Александар Вучић: Без компромиса о КиМ – највећа трагедија из које излазимо поражени

Истина је да на Косову није све албанско и истина је да на Косову није све српско и да морамо да постигнемо компромис. Онај ко то не разуме увешће Србију у највећу трагедију из које ћемо изаћи поражени

Александар Вучић за Еспресо.рс (Фото: Филип Плавчић, Profimedia)

У другом делу с председником причамо о протестима „Правда за Давида“, Косову, ЕУ, Русији, стању у српском правосуђу, Ивану Ивановићу, Зорану Ђинђићу, Слободану Милошевићу, Томиславу Николићу, омиљеним опозиционим политичарима, повлачењу из политике, писању мемоара…

Једна од горућих тема протеклих дана је све оно што се дешава у Бања Луци на протестима под називом „Правда за Давида“. Како сте ви као човек, а онда и као политичар реаговали кад сте видели да су ухапшени родитељи тог момка?

– Доводите ме у ситуацију да као председник Србије коментаришем нешто што не би требало да коментаришем и није пријатно. Немам ни намеру, ни жељу, ни могућност да се мешам у рад органа Републике Српске и Босне и Херцеговине. Желим Републици Српској стабилност, мир и добру будућност. Нисам давао интервјуе, ово је једини озбиљан интервју који дајем за Нову годину и чини ми се да нико није анализирао годину за нама ни у Србији, ни у региону и да су се сви бавили оним што је њихов фокус у последњих 3 или 15 дана. Ова 2018. година је за Србију била једна од најбољих у смислу фабрика које смо отварали, смањења незапослености, смањења јавног дуга, привредног раста… По свим параметрима, једна од најбољих година. Било би добро кад би 2019. била тако добра као 2018, али то нигде не можете да чујете. И да опет дођемо на тему и питање које сте ми поставили. Код нас можете да чујете само оно што није добро, јер и ово што сам сад рекао нико неће ни да слуша, нити ико хоће да чита. Ако имате неког да опсујете, да неко вас опсује, добро, то људи прогутају, мржња, то је наша свакодневица. Ружна реч је једино мерило нечије вредности и што више опсујете, то сте бољи. Ја с тим не могу да се такмичим. У складу с тим, уверен сам да ће председавајући председништва Босне и Херцеговине Милорад Додик наћи решења о породици која је неутешна, која је изгубила сина и у да ће у будућности наћи спокој и мир и знати шта се десило с њиховим дететом, јер страшно је тешко рећи неком ко је изгубио своје дете да никад неће сазнати како га је изгубио.

Кад кажете „тешко“, да ли у тај корпус тешких реченица спада и оно што је Милорад Додик рекао, да Велика Британија кроз овај случај покушава да руши њега, а онда и вас? Да ли је та изјава примерена?

– Ви мене сад питате да анализирам изјаве Милорада Додика. Додик је био председник Републике Српске, па је био председник Владе, сад је председавајући у Председништву БиХ. Не заборавите једну ствар око које смо постигли договор. Додик је некад на митинзима говорио против мене. Али кад сам постао председник Владе, ми смо направили договор. Ја вас молим господине Стајићу, немојте на дневном нивоу да доносите одлуке да бисте додворили било коме на Твитеру, немојте у својој глави. Ми смо направили договор да Србија мора да помаже Републици Српској и Србија је помогла у тешком тренутку, Додик то зна. Србија је помагала у изградњи школа, болница, вртића, путева, аутопута, а много тога је у плану. Ми имамо договор да никад више, као неписано правило, а као у закон да је уписано, да никад Република Србија не иде против Српске, нити да Српска иде против Србије. Молим вас да то покушате да разумете као стратешко опредељење које мора да издржи многа искушења. Да ја сад улазим у нешто, да се постављам као много бољи, нити могу, нити хоћу. Немам право да му наређујем, али имам право да га саслушам и да га молим и кажем му: „Миле, драги пријатељу, само да буде мир“, али да му кажем више од тога нема смисла. Увек сам спреман да чујем: „Александре, молим те, можеш ли то и то“. Такво поштовање које гајиш према Републици Српској ти не даје могућност и право да будеш тутор, нити да тражиш нешто више од тога. Мислим да је то сваком јасно. То што неко нема у Београду идеју, па су један дан жути прслуци и дођу као шофери у Скупштини, па се ето праве важни као да је светска револуција. Биковић је то лепо рекао: „После таквих глупости које слушам, трежњење је веома болно“. Разговарао сам с неком тројицом људи који су ми причали, па кажу: „Нема везе, ти то радиш добро, него хајде да ми мало нешто променимо, ово-оно. Ма, какав Ђилас и ови лопови, па ми њих мрзимо“. На шта сам се запитао: „Чек, да ли причамо о истој ствари?“. Мислио сам да клинци из Контравизије измишљају и да је све то нека намештаљка и да ти људи не постоје, да они измишљају да постоје људи који не знају ко су Надежда Петровић, Паја Јовановић, Урош Предић, да су то корумпирани типови које сам ја корумпирао. Схватио сам да је нама образовање стало у тих неколико карактера на Твитеру и кад се то понови једно сто пута да људи мисле да је то сушта истина и да нам је образовање негде заостало у времену и простору. Плашим се да то једним делом генерише нашу будућност и надам се да ћемо имати снаге да то променимо.

Да се вратимо на Србију. Једна од болних тачака је што то се земља суочила с одласком великог броја лекара и медицинских сестара у иностранство. Има мишљења да за неколико година неће имати ко да нас лечи. Како то спречити?

– Ми то већ заустављамо, а ја се вама захваљујем на веома озбиљном питању. Мало ко ме то пита. Ја сам у Врању рекао пред градоначелником Слободаном Миленковићем и докторком Матић једну ствар. Ми смо већ сад повећали плате 12 одсто медицинским сестрама, 10 одсто су увећане плате лекарима, али то није довољно. Тражио сам, знам комплетну рачуницу напамет, да 39 милијарди издвајамо укупно за лекаре, 41 милијарду за медицинско особље, а пре свега за медицинске сестре. Ако бисмо увећали следеће године суфицит у буџету, ако бисмо имали раст преко три посто, онда би моја идеја и моја молба Ани Брнабић била да идемо с повећањем од најмање 15 одсто за њих, и то додатно, кумулативно на ових 12 плус 10. Златибор Лончар ми је рекао ако идемо на 15-20 одсто да ће 90 или 95 процената људи да остане, јер тиме они виде другачији тренд, другачији однос. Румунија је то урадила с лекарима, али је касно било. Драматично је дигла плате лекарима, а ми морамо и медицинским сестрама. У целој Европи трагају за људима свих профила послова, зато што се јури раст. Немачкој су потребни радници, вариоци, тесари, месари, водоинсталатери, све оно што ми немамо данас. На југу Србије, баш тамо одакле сте ви, на изградњи дела аутопута радило нам је много Албанаца из Македоније, јер ми нисмо имали људе. Нико се више и не буни, јер ви у Београду сад знате колико је потребно да сачекате водоинсталатера. Раније, позовете га и он дође за 15 или 20 минута да вам намести водокотлић. Сад их чекате, па их нема по три-четири дана и више, јер смо сви у једном тренутку пожелели да будемо менаџери, да будемо све друго, а занате смо оставили по страни. То је оно што је потребно и зато ћемо да се боримо и то неће бити лако. Из Србије је пропорционално мањи одлив него из Хрватске, Бугарске и Румуније. Али, огроман је одлив, језива је штета. Велики број младих људи који су вредни, способни и образовани и наравно, бунтовни, шта смо ми њима криви? Не може млад човек од 25 година да разуме да ја њима нисам крив за економску ситуацију коју полако, али сигурно поправљамо. Сви смо му криви подједнако. Естонска председница ми је рекла: „Знаш Александре кад ће људи престати да одлазе и кренути да се враћају? Први пут кад ти плата пређе 1.000 евра“. У нашем случају ће то бити 800 или 900 евра. Тад ће кренути да се враћају због нижих трошкова, јер је боље да код тебе раде за 1.000 евра него у Немачкој за 2.200 евра.

Кад ће то да се деси?

– О томе не могу да говорим. Погрешио сам у процени раније кад сам рекао да ће до краја ове године просечна плата бити 500 евра, а биће 465 у јануару. Али је свакако неупоредиво више него 320 евра или 330, колико је било пре неколико година. Говоримо о еврима, не о динарима, и то уз веома ниску стопу инфлације, која није 11 одсто као 2011. већ је 2 одсто. Ако будемо имали овакве економске перформансе, зато сам причао о златним годинама док су ми се сви смејали, да имамо раст преко 3 посто, имамо шансе јер ће успоравати светска економија. Плашим се краја 2019. и почетка 2020. године, много је дугова у свету, али уз ту успорену економију, ако будемо држали преко три одсто раста, није довољно, нећу да будем пресрећан, али то је добро. То би значило уз минималан дефицит и уз суфицит буџета да можемо даље да смањујемо јавни дуг, да можемо и даље да повећавамо плате и пензије и да људи могу да осећају бољи живот и стандард. Уосталом, ако погледате онај Црни петак, потрошило се два и по пута више новца и то људи осећају, само што ми Срби никад нећемо да кажемо да нам је боље. Код нас је увек лоше. Ако погледате кроз историју још од Првог српског устанка, а кад су то Срби мислили да им је боље? У које то време?

Можда им заиста није било добро свих ових година?

– Увек им буде боље 30 или 40 година уназад, али се ретко питамо шта ми то можемо да променимо, можемо ли више да радимо? Данас у једној новини пише да зарађујемо више, а да радимо мање. Ја Србији желим да ради више да би зарађивала више, а не да ради мање, јер ако ради мање неће зарађивати више. Ништа не пада с неба.

Доста се прашине протеклих дана дигло око висине хонорара за извођаче на новогодишњем концерту у Београду?

– Да ли могу да вас замолим да не причамо о глупостима? У прошлости, за време других Влада, имали сте три пута веће хонораре. Нисам упућен, стварно не знам ни ко пева, ни где пева, ни шта пева. Али да вам објасним то. Плаћали су много више у Ђиласово време. Плаћали су као за један мост, за једну манифестацију много више него што ће у 2019. години бити ватромета за 15 манифестација. И ту су покушали да обману јавност. Желим да верујем да је то била ненамерна грешка Бранислава Трифуновића, који је рекао да ватромет кошта 850.000 евра. Не, не кошта 850.000, толико је Ђилас потрошио. Овде је 50.000 евра и мање од тога, и то за 15 манифестација. Дајте људи, ако од дрвета не видите шуму… Није проблем критика, спреман сам да чујем сваку врсту критике, али се трудите да добијете неки детаљ не бисте ли могли неког да опсујете, а да притом нећете да кажете да ли Београд изгледа уређеније. Имамо ли неке објективне критеријуме, имамо ли број туриста, број хотела, број ресторана као објективни критеријум? Ти људи имају кога да угосте и кога да привуку. Ја мислим да се све то види, да се улагања виде. Људи, не заборавите, буџет града Београда данас, не причамо о буџету Србије, Београд не исплаћује пензије и плате, дакле, буџет је милијарду и сто милиона, а био је пре само неколико година, кад је Ђилас био најбогатији градоначелник на свету, 750 милиона. Да ли ви разумете да је то више од 30 одсто увећање прихода, а дефицит нижи? Знате ли какав је то напредак? Мудис саопштава да је Београд испред Загреба. Али, неко има сталну потребу да саопштава нешто ружно и да сече осигураче о којима смо јуче говорили. То је за мене парадигма безобзирности и патолошке мржње према сопственом граду, народу који се радује томе. Људи су почели да се плаше да кажу да је језиво кад неко убацује детерџент у фонтану. Људи су почели да се плаше, јер су видели да су ови неки агресивни типови, па се мисле – ови су лудаци, немој да се замерамо таквима.

Да ли треба да се плаши новинар Јовановић кога су покушали да убију, запалили су му кућу? Људи који су покушали убиство добили су наногицу и 50.000 динара казне, што је прилично скандалозно, не знам да ли ћете се сложити. Онда су му опет провалили у стан. Шта то говори о правосудном систему Србије?

– Нису му упали у стан, него су покушали. Наш правосудни систем је наша највећа рак рана, ако то смем да кажем и о томе говорим стално и управо је то систем који су нам оставили Ђилас и Јеремић.

Шта ту можемо да променимо?

– Не можете да промените, извините, молим вас. Хоћете револуцију?

Не, не…

– Хајде да пробам да вам одговорим. Хоћете револуцију у правосуђу? Не да Европа, не да свет, не дају сви жути, не дају, јер се тога држе. Имате судијске функције као уставну категорију, Саша. Кажите то народу. Не може Вучић то да промени. Да не бих био неко ко стално критикује наш правосудни систем. Ја кажем овима из Европи – лепо сте писали о правосуђу, али стање је много горе, ја сам сагласан с тим. Каква је ту моја одговорност?

Да ли тај човек може да буде заштићен?

– Може. По првим резултатима истраге, тај стан је био празан, месецима нико у њега није долазио и неко је вероватно типовао празан стан да би био опљачкан, јер се види по оном што је употребљавано. Није то било припремано за физички напад, већ за пљачку, за обијање. Први напад је био напад којим се угрожавала сигурност и безбедност, а да ли је био покушај убиства, немојте то ни ви, ни ја да закључујемо. То како ће суд да тумачи, то је њихова ствар. Немојте ви да будете ти који ће да причају: „Јао, неко је покушао да убије Борка Стефановића“, а онај што је покушао да неког другог окреће на ражњу, он је колега новинар и он је добар.

Слажемо ли се да није у реду да се премлаћују политички опоненти, било на чијој страни да су?

– Држава је урадила свој посао, полиција је урадила свој посао, је л то тачно, јесте. Ухватила је оне који су то урадили Јовановићу, Борку Стефановићу. Шта још можемо да урадимо? Шта још желите да урадимо? Говорите о томе што може да се види само с једне стране, кажу, страшни твитови према неком новинару који је опозиционо настројен, а онда нећете да прочитате твитове које је писао тај исти новинар под лажним именом, па каже – „ја ћу да те печем на ражњу“.

Ако причамо о Владимиру Ђукановићу, он је први претио Мариники Тепић изјавом: „Мариника схвати, нећемо стати“.

– Шта је рекао? Шта то значи? Коментарисали су се избори у Лучанимима.

Та његова изјава има контекст.

– Који контекст, били су избори у Лучанима. Мариника нећемо стати. Нећемо стати с победама. Не заборавите, то је била порука Ђукановића с Бањице: „Тадићу, знај, нећемо стати“ или тако нешто око певања песама.

Ти твитови имају други контекст.

– Који контекст имају, кажите ми?

Сличне поруке су неке неофашистичке групе слале посланици Мариники Тепић, претећи јој.

– Ђукановић је саслушан и приведен. Држава је саслушала Ђукановића за нешто што је, сложићете се ваљда, ипак слабије снаге или сто пута слабије снаге него „окретаћемо те на ражњу“. Је ли тако, Стајићу? С вама могу да разговарам, јер има рационалног одговора. А не – ово је дозвољено, ово није. Дајте људи, смирите се сви. Држава ником неће дозволити такво понашање. Све ћемо да похватамо.

Како тумачите завршну реч на суђењу за убиство Славка Ћурувије? Он тврди да иза тог убиства стоји тадашња Влада.

– Не тврди он то. Кажу да је то фалсификат, да је он само поновио оно што је Тијанић говорио. А да је то рекао, рекао бих му: „Срам те било, барабо једна“, јер ја ни у каквом убиству нисам учествовао. Пошто кажу да је фалсификат, онда ћу тражити да то проверим.

Да ли ће то убиство добити коначан судски епилог?

– Хоће, али не у време оних који су се заклињали да ће то да реше него у време лудог Вучића. Надам се.

Ово сад нема везе с „лудим“ Вучићем, али пре месец дана смо разговарали и ваша највећа забринутост је била за то што се дешава на београдским улицама, а односи се на рат шкаљарског и кавачког клана. Као што видимо, број убистава се повећао од тада.

– Број убистава се смањио. Могу да вам кажем само о каквој лажи је реч. Као, прича се да никад није било горе. Само је 2017. година била боља с мање убистава, кад смо имали укупно 72 извршења кривичног дела убиства. Рецимо, 2001. године, у време демократске владавине ових који би хтели да се врате на власт, 215 извршења кривичног дела убиства на територији Републике Србије. Србија је веома безбедна земља, а да ли може боље, може. Србија је много боља од европског просека по броју извршења кривичног дела убиства. Дајте да прво те ствари решимо. То што бисте ви новинари хтели да наметнете, што вам најбоље продаје новине, што вам се најбоље чита, то је црна хроника, то је друга ствар. Данас имате ко је коме у ком тренутку ударио шамар и то је на свим друштвеним мрежама. У моје и ваше време, кад смо били клинци, није било туча по школама?

Да се вратимо на рат црногорских кланова.

– Доћи ћемо и до те теме. Сад уопштено причам о црној хроници. Да ли је то тачно?

Црна хроника продаје наслове.

– Колико пута сам се потукао, колико пута ви, па се то никад није појавило у новинама? Данас сваки шамар имате у медијима. Хајде да се вратимо на шкаљаре и каваче. Неће престати и увек ће бити убистава, просто то носи цивилизација, тога имате свуда у свету, надам се да ће бити много мање, ми радимо на томе.

Шта ће држава да учини?

– Крила су им прилично одсечена. Почела су на другим местима да се дешавају убиства. Некима од њих уопште није дозвољен улазак на територију Србије, неки су побегли с територије Републике Србије, неки су ухваћени, неки су дали веома важну информацију државним органима. Сад је све то на нижем нивоу него раније, управо због акције државе. Држава ће своје акције настављати, а да ли ће у потпуности успети да искорени, то није лако рећи, али сам сигуран да ће се број вратити на 2017. годину и то је велика и важна вест.

Протеклих дана пала је прва пресуда за пензије, незадовољни пензионер тужио је ПИО фонд и добио је случај?

– Није пала, то је првостепена пресуда. О томе бих могао много да вам причам, али ћу још да ћутим јер чекам да се нешто заврши. Онда ћете да се изненадите ко, како и зашто је донео такву одлуку.

Пре него што пређемо на Косово, морам да вам поставим питање везано за Ивана Ивановића. Он је отишао с телевизије на начин на који је отишао. Како ви видите његову поруку и све што се дешавало потом?

– То је празна прича и ви знате да је то празна прича. Много сте ви интелигентнији него што се понекад правите. Сачекајте, Саша. Човек каже: „Ја идем с телевизије“, је л тако? Рекао је: „нико ме није отерао, не свиђа ми се нови газда и ја идем“, је л тако?

Да.

– Па, шта још хоћете под мене?

Тај моменат није споран.

– Спорно је то што је он хтео да направи још једну емисију, а газда му каже – е, нећеш да је емитујеш. После 5.000 емисија које му је тај диктатор Вучић дозволио да има, е газди сметала та једна емисија. Зашто вам ово говорим? Зато што се тражи сваки могући скандал да би се рекло: „јао, ето нам разлога да протестујемо“. Не можемо да причамо о расту, не можемо да причамо о болесној деци коју блесави Вучић лечи, шест и по пута више него што су љубитељи деце и обожаваоци деце радили у своје време, него хајде да причамо о цензури. Ма, пустите ме тих празних прича. Човек ради већ 10 година и у свакој емисији једино о коме говори, то сам ја. Јесам ли икад реч рекао? Па, био сам с њим у емисији и одговарао му на сва питања. Какав је проблем? Је ли му ико икад ишта забрањивао? Никад ништа. Све што није говорио о онима раније, говорио је о мени. Ево, како то да Кесић нема проблем? Можда само није хтео да игра игре неких других људи. Шта мене брига шта они пишу, говоре, слободни су да пишу и говоре шта год хоће. Зашто ми је ово важно да кажем? Ја знам да ви знате да ту нема ничег. Осим чињенице да треба да будете социјално прихваћени у окружењу које ће да каже: „јао, јеси видео шта ради Пиноче, Менгеле, Хитлер, јао страшно…“. Је л има ту неког меса, неке садржине? Дајте ми људи нешто озбиљно око озбиљне политике.

Ево, о Косову. Највише се оперише термином разграничење Косова, да то у ствари значи размену територија – југ Србије за север Косова. Ако бисте могли што конкретније, молим вас.

– Па, не могу да будем што конкретнији пошто ја то никад нисам рекао на тај начин.

Шта сте рекли?

– Сад ћу да вам објасним. Успостављање границе између нас и Албанаца…

Ако успоставимо границу то значи да смо их признали.

– Чекајте, чекајте, моје питање за вас је да ли ви мислите да овако можемо још сто година? Да ли ви хоћете да решите проблем или нећете? Хоћете да га оставимо вашој и нашој деци, хоћете да они сутра иду у ровове? Ја не бих волео да моје дете иде у ров. Ја бих желео да моја деца, и једно и друго и треће, могу да размишљају о томе какву ће будућност да имају, и ово које је сад за војску од 21 године и овај мали с годину и по дана. Шта је то што Србија има на Косову, пошто сам слушао приче како сам најгори и највећи издајник и не знам ни ја шта све, и то ми говоре људи у чије време је Косово добило независност. Молим вас, одговорите ми на питање у које време и које године је Косово прогласило независност?

То сви знамо.

– Кад?

  1. године.

– 2008. године. Ми чак ни не знамо кад нам се то догодило. Дакле, то је био наш одговор 2008. године. А како је то изгледало? Један је отишао у Румунију, други је одржао протест овде који се завршио општом медијском агонијом око патика за Косово, да вас подсетим. Је л тако било?

Да.

– То је тако било у њихово време, а 2009. године смо Србе избацили из Уједињених нација и увели у Европу и европске преговоре. 2010. године долазимо до најкатастрофалније одлуке, а то је да упутимо писмо Међународном суду правде и питамо да ли је декларација о проглашењу косовске независности илегална или не и добијемо одговор да није илегална. Да су Албанци били паметни, на Савету безбедности да су се само тога држали, а не оног где сам их дочекао и ухватио и лако их победио, Ахтисаријевог плана и свега другог, нама би било много теже. Још чувам делић одговора и нећу вам га рећи сад да бих могао Албанцима да одговорим на међународној сцени кад буду потегли следећи пут, али су нам ту одговори најтањи. Одговори су нам најтањи захваљујући одговорности оних који би данас неком да соле памет. Али, дајте да се вратимо на стратешко питање Саша, а оно гласи: а шта је то што ми хоћемо? Кажите ми, шта је то? Чини ми се да се сви слажемо да хоћемо да имамо мир. Је л тако?

 Наравно.

– Ако је наравно, не постоји другачије решење осим да постигнемо неки споразум.

 Какав споразум?

– Ма, било какав споразум да имамо, који ће да прихвате Срби и Албанци, то доноси мир. Другачије мира нема, разумите то. Разумите ме људи и понашајте се одговорно сви и схватите да је то једино што је могуће. Ако немате споразум Албанци ће бити још нервознији. Они су мислили да су све завршили још 2008. А онда је неки Вучић чудом чуда у 2013. години успео поново да врати Србију у игру и зато су нервозни. Зато сад хоће да завршавају све то. Ја вас питам, а шта ћемо да радимо? Шта ћете ви да радите ако сутрадан крену на Винку Мариновић у Клини, шта ћемо ми да радимо, Саша?

 Шта можемо да урадимо?

– Кажем вам да могу да покушавам да постигнем споразум и да је њима тешко да објасне у свету напад на Винку Мариновић. Питам вас, пошто су сви јунаци и пошто сви све знају, кажите ми, шта радимо у том случају? Пошто у оближњој Пећи у овом тренутку имамо 110.000 Албанаца и осморо Срба. Кажите ми људи конкретно, пошто сви све знате, само нико неће да каже истину.

Шта је истина?

– Истина је да на Косову није све албанско и истина је да на Косову није све српско и истина је да морамо да постигнемо компромис. Онај ко то не разуме увешће Србију у највећу трагедију из које ћемо изаћи поражени, горе поражени него икад. Ако то људи не разумеју, а видим да не разумеју, ја такође с тим немам проблем. Али, ја да водим политику у будућности која ће Србију да уведе у најтеже трагедије, ја то нећу. Србији ћу да подижем национални понос и национално достојанство, да добијемо више него што смо имали раније. Много више него што смо имали у време оних који су све погубили. Да заштитимо наш народ на Косову и Метохији, али и на свим другим местима. Да се Срби подигну и осећају да су свој на своме и да имају заштиту своје Србије. А да уводим Србију у ратове и сукобе из којих не можемо да изађемо као победници, то нећу. Знам шта је то што они не могу нама и не плашим се ни албанске војске, ни било кога, иако боље да вам не причам каква нам је остала војска пре шест година кад сам био министар одбране. Тад смо имали мигова нула до један. У фебруару и марту имаћемо 14 двадесет-деветки. Знате ли пошто је тај један апарат с опремом? Немојте рачунати испод 60 милиона евра, па пута 14, скоро милијарда. А хеликоптере? Имали смо неколико, сви старији, не причам о Газелама, причам о овим већим МИ-8 и МИ-17, три или четири. Сад ћемо добити два нова МИ-17, купили све, платили. Затим, нових девет Х-145, то је оно што су Хрвати назвали „Вучићеве ђавоље кочије“, то је један од најмоћнијих ратних хеликоптера руске производње и још три нова МИ-17 који су нам важни транспортни хеликоптери. Нећу да причам о Лазарима и Норама. Па, погледајте само напредак.

Да ли вас погађа кад чујете: „Вучића Запад држи док не потпише предају Косова, а онда ће да га пустити низ воду“?

– Мене Запад држи ? Слушао сам и како ме мрзи Русија, па сам се више пута срео с Путином него сви председници и премијери Србије пре мене заједно. Је л то чињеница или није? Само ми реците, Саша, пошто с вама могу да разговарам?

Нама је више пута стављано до знања из Европске Уније да морамо да се дистанцирамо од Русије ако желимо улазак у ЕУ.

– Хајмо прво да разјаснимо ово. Је ли чињеница да сам се као председник и премијер више пута састао с председником Путином него сви остали председници и премијери Србије пре мене заједно у претходних 19 година или колико већ?

Евидентно је да балансирате у међународној политици.

Дакле, то је једна ствар. Је ли истина да сам више пута видео Си Ђинпинга, председника Кине, него сви српски и југословенски лидери од 1948. наовамо? То смо закључили. Само смо нас двојица, а нећу да говорим ко је други лидер, без западне подршке дошли на власт, без западне, али и без источне. Ја сам поносан на чињеницу што сам лидер једне независне земље која сама доноси своје одлуке. Мени не доносе одлуке ни у једној западној амбасади, као што знате, доносе се одлуке на овом месту: у Немањиној, у Скупштини Републике Србије, ту се доносе одлуке.

Коју ћете одлуку да донесете ако вас Европска Унија притисне да морамо да се дистанцирамо од Русије. Шта ће се тад догађати?

– Нећемо да се дистанцирамо од Русије.

 Како ћемо онда ући у Европску Унију?

– Чекајте, чекајте, полако. Па, нама нису ни отворили поглавље 31.

Ако желимо да буде отворено, шта онда?

– Ако желимо да буде отворено, онда да се дистанцирамо од Русије?

То сте и ви сигурно чули?

– Нисам чуо никад.

Нисте? Нико вам никад није рекао да морамо да се дистанцирамо од Русије ако желимо у ЕУ?

– Не. То сам чуо сто пута, али никад нисам чуо да је услов за отварање поглавља. Они ће да кажу да је то услов за затварање поглавља и улазак у Европску Унију.

И шта ћемо ми да радимо по том питању?

– Полако, људи. Ко зна како се мењају ствари у свету, ко зна шта ће бити до маја или јуна следеће године, а не шта ће бити у наредних шест или седам година. Србија има добре односе с Русијом и неће да их квари. Србија се налази на европском путу и ја то не кријем нигде, па ни у Москви. А то што ћете ви да ми кажете – срушите своје односе с Русијом. А што да их срушимо? Ви да градите Северни ток, а ми не можемо да градимо Јужни ток? Што? Па, зато што сте ви велики, а ми мали. Ја ту врсту аргументације нећу да прихватим и са мном тако не можете да разговарате, ни у Бриселу, ни у Берлину, нити било где другде. Ја кад им поставим питање они људи не умеју да ми одговоре.

Опозиција већ месецима уназад тражи ТВ дуел с Вама, а тога нема...

– Па, људи сваке недеље имају по три дуела.

Нема га с вама.

– Са мном хоће?

Да, с вама.

– Сви са мном хоће? Ја не бежим никад. Да ли сам ишао у Скупштину као премијер највише пута? Јесам ли их сваки пут поразио у Скупштини?

Је л можете да ми обећате да ћете да идете на дуел пред камерама с лидерима опозиције?

– Могу с њима петорицом да идем.

Кад ће се то десити?

– Чим се њих пет договоре којих су то пет. Њих пет да изађе на дуел са мном. Они на једну страну, ја на другу. Само тражим да имам исто време, не више, исто време као и они. Прегазићу их, победићу их. Да не кажу: „јао, прети нам“. Победићу их аргументима, победићу их чињеницама, победићу их политиком, јер они политику немају, а једина политика коју имају је политика мржње. Није проблем, договорите се вас петорица, нећу ја да вам бирам лидере.

Да ли Еспресо.рс може то да организује? Да позовемо њих петорицу, а онда да позовемо вас ?

– Може, али то морају да буду политичке странке заступљене у парламенту.

Наћи ћемо их.

– Јер сам ја ипак председник Србије, али и лидер једне странке.

Има ли неко у опозицији с ким бисте могли да сарађујете? Да ли бисте могли да издвојите једног човека и да кажете – он је разуман човек, с њим може да се разговара?

– Свуда има разумних људи.

Ко је тај с ким бисте могли да разговарате?

– Ја са свима могу да разговарам ко је пристојан, они који нису с њима не желим да разговарам, нити да се додворавам. Само са објасним моју позицију. Моја позиција је, мислим, веома поштена и фер. Зашто сам ја једина мета најбруталнијих напада ових кретена најгорих?

Зато што сте најмоћнији човек у Србији?

– Чекајте, нисте ни сачекали да завршим. Нисте ни чули на кога сам мислио.

Знамо сви.

– Ко, кажите ми?

На све оне који вас прозивају на Твитеру.

Не, нисам о Твитеру причао. Нису тамо кретени, тамо су једним делом нормални људи, а и има и ових кретена попут оног Вишекруне, е, то су кретени, али ја њих не рачунам, ја се њима не обраћам. Не причам о њима. Питам вас како је могуће да будем једина тема и једина мета Милована Бркића? Јесте ли некад поставили то питање? Сложићете се да је кретен. Дакле, сви у Србији знају, само што нико не сме да изговори. Знате у чему је моја предност? За разлику од свих вас, не бојим се тог нечег што ће неко негде да изговори. Што нећу да купујем милост. Зашто никад није нападнут Дачић, на пример? Шта мислите зашто?

Било је случајева, Миша Банана, афера кофер…

– Било је некад мало, сад тога више нема. Да вас питам, а што нема некад неког из моје партије? Што нема трећих коалиционих партнера? А што нема не знам кога? Хоћете да вам кажем зашто? Зато што сам ја једини који неће да купује милост и који неће да купује лепе речи, јер мој посао је да радим за земљу, а не да радим за то да ме вређају на најстрашнији начин. Мој однос је такав, ја не правим дилове. Нема оног: „нашао сам се с Вучићем у кафани, био је Ђинђић код Слобе на канабету“, био је овај код овог, онај код оног. Код мене није. Нико од њих. Не знам о чему бих причао с њима.

Да ли желите да неко од њих дође да причате и да евентуално усагласите позиције?

– Не желим. Које позиције да усагласимо? С човеком који каже „ ти си видно нарушеног здравља“, а ви му кажете: „ви више говорите о себи“ и онда он каже, „Вучић је рекао да ће да ми се освети“. Где је Вучић то рекао? „Не, то је моја поуздана информација“. Ајде немој да лажеш бре, барабо једна.

Градоначелник Шапца Небојша Зеленовић…

– Е, само немојте о њему.

… тужио је државу Србију у Стразбуру.

– Тужио је Србију зато што знам у каквим је пљачкама учествовао да би себе опрао, да му неко у будућности не би показао шта је урадио кад дођу ствари на наплату и кад неки тужилац буде питао неке ствари, а онда ће он да каже: „јао, страшна је хајка, ужасна против мене“.

Ко је ваш омиљени опозициони политичар – Војислав Шешељ, Чеда Јовановић или Ненад Чанак?

– Моји омиљени опозициони политичари су Драган Ђилас, Вук Јеремић и Бошко Обрадовић. Њих ћу да побеђујем докле год будем хтео.

Ђиласу сте својевремено нудили премијерско место.

– Никад му то нисам нудио.

Шта је ту истина?

– Истина је да ме је он позивао око неких других породичних ствари, за неке ствари молио, али о томе нећу да причам.

Вука Јеремића сте подржали у Уједињеним нацијама.

– Зато што сам пристојан човек и видели сте добро да сам био веома уздржан и тад. јер је био једини кандидат из Србије. А да будем неко ко неће да подржи јединог кандидата из Србије, било би неодговорно и нефер. Иначе, о њему никад нисам мислио ништа добро и тешко да ћете наћи нешто добро.

Најављен је закон о пореклу имовине. Шта ће нам он донети и да ли се ви или евентуално неко из ваше породице плаши тог закона?

– Ја сам иницирао да се то донесе. И желим да моја породица и ја будемо први на списку, посебно да будемо мој брат и ја.

Ко би од политичара требало да се плаши?

– Не знам, то ћемо да видимо. Желим да будем први коме ће да буде испитано и да се покаже шта смо то моја породица и ја добили од 2012. године наовамо, од када смо на власти. Да видимо јесмо ли ми увећали богатство. Јесам ли ја добио 500 милиона евра колико су добили ови моји омиљени политичари или не. Нека народ сам закључи. Онда кад изађу ти подаци, нека народ сам каже ко је шта стекао, ко је поштен, а ко није, ја мислим да је то фер. Нико никад није желео да донесе тај закон, ево ја желим да се донесе и моја посланичка група у владајућој већини донеће тај закон.

Више пута сте помињали да ћете се по истеку овог мандата повући. Из политике или с овог места?

– Прво, мене су питали да ли сам ја тај који ће да уведе нашу земљу у Европску унију, па сам рекао да мислим да ће то бити неко други, а оно што је најтеже на том путу ћу ја да обавим.

 Да ли остајете у политици после овог мандата?

– Не бих се кладио.

Ко је нови Вучић у СНС?

– Неће бити новог Вучића. Свако оставља свој печат, али ће свакако бити новог лидера у СНС.

Ко је тренутно најталентованији политичар у СНС?

– Има их доста талентованих.

Дајте нам ваше фаворите ?

– Нећу још да говорим о томе. Има људи који ће отићи са мном, што је и природно. Има доста саветодавних функција, има и млађих људи, способни, добри борци. Онај кога ћу ја да предложим ће свакако бити за ново руководство партије и новог председника, а то ће бити људи који ће да се боре, људи који неће да буду од лажних компромиса да би себе сачували, него људи који су спремни да примају ударце, да не кукају и да се боре. Веома је важна добра комуникација са СПС и с господином Дачићем, јер они умеју да се боре, а све оно што они не могу да издрже, СНС је ту снажнији. Сем тога, имам бољу економску политику која није лажно популистичка, а то је да бринемо о свим социјалним слојевима, што је тобож политика Демократске странке. Дачић кад говори око Косова и неких других ствари, то је ствар коју поштујете. Али у СНС морају да буду борци који су спремни да примају и личне ударце, они за Србију морају да се боре бескомпромисно и такве ћу предлагати.

Чијим радом нисте задовољни у странци?

– Има много људи на локалу чијим радом нисам задовољан. Они нису разумели да су у ствари исти као ови моји омиљени опозиционари. Довољно је да су неке заменили на власти у својим локалним срединама и онда могу да се понашају бахато и насилно. На улазу у 2019. годину међу неким члановима СНС, пошто знају да је ове године Конгрес странке, влада паника.

Где је Томислав Николић данас и зашто је тако упадљиво скрајнут?

– Не знам шта значи да је скрајнут, али Томислав Николић ради један озбиљан посао и он се појављује. Био је на обележавању странке. Он је не само оснивач број један, ја сам оснивач број два. Тако ћу и ја сутра кад више не будем на овом месту. Свакако ме нећете виђати сваки дан. Чујем, нормално ради свој посао.

Ваше мишљење о Зорану Ђинђићу данас?

Ми никад нисмо били истомишљеници, а верујем да не бисмо ни данас били, али је он боље разумео економију него његови наследници. Он је разумео један принцип који многи у Србији нису разумели, а то је да мора да се реши оног што је исисавало крв систему и зато је он говорио на онакав начин. Он је добро размишљао, не у смислу – оставићемо раднике без посла, већ тим новцем који ћемо потрошити на бацање милијарду или милијарду и триста можемо да креирамо нека нова радна места и све што неки други нису разумели. Ти други после њега су разумели да треба за себе да краду, да треба и даље да се исисава и троши државни новац на све могуће начине. На нашем последњем разговору је био присутан Чедомир Јовановић, ја сам се љутио на Ђинђића што је већ тад доносио одлуку о изручењу Шешеља Хагу.

Шешељ се сам предао у Хаг.

– Не, то је био крај јануара те године, цивилизовано смо разговарали нас тројица. Тад је Ђинђић изговарао најстрашније речи о Енглезима и Холанђанима. Рекао је: „ја сам ишао да им понудим компромис о Косову на трагу ствари које је нудио Добрица Ћосић, а они су рекли – не сањај будало, то је завршена прича, само треба да видимо како ћемо и шта ћемо“. Онда су они то гурали како би из њиховог угла то завршили 2008. Он је имао рационалан приступ. Не могу да кажем да сам у свему другом сагласан, у много чему нисам, али је имао рационалан приступ и разумео је потребе будућности Србије, за разлику од оних који после њега дошли и никад нису имали идеју, нити идеале.

Ваше мишљење о Слободану Милошевићу и Војиславу Коштуници?

– Реч је о значајним лидерима који су обележили део наше значајне савремене историје и ја бих волео да прођу године да о њима човек може да се изјасни. Милошевићеви резултати по питању националне политике су по нечему били пристојни, по нечему катастрофални. Република Српска је делимично његова заслуга, али све што се догодило на Косову и Метохији и с Крајином је његов велики неуспех. Али, оно што је његов највећи неуспех је изгубљена читава генерација, пре свега изгубљена будућност и лоша економска политика. Што се тиче Војислава Коштунице тиче, једно време му је било лагодно што је због приватизација било много новца у каси, али није рађено на економском плану довољно. Човек који је имао своја уверења и то веома поштујем. Због тих уверења је изгубио изборе и исувише веровао у то да се људи неће полакомити за лаким обећањима која су његови противници у то време нудили. Обојица су били веома озбиљни људи.

Како бисте волели да вас упамте Срби?

– Само су ми две ствари важне. Економске реформе које ће свакако ући у уџбенике, јер то су чињенице, и друго: покушао бих да изградимо трајни мир, а то је трајно решење наших односа с Албанцима и наши бољи односи с Хрватима и Бошњацима у будућности, а да ти односи не буду засновани на гажењу Срба и ниподаштавању нашег народа, већ на међусобном поштовању. Ви знате да ја за та признања нисам био никад, али видећемо да ли ћу можда добити овај највиши орден.

Руски?

– Последњи пут га је добио Никола Пашић 1921. Сто година касније га ниједан Србин није добио.

Да ли ћете писати мемоаре?

– Желео бих да их напишем, али не данас. Никад не бих волео да пишем о томе шта је било на тајним састанцима. Али кад говоримо о оном што је било јавно, око потписивања споразума и притисака? Само о томе могу и о емоцијама и понашању људи у нашој земљи. Нисам нарочито талентован, али бих могао као једну историјску грађу да забележим отприлике 500 страница.

За крај, хоће ли бити избора у овој години и која је ваша порука за грађане?

– Не искључујем ту могућност, јер у марту или априлу улазимо у изборну годину и то није ништа ванредно. Очигледно сви мисле да су много снажни и да могу да побеђују. Мислим да на изборе можемо да идемо. Има идеје унутар странке да ја водим изборну листу СНС пре него што дође неко други. Чини ми се да би им то могло донети убедљивије резултате. Али много је важније видети шта је у интересу грађана Србије. А њима желим добру 2019, да буде не мање успешна него 2018. година у историјском смислу, као и у погледу нашег економског раста, смањења јавног дуга и обезбеђивања боље будућности нашој деци. Желим им да сви заједно сачувамо мир, да имамо више рационалног него ирационалног приступа у решавању проблема. Да сви заједно имамо више, јер ако будемо радили више, онда ће све ове моје жеље бити остварене. Ако не будемо радили више, џаба нам све ово што сам пожелео, јер ништа с неба не пада. Добро здравље, среће и наравно, памет.

Саша М. Стајић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Еспресо.рс, 2. 1. 2019)

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

2 replies

  1. “Александар Вучић: Без компромиса о КиМ – највећа трагедија из које
    излазимо поражени“!?
    Да ли је ово став већине Срба са КиМ, Срба уопште, или је ово само
    субјективно виђење и став АВ?
    Срби не излазе поражени, али политика у вези са КиМ свакако јесте
    промашена, вођена од стране ДОС-оваца, и настављена од стране
    ГМО радикала, СПС-а, и остале “коалиционе“ бораније.

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. Зашто АВ сам преговара? Зашто крије шта се издоговарао? Зашто су сви наши међународни уговори тајна? Чијих ће 13 милиона евра да иду Камарашу на одштету према уговору? Да ли постоји стручна ревизија уговора које састављају неуки или странци?

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s