Александар Тутуш: Водич кроз пјенушаво памћење – од Вука Д. до А. Вучића

Оба вучја имењака имадоше свој патетични увод у радикални национализам, блокирајући и маргинализујући огроман бирачки ресурс а затим патолошку трансформацију на потпуно супротне идеолошке позиције

Вук Драшковић и Александар Вучић 2017. године (Фото: Танјуг)

Било је сиво јануарско јутро. На Панчевцу се увијек прелазила нека природна граница између Баната и Србије. И док је на банатској страни моста још попут неких хриди из асфалта израстала непробојна магла, од половице према Београду, као неким чудом просијавало је одоздо из Шумадије, преко градских брежуљака моћно сунце. Дан је као и сваки други радни дан у том граду Београду за који су се отимали магла и сунце, започињао гужвама. Нисам ни тог јутра умакао саобраћајном чепу баш негдје на половини чувеног моста. Збуни ме неколико јутарњих саобраћајно метеоролошких брзих промјена ритма на малом простору, Чим сам изронио из магле којој се могла измјерити масноћа колико је било густа, напунише ми се још поспане очи шумадијског сунца слободе. Уроних још у пуној брзини у осунчане шљивике док ми преко лица не пређе сјена од камиона испред у који се замало нисам закуцао, онако сав окупан сунцем.

Успорих на вријеме, умирих дисање притиснувши лагано цијелим леђима сиц мог тинејџера њемачке производње, често се хватајући да бројим колико око мене има лошијих и старијих аутомобила, притом само кришом погледавајући оне боље и скупље. То јутро, одлазак на посао, те улице пуне аутомобила у оба правца, неплаћени рачуни што су вирили из претинца, нека будала што баљезга на радију – били су исјечци које сам покушавао сложити у колаж свакодневног нормалног живота иако су им крајеви били неспојиви. Путин, ријеч која ми опет прође кроз главу између два семафора кроз која сам прошао кроз жуто.

Да, данас долази Путин. Завршавамо сви посао раније, око три и онда са све директором кроз Двадесет девети цијели колектив пјешке до Храма. Даће нам неки сендвич, пази молим те, и неко рече, мада ми више изгледа као спрдња и пет литара млијека по глави. Тих пет литара висуљало је по ауту ко неки шашави облачак, а онда као залутала мува излети кроз прозор. Чини ми се да није нико требао ни помињати пет литара млијека, била је и једна, једина с вршка кравине сисе кап довољна да ми прелије чашу за свагда. Па зашто сам се ја, ево коначно да се упитам, родио? Ово је онај посебан главоболни и мистериозан дан кад се ствари тобоже одвијају по реду и како треба а онда се све умаже говнима и побијемо сопствену дјецу, родитеље свеједно, комшије ма ко наиђе, зар је важно. Не дан. Живот. Живот ти изгледа као склад и савршено бирани и непоновљиви склоп хормона, жена, пријатеља, живаца, костију… И лична карта. Све супер. И онда једнога дана у далекој будућности двије хиљаде и неке по наредби идеш са све канистером варенике око врата да попуниш плато око неког Храма да неки Путин не види голи бетон платоа.

Дочек Владимира Путина испред Храма Светог Саве 17. јануара 2019. (Извор)

Јес’ тај Вучић.. Морао сам да се концентришем дубоко понирући у рељеф стакла семафорског свјетла да на брзину преиспитам стварност и мој доживљај исте. Хм, Вучић. Сјећам га се из скупштинских клупа, изгледао је увијек као да му је неко нешто крив, гледајући онако курјачки испод ока, отворених уста као да пати од неке прехладе која му још од дјечачких дана није прошла. Нисам могао проширити слику са дебелих телевизија из деведесетих која ми је остала у памћењу, не знам је ли ми сметала будала с радија која је неуморно дробила неке будалаштине и самој себи ускакала у ријеч непрестаним понављањем која је температура, иако није прошао ни читав минут од задњег температурног извјештаја, једноставно нисам могао пред очима задржати ни секунд Вучићеву слику пред очима, одмах би ми се програм пребацио на једну другу персону, Вука Драшковића. У тренутку ме хипнотизирао својим разрогаченим суманутим погледом и залуд би трубили свирачи иза мене да ми није један постарији пјешак с тротоара љутито махнуо да кренем даље.

Ма тај је знао посао. Био сам још осмошколац кад сам на љетном распусту у мојој Далмацији поред ујаковог узглавља видио Вуков роман „Нож“. Мом некрштеном ујаку – који никад ништа као и многи други ситни чиновници и радници није читао – ипак се пробудила жеља за читањем и дошао је до свог примјерка. Била је то његова Библија. Патетика и патологија су сестре. Књиге, а посље књига – није прошло дуго – сељаци у Крајини куповали су своје примјерке пушака.

Али кад су сељаци око Книна новцем од јањаца и вина куповали пушке, Вук је био већ у другом моду, наранџастом или којом ли је већ питуром био обојен март ’91 у Београду. „Демократске вриједности једите говна“, проговорих сам за себе у ауту сморен више од изигравања нормалног јутра и одласка на посао, сморен од свега и од тог Путина и свог директора и Вучића. И свих. Под ударцем мог средњег прста плати шутњом брбљивац с радија.

Градски шпиц био је на врхунцу. И моје јутарње умозреније, моја слобода, моја Србија напаћена. О да, имао је и Ацо своје системе патетичне разуларености. Но, и даље су у мене пиљиле Вукове укрштене очи, колико год Вучић вјечан и неизбрисив био на свим тим силним интернетским снимкама својих глагољивих бравура из деведесетих, Вук је у тој својој пјесничкој балансираности између патетике и свезнајуће неосјетљивости бар за мој укус убирао поене. Кукаљиви, вјечно прехлађени Вучић у свом времену вјешто испуњава задаћу успјешног српског политичара, баш као и харизматични Вук на прелазу између осамдесетих и деведесетих прошлог вијека. Најштетнији и највулгарнији популизам, од којег штета прије наступи неголи ера владавине прође. Они износе на видјело голотињу масе и ниске страсти које ова онда узноси заједно с њима, својим просвјетитељима као божанство, неистине и обмане постају правила и вриједности или једина могућа рјешења. Са таквим вођама народ најприје губи принципе, онда све остало. Оба ова вучја имењака имадоше свој патетични и неслучајни увод у крајњи и радикални национализам, блокирајући и маргинализујући огроман бирачки ресурс а затим патолошку трансформацију на потпуно супротне идеолошке позиције. То је тај специјалитет из балканске кухиње којим ћемо и данас бити послужени да не попадамо док чекамо Владимира, његово величанство сендвич – кифла, а у њој мало маргарина, воденкаста шунка, ред патетике, ред патологије… јуриш!

Ма нећу ићи да дочекујем Путина, ма нека добијем отказ прође ми кроз главу док сам заустављао ауто на паркингу фирме. Баш у том тренутку поред мојих упаркираше се директорова кола.

  • Идемо ли, Александре, данас – директорова су се врата отварала и пуштала ријечи из службеног аутомобила као из боце.
  • Идемо, него шта – настојећи да изгледам стамено и чврсто као особа која зна шта хоће у животу жустро одговорих гледајући га право у ситне свињске очи.


Категорије:Судбина као политика

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s