама из Србије, као и имовину бивших југословенских банака са седиштем у Србији.

– То је драстичан пример како локално законодавство оспорава не само непосредну примену него и предност међународног ратификованог уговора у односу на домаће законе, па чак и условљава његову примену неким будућим неизвесним политичким договором, у виду новог билатералног споразума. То значи не само да нема никакве правне сигурности и извесности, већ и да је правни поредак Србије стављен у неку врсту инфериорног положаја у односу на правни поредак Хрватске – каже Симић.

Када је реч о односу Србије и Црне Горе, оне су најдуже биле у истој држави, па се не може применити Споразум о сукцесији, који налаже повратак у првобитно стање какво је било 1990. године. Србија и Црна Гора имају вековима заједничку историју и заједничку Цркву, али одвајање држава не сме значити и цепање Цркве.

Претња конфискацијом имовине СПЦ, путем доношења закона, морала би, каже адвокат Симић, бити решена на правном терену, применом европских стандарда и начела, а не на терену политике.

– Право треба да буде врховна вредност и сила, али можемо да закључимо да сила права можда и не лежи у доследној посвећености универзалним правним стандардима и принципима, већ у њеној способности да нађе корелацију са правом силе као надолазећом вредношћу савременог друштва – каже на крају Иван Симић.

Задужбине српских владара

Aко одемо вековима у прошлост видећемо да највећи број манастира и цркава у Црној Гори јесу задужбине српских владара – наглашава адвокат Иван Симић.

Оснивач Цетињског манастира, као и манастира Подмаине у Будви и Обод на Скадарском језеру, био је Иван Црнојевић, владар српске средњовековне државе Зете, у 15. веку. Српски владар кнежевине Дукље, Јован Владимир, саградио је још у 11. веку манастире Савина код Херцег Новог и Прасквица код Светог Стефана, где се српски тенисер, светски шампион Новак Ђоковић, венчао са супругом Јеленом 2014. године.

Споменик Ивану Црнојевићу, господару Зете у 15. веку и утеменитељу Цетињског манастира (Фото: Википедија)

Манастир Жањице у Крашићима, из 12. века, задужбина је Стефана Немање, родоначелника српске династије Немањића. Његов син Стефан Првовенчани, први крунисани краљ међу Немањићима, саградио је манастир Режевићи код Петровца (општина Будва). Ктитор и градитељ чувеног манастира Морача, у кањону реке Мораче, такође из 13. века, био је унук Стефана Немање и син краља Вукана – Стефан Вукановић Немањић. Цар Душан Силни (Стефан Душан), који је владао великим српским царством, све до Јадранског, Јонског и Егејског мора, оснивач је манастира Рустово у Паштровској гори, изнад острва Свети Стефан. Царска круна Немањића чува се у ризници Цетињског манастира.

Александра Петровић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 17. 6. 2019)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s