Милош Милојевић: Борчанска гибања

Можемо само да се надамо да се политичка злоупотреба једне провокације неће винути до врха као снажно поткрепљење тврдње да суживот Срба и Албанаца ипак није могућ

Протест испред пекаре „Рома“ у Борчи (Фото: Танјуг/Раде Прелић)

Постоје ситуације у којима човек, са чудним олакшањем, казује да је против обадве сукобљене стране. Претпостављам да су тако размишљали либерални антикомунисти док су пратили вести са Источног фронта или многи Срби док су ослушкивали о хрватско–муслиманској тучњави у беспућима централне Босне. Нема сумње да свако може примерима из повести да допише и понеки из сопственог искуства.

Међутим, делује ми да су ситуације у којима су три од три укључена актера несимпатичне изузетно ретке. А таква је, према аутору ових редова, серија дешавања у питомом прекодунавском београдском предграђу, Борчи.

Шта се заправо десило? Упосленик једне борчанске пекаре, албанске народности, пре извесног времена се фотографисао док је показивао шакама знак за који кажу да је албански национални симбол. Знате оно што личи на поодмакли стадијум артритиса. А није, него је то национални симбол.

Фото: Instagram/prinstcreen/florim4468

Наравно, неумесни гест је изазвао праву моралну панику путем друштвених мрежа. Морална паника је онај друштвени феномен када се усамљеном, не нарочито битном инциденту прида несразмерно велика важност, захтева хитно реаговање, понекад драматичним мерама. Судећи по хитрини наших паничара Београд је, да се послужим уводним опаскама из филма Давитељ против давитеља, испунио још један услов да постане метропола.

Пред пекаром у Борчи, чији власник – испоставило се касније – уопште није тако аполитичан као што се у први мах могло помислити, окупила се група грађана која је под општом паролом „нема пословања тако где нема поштовања“ или тако нешто захтевала да се рад пекаре обустави а најгратији међ њима су провокатора хтели да најуре.

Посвећени људским правима, посебно ако ти људи нису Срби, поједини београдски медији су се дали у објашњавање како оно кривљење шака није шовинистички албански поздрав него део поп-културе. Борислав Боровић је међутим на Твитеру објавио свој налаз како „нигде не показују ‘орлове’ осим ако играју са Србима“. „Закључујем да је то ипак провокација према Србима… да видех и у Тузима после победе на локалу“, закључио је Боровић.

Милош Милојевић

Наравно да је реч о шовинистичкој провокацији. Неки кажу – па то је слобода изражавања, може човек да покаже шта му је воља. И то је, формално гледано, тачно. Овде није реч о ономе што се може него о ономе што треба. Уосталом, реч је о моралној паници која ипак у себи, поред паничарског, садржи и онај други елемент који се односи на морално расуђивање. Они који су протестовали против албанског провокатора нашли су да је његов чин неумесан, као чин неблагодарности према средини у којој је нашао своје место под Сунцем (или без сунца ако као пекар ради трећу смену). Јер има нечега дубоко неумесног у јавном провоцирању људи међу које си добровољно ступио зарад тражења економског и каквог другог уточишта.

Зов јефтиног активизма, оног који медијски мејнстрим идентификује као „десничарски“ и оног другог коме је су на срцу људска права, посебно ако ти људи нису Срби, био је превише снажан.

У доба „адхократије“, како је феномен муњевитих политичких збивања којима темпо намећу објаве на друштвеним мрежама назвала британски политиколог Нгаире Вудс, реакције су брзе, понекад масовне и ређе успешне али готово никада одмерене.

Бунџијски протести пред пекаром, уз антимуслиманске реквизите попут свињске главе, декласирали су оне незадовољнике који с пуним правом могу да поставе питање – зашто показујеш шовинистичке симболе једне заједнице у другој заједници, којој добровољно припадаш, а у којој можда живе људи који су непосредне жртве албанског шовинизма? Зашто вређаш своје комшије?

Цела ствар би се задржала на медијски пренадуваној али локалној акцији и реакцији да се целој ситуацији нису придружили и извесни опозициони политичари на манифестацији „бурек солидарности“. „Међу окупљенима су били невладини активисти, велики број новинара и опозициони лидери – Мариника Тепић, Балша Божовић, Борко Стефановић, Сергеј Трифуновић, Гордана Чомић, Маја Виденовић, Добрица Веселиновић и други“, бележи Глас Америке.

„Бурек солидарности“ (Фото: Снимак екрана)

Доказали су, изван сваке разумне сумње, како идеологија може да заслепи прагматизам, који је свагда кључни инстинкт за успешно страначко деловање. Уместо да се задрже на осуди свако провоцирање међунационалних напетости у мирном и питомом београдском приграђу дали су прилику да критичарима да поставе сасвим сувисло питање – зашто нисте тако ажурни када ваши сународници страдају? Баш ових дана када су жртве институционалног, политичког насиља, исте оне врсте које месецима трпе на истоку Србије.

Можемо само да се надамо да се политичка злоупотреба једне провокације неће винути до врха – тамо горе где се о Србији све одлучује – као снажно поткрепљење тврдње да суживот Срба и Албанаца ипак није могућ.

Па онда боље…

Advertisements


Категорије:Позови М. М. ради колумне

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. ”Постоје ситуације у којима човек, са чудним олакшањем, казује да је против обадве сукобљене стране. Претпостављам да су тако размишљали либерални антикомунисти док су пратили вести са Источног фронта…”

    Аутор, по свему судећи, мисли на либералне антикомунисте припаднике српског народа. Дакле, аутор ПРЕТПОСТАВЉА да су тадашњи Срби антикомунисти, слушајући вести о опсади Лењинграда, или о бици за Стаљинград, о Курској бици на пример – једном речју, слушајући вести о сукобу Немаца и Руса (част свим осталим народима совјетске армије), Срби антикомунисти су заузимали став еквидистанце!

    Дубоко сам уверен да су претпоставке аутора потпуно погрешне. Ако ништа друго, делује ми смислено да су тадашњи либерални Срби ”навијали” за победу државе која је била савезник западних држава против заједничког непријатеља. С друге стране, износећи овакву (по мени) скандалозну претпоставку, аутор у ствари саопштава свој политички став.

    Остаје ми само да ”са чудним олакшањем” констатујем да се код мене потпуно изгубило интересовање за текстове које пише неко са оваквим политичким ставом – на било коју тему…

    Свиђа ми се

  2. @ Никола

    Ваша реакција је сасвим неумесна. Нема никакве потребе да на овај начин испољавате Ваш борбени антифашизам. Либералним антикомунистима, чак и онима српског порекла, је несумњиво било драго што Немци губе, а стрељања у Лисичијем потоку су показала како изгледа када Совјети и њихови локални савезници напредују. Иначе, можда у савезнике Совјета убрајате у оне бугарске трупе које су до 1944. године биле окупатори у Србији, а затим се једнога јутра пробудиле као ослободиоци? Да сте прочитали текст до краја, видели бисте да сте се ухватили за сасвим периферну ствар.

    Милојевић је још једном написао сјајан текст. На примеру чуда из Борче се јасно види не само да човек мирне душе може да буде против све три стране, него се међу њима увиђа и јасна (можда несвесна) коалиција. Грађанистички сектор је једва дочекао „десничарски“ скуп испред пекаре, е да би доказао сопствену „хуманост“, „антинационализам“, „солидарност“ и „одбрану комшије“ чиме су и радикалску власт ставили у позицију да игра своју природну улогу наводних патриота. Уместо да одговарају за предају Косова и Метохије, бивши радикали су у Борчи могли да одглуме одбрану српске националне части, дајући грађанистима аргумент да је борба против ове власти исто што и борба против жилавог српског национализма.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s