Згуснуло се време. Приближава се велики догађај који је преломио историју човечанства на два дела

Извор: ФБ страница свешт. Ненада Илића

Згушњава се време као иначе пред све велике догађаје, као пред све велике празнике. Ближи се Божић, празник Христовог рођења.

На литургији се читају два јеванђеља. Недеља је Светих Праотаца, 31.недеља по Духовима, Материце…

На улицама – грађански карневали слободе. Већ сутрадан чека нас грађанска светковина Нове године, коју ми црквени у Србији покушавамо да не примећујемо и кад око нас на све стране праскају петарде и шљашти ватромет, а у ходницима зграда се осећа мирис традиционалног српског прасећег печења. А о искушењима оних који су ван Србије да и не причамо.

Где год да смо, окупљамо се у црквама, служимо службу захвалности Богу, молимо се, причешћујемо се, слушамо Христове речи.

Слушамо два одломка из јеванђеља која се овом прилико чврсто допуњују.

У првом јеванђељу Христос нам прича о човеку који је приредио велику вечеру, славље, и послао слугу да објави званицама да је све спремно и да славље може да почне.

Међутим, званице се редом изговарају. Један каже да је управо купио њиву и мора да је обиђе, други да је купио пет јармова волова и мора одмах да их испроба (данас би рекао – купио аутомобил, трактор, комбајн или неку другу машину), трећи се управо оженио…

Домаћин се наљути и шаље поново слугу: „Изађи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слепе. И рече слуга: Господару, учињено је како си заповедио, и још има места. И рече господар слуги: Изиђи на путеве и међу ограде, и приволи их да уђу да ми се напуни дом. Јер вам кажем да ниједан од оних званих људи неће окусити моје вечере. Јер је много званих, али је мало изабраних“.

Тумачења могу да буду многа и сва корисна. Да ли се ради о Изабраном, Јеврејском народу који је први зван и није се одазвао, да ли се ради о крштеном хришћанском народу који не долази на Вечеру Господњу, Свету Литургију, да ли се ради о онима који су глуви за позив вере, а које ћемо заменити ми, никакви, који долазимо редовно на Христову вечеру, да ли се ради о онима који се окупе у црквама а не причешћују се, не учествују у вечери… И сва та тумачења донеће нам духовну корист.

А ми свештенство посебно треба да размислимо о једном важном лику у овој причи, ког олако подразумевамо као споредни лик, епизоду. О слуги.

Слуга носи радњу. Спроводи господареве заповести. Не одустаје и не стаје док не испуни господарев дом. Беспоговорно прихвата промене господаревих наређења, а циљ се без обзира на драматичне промене у саставу гостију заправо и не мења. Испунити трпезу. Испунити господарев дом гостима.

Кад год поклекнемо и изгубимо снагу и вољу да излазимо на градске тргове и улице, на путеве и међу ограде, кад год почнемо да правимо разлику међу гостима Очевог дома, кад год нас савлада лењост и малодушност ми преузимамо одговорност за празна места за трпезом. Није на нама да процењујемо можемо ли или не можемо да накупимо довољно званица, наше је да не станемо у извршавању господаревог налога, наше је да останемо послушни својој служби. Јер домаћин чека у дому а ми смо задужени да му доведемо госте. Биће увек како Бог да, али ми своју службу морамо да извршавамо.

А друго јеванђеље које се чита ове недеље почиње речима „Тешко вама што зидате гробнице пророцима, а ваши су их очеви побили. Ви, дакле, сведочите и одобравате дела отаца својих; јер их они побише, а ви им гробнице зидате.“

Не тиче се ово само тврдовратих Јевреја. И овде међу нама, Србима, у не тако давно време, прогоњени су и убијани Христови сведоци и слуге. Многи су учествовали у томе. Неки директним злочињењем, неки нечињењем, страхом, компромисом. Да ли смо успели да се покајемо довољно и у наше име и у име генерације наших отаца?

А још важније – шта значи испуњење форме а недовољно оживљене? Шта значи зидати споменике и цркви у којима неће за вечером господара бити гостију? Шта значи искупљење само зидањем без уношења живота у нове грађевине, без прикупљања верних? Не знамо ко ће од званих остати међу изабранима, али то не значи да због тога треба да утихне свештенички глас који позива. Глас који одјекује трговима и улицама, на путевима и међу оградама

Страшна је Христова осуда фарисеја: „Тешко вама законицима, што узесте кључ од знања: сами не уђосте, а оне који би ушли спречисте“. А ту се данас могу пронаћи многи. И рукоположени свештеници и верујући народ који се руководи законима, а без љубави.

Недеља у којој се подсећамо се на Свете праоце и пророке који су припремали простор за космички догађај – рођење Бога у људском телу. Али и недеља у којој се и народ, Царско свештенство, и рукоположено свештенство подсећају на своје обавезе.

Истовремено – недеља у којој се подсећамо љубави мајки и љубави према мајкама. Мајчинска љубав највећа је школа љубави коју људски род има.

Колико љубави имаш у себи, колико много волиш – толико имаш више Бога у себи и више си се приближио Богу, умањио си снагу смрти.

И брачна љубав учи људе љубави, и пријатељство помаже да се научи безинтересна љубав, али свему је подлога – мајчинска љубав.

Мајке садашње и будуће – радосно прихватају најснажнију везу у људском роду – везу са сопственом децом.

А можда је највећа љубав у томе што ће везу која је почела као тешња него иједна друга која се може замислити – несебично отпустити како би њихова деца постала слободна и самостална способна за љубав према другима.

То је ваљда символични смисао веселе игре са канапима и поклонима која се понавља из године у годину, на Детинце и Материце.

Згуснуло се време. Приближава се велики догађај који је преломио историју човечанства на два дела. Пре и после. Мудраци са истока још су на путу. 😊

Опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)

Categories: Преносимо

Tags: Божић, свештеник Ненад Илић