Economist: Какве везе има ирска граница са Брегзитом?

Две деценије након окончања Северно ирског сукоба, ирско питање се вратило – и вероватније је да ће оно пре него било које друго питање избацити Брегзит из колосека

(The Economist, 18. 12. 2018)

Невидљива гранична линија постала је најкомпликованији елеменат британских преговора са Европском унијом.

Уједињено  Краљевство Велике Британије и Северне Ирске напустиће Европску унију 29. марта 2019. године. Међутим, Република Ирска ће остати чланица овог клуба држава. Тако да ће по први пут Европска унија имати спољну границу на острву Ирска.

Потреба да се ова пет стотина километара дуга (310 миља) граница одржи као отворена и невидљива постала је једна од средишњих проблема Брегзита.

У садашњим приликама 110 милиона људи и 72 милиона возила користи више од двеста граничних прелаза сваке године како би прешли границу. Већина једва да то и примети, осим можда што запазе да је ограничење брзине на саобраћајним знацима исказано у миљама на северној страни а у километрима на јужној.

У оквирима царинске уније ЕУ не постоје унутрашње царине на добра транспортована између држава чланица, и постоји заједничка царина на добра која се допремају извана. Штавише, у оквирима јединственог тржишта постоје заједнички стандарди када су посреди питања као што су дизајн производа и исправност хране. Из овог разлога не постоје царинске или регулаторне провере на међународним границама у оквирима Европске уније.

Британија тежи да, након Брегзита, има сопствену трговинску политику, да потписује трговинске договоре са другим државама и да успоставља сопствене царине. Она такође жели да поврати контролу над многих правилима која су одређена у оквирима јединственог тржишта. Ако она то учини, мораће да се обављају провере добара којима се тргује између Британије и Европске уније, да се убиру царине и да се утврди на обема странама да производ задовољава стандарде.

Ипак, и Британија и Европска унија су се сложиле како не може бити нових провера на ирској граници. То је делимично стога да би се одржавало слободно кретање добара и људи, без чега би економија острва била ометена. Али дубљи разлози су политички.

Док већина припадника северно ирске протестантске већине жели да област остане део Уједињеног Краљевства већина њене велике римокатоличке мањине жели да се уједини са Републиком Ирском. Ово је било питање у сржи тродеценијског верског насиља познатог као „Северно ирски сукоб“ (енглески Troubles или Проблеми). Лабављење чврсте границе током 90–их година прошлог века поставило је основе за Мир на Велики петак 1998, који је освештао право северно ирског народа да се „идентификују и да буду прихваћени као Ирци или Британци, или и једно и друго“. Повратак контролних пунктова или друге граничне инфраструктуре представљало би ризик да се овај принцип поткопа.

Британија је сугерисала да технологија може да се искористи да би биле обављане царинске и регулаторне провере без потребе за новом физичком инфраструктуром. Европска унија остала је неубеђена. Тако да су две стране постигле оно што су прозвале споразум „заштитне мреже“. Према овоме, цело Уједињено краљевство би остало у царинској унији и у блиском регулаторном уговору са Европском унијом све док се не пронађе неки начин да се обаве царинске и регулаторне провере без изградње нове инфраструктуре на граници. Ово ће одржати границу отвореном. Али ово ће и спречити Британију да постигне трговинске договоре или да одређује многа сопствена тржишна правила, све док се не пронађе обећано технолошко решење.

Британска влада парафирала је овај план, као део договора о Брегзиту са ЕУ. Али да би споразум ступио на снагу њега мора да усвоји Британски парламент – а више од 100 конзервативних посланика сматра да је заштитни споразум неприхватљив. Они исправно истичу како услови за напуштање заштитног споразума можда никада неће бити испуњени и како Британија стога може да остане у сталном царинском и регулаторном јединству са Европском унијом. Они описују ово као „вазалство“, пошто би Британија морала да се влада по правилима а да није имала свој глас у њиховом одређивању. Проблем је што они нису изашли са одрживим алтернативним решењем.

Слику додатно компликује чињеница што конзервативна влада Терезе Меј зависи од савеза са Северно ирском демократском унионистичком страном (Northern Irish Democratic Unionist Party, скраћено ДУП). Ова странка подржава Брегзит. Али она је посебно озлојеђена заштитним споразум пошто би он подразумевао да је Северна Ирска у чвршћем регулаторном споразуму са ЕУ него остатак УК. Као унионисти, згрожени су идејом регулаторне дивергенције између Северне Ирске и Британије. Уколико Мејова успе да испослује да се Парламент сагласи са њеним договором, ДУП је наговестио како ће гласати са лабуристичком опозицијом да се обори влада.

Током последњих двадесет година британска политичка класа је у потпуности игнорисала Северну Ирску. Ипак две деценије након окончања Северно ирског сукоба, ирско питање се вратило – и вероватније је да ће оно пре него било које друго питање избацити Брегзит из колосека.

Са енглеског посрбио: Милош Милојевић

Advertisements


Категорије:Посрбљено

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s