Слободан Самарџија: НАТО хоће Грузију

Идејом уласка НАТО на Кавказ тешко да могу бити задовољни и Европљани. Поготово ако се у обзир узму напори појединих европских земаља да са Русијом изграде нови облик сарадње

Генерални секретар Алијансе Јенс Столтенберг у Тбилисију (Фото: ЕПА-ЕФЕ/Zurab Kurtskidze)

„НАТО би требало Богу да захвали за то што постоји Владимир Путин! Да нема њега и његових повремених војних интервенција, северноатлантски савез би се до сада распао, изгубио би сврху свог постојања.”

Најављујући цитираним речима 70. годишњицу формирања западне војне алијансе, лондонски „Тајмс” је, случајно или намерно, пропустио да помене да је и Русија, са своје стране, оправдање у јачању сопствених оружаних снага нашла управо у постојању НАТО-а, који се током поменутих седам деценија и те како „доказао” војним интервенцијама широм света, од којих је мало која, укључујући и ону у Србији и Црној Гори, имала законски оквир.

Ипак, писање „Тајмса” потврда је чињенице да је Русија била и остала главна мета војних планера из Брисела. Тако је зазвучала и недавна изјава тамошњег генералног секретара Јенса Столтенберга, према којој је Алијанса спремна да ускоро у своје редове прими још једну земљу, овог пута – Грузију. Ако се сетимо тога да је у августу 2008. ова кавкаска република ратовала са Русијом због Абхазије и Јужне Осетије, јасно је да позив у НАТО није упућен зарад смиривања тензија у овом делу света.

Грузија је своју наклоност ка Западу показала одмах по распаду СССР-а. Потврда тог дружељубља је управо и окончана војна вежба која је требало да покаже спремност припадника грузијских оружаних снага да се укључе у заједничка дејства с колегама из Алијансе. Вежба је уприличена под покровитељством Центра за обуку и евалуацију НАТО, у складу са плановима из 2015, важном компонентом у реализацији стратегије НАТО-а у ширењу на постсовјетске просторе, зарад контроле западних граница Русије.

Изјава Столтенберга није била упућена грузинском народу и руководству у Тбилисију колико Русији, оцена је оних који прате глобална збивања. Грузија је у тој замисли само један од точкића, и њено утапање у НАТО представљало би тек деоницу пута ка реализацији решења донетог у Бриселу 2008. године, према ком се на ову земљу гледа као на важног партнера у потискивању бивше совјетске матице што даље од Европе.

Шта о амбицијама западних војних планера мисле Грузини? Да ли су спремни да ратују против Русије? Досад су такве ратове губили. Да ли су и колико спремни да у том ратовању буду само „топовско месо”, пошто команда свакако не би била у њиховим рукама? И најважније, да ли су спремни да за то одвоје два процента свог годишњег буџета и проследе их америчким произвођачима наоружања?

Оно што се данас дешава у Украјини, тачније у Донбасу и на Криму, само је једна слика могућег развоја догађаја и у Грузији. Ратовање у Јужној Осетији и Абхазији показало је да су руски интереси, када је у питању непосредно окружење, сасвим јасни.

То и наводи аналитичаре да позив постојбини Стаљина тумаче више као подстрекавање још једног локалног сукоба и прилику за додатну продају оружја, а мање као настојање Алијансе да заиста осигура безбедност својим чланицама. Не мање важан је податак да Грузија једним својим делом излази на Црно море и да се, осим са Руском Федерацијом, граничи и са Азербејџаном, Јерменијом и Турском.

Идејом уласка НАТО на Кавказ тешко да могу бити задовољни и Европљани. У ситуацији када многе од европских земаља на одвајање својих пара у буџет Алијансе гледају као на претежак и непотребан терет помисао да би се могли наћи у вртлогу новог војног сукоба свакако се не чини примамљивом. Поготово ако се у обзир узму напори појединих европских земаља да са Русијом изграде нови облик сарадње.

У рату из 2008. године и покушају Грузије да поврати власт над Јужном Осетијом и Абхазијом погинуле су 602 особе, а број расељених или избеглих достигао је 192.000. Резултат је било фактичко одвајање те две аутономне области од дотадашње матице и њихово стављање под покровитељство Москве. Санкције које су тада уведене Русији имале су половичан ефекат пошто су поједине земље, пре свих Немачка и Холандија, вођене економским интересима, одбиле да у њима учествују.

Опрема: Стање ствари

(Политика, 1. 4. 2019)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар