Владимир Коларић: Културни ратови на Твитеру – о „сукобу“ С. Трифуновића и М. Биковића

Биковић је постао равноправан део руске индустрије забаве, без потребе да својим радом понижава било себе било народ који представља. Оно што никоме, па ни Трифуновићу, није успело на Западу

Милош Биковић, Сергеј Трифуновић (Фото: Дадо Ђилас, Дамир Дервишагић)

Недавно је Марко Танасковић на сајту „Нови стандард“ објавио добар текст о политичкој (зло)употреби глумаца, а Димитрије Војнов је још давно говорио да је пристрасност тадашњих (нарочито београдских) власти према позориштима, резултат жеље да се придобију глумци, којима су стална запослења у позориштима најсигурнији извор прихода.

Сада је твитерашка расправа између Сергеја Трифуновића и Милоша Биковића изазвала невиђену пажњу, од медијског надувавања и филовања у основи бенигне и полупријатељске препирке, до често острашћених реакција на друштвеним мрежама. Трифуновић, који очито себе види као симболичког предводника и извор енергије актуелних опозиционих протеста, прозвао је Биковића да овлашно коментаришући француске протесте превиђа оне за које би требало да буде знатно заинтересованији – београдске. Милош Биковић добро примећује да Трифуновићева „прозивка“ има елементе етикетирања, ослоњеног на Биковићево видљиво присуство на руској културној сцени. Наравно, сви су се сетили да је Биковићев улаз у Русију представљао Михалков, да се фотографисао са Богољубом Карићем, у Москви сусрео са Вучићем и, коначно, примио орден од Путина.

Медији су реаговали онако како обично реагују: са једне стране с инстинктом да се од свега направи прича, а с друге стране, остварујући налог за одржавањем утиска непремостивог (транс)идеолошког конфликта у српском друштву, што је очито први задатак на листи планера фазе хибридног рата против Србије која је управо у току.

Трифуновић у расправи наступа агресивно, с пуним правом искушавајући колегу да се недвосмислено политички изјасни, имлицирајући да његово избегавање да то уради преставља подршку актуелној српској власти.

Али нису проблем ни медији ни Труфуновић, све је то само оно што смо од њих и очекивали. Проблем су изливи мржње на друштвеним мрежама, од којих они усмерени против Трифуновића имају препознатљив „ботовски“ карактер (насилник, наркоман, подрива државу у тешком тренутку и слично), док они усмерени против Биковића откривају једну дубљу патологију, готово цивилизацијског карактера.

Осим баналне љубоморе према човеку који је остварио озбиљну међународну каријеру (али на „погрешној“ страни света) и „грађанистичком“ императиву из деведесетих да интелектуалац обавезно мора да се изјасни против режима којима се приписује недемократски карактер (шта год све то значило у датом тренутку), Биковић је овде колатерална жртва антируске хистерије, за коју многи и даље верују да представља улазницу за друштво слободних и храбрих, које као такво, наравно, никада није постојало осим у њиховим главама и, ништа мање, џеповима солидно попуњеним најпре у партијским  номенклатурама а касније од међународних фондација.

Трансфер Милоша Биковића у Русију је свакако имао значајне политичке конотације, засноване на препознавању могућности да се његов имиџ гради отелотворењу извесних „конзервативних“ вредности: он је истовремено нежан али родно јасно одређен, осећајан али карактерно стамен, допадљивог изгледа али природан, уз једну дозу специфичне платонске асексуалности која није асексуалност андрогина него у основи моногамног мушкарца који тежи мирном породичном животу. Биковић је од почетка показивао сензибилитет какав у Србији представља новину, и својствен је тек неким припадницима генерација рођених од почетка деведесетих наовамо, а у Русији већ представља препознатљив културни тип. У том смислу, његово лансирање у орбиту руског уметничко-забављачког мејнстрима свакако има улогу у повезивању српске и руске културе на одређеним духовно-моралним основама укорењеним у културно-цивилизацијском коду, а које у Русији већ неко време представљају основ за изградњу једне релативно заокружене идеологије.

И што је најважније од свега, а што неке очито највише боли, јесте да је тај трансфер заиста успео: глумац из Србије је постао равноправан део захтевне руске индустрије забаве, без потребе да својим радом понижава било себе било народ који представља. Оно што никоме, па ни Сергеју Трифуновићу, није успело на Западу, а толики су покушавали.

Па да ли је то онај највећи Биковићев грех, већи од успеха који се овде – како то често волимо да кажемо – не прашта? Да није само један пут за Србију, него да постоје алтернативе. Или да ипак јесте само један, али не онај који води тамо где можемо да будемо само слуге и робови, макар и у лику обезличених малограђанских креатура.

Или да тај пут није заправо никакав пут, осим у духу, један повратак себи и ономе то би могли и требали да будемо, овде где јесмо, до кад јесмо.


ИСПРАВКА: Ранија верзија овог текста у првој реченици садржавала је погрешан податак да је г. Марко Танасковић текст објавио у „Печату“ уместо на сајту „Нови стандард“ (28. 12. 2018).

Advertisements


Категорије:Забрањено са Владимиром Коларићем

Ознаке:, , ,

2 replies

  1. Једина информација коју овај текст носи је истина о самом аутору – да је у питању слепи љубитељ глобализације. Лицемерје кипи из њихових покушаја да морално окарактеришу (оцрне) нечије поступке, изједначавајући се са пропагандном машинеријом западних центара моћи чији су де факто део.

    Свиђа ми се

  2. Наказност и подлост “ вриште “ из лажи да господин Милош Биковић подржава александра велеиздајника вучића…То што је Милошу бљутава и мучна неприродна и наметнута либерално – граџанска – евроатлантска и с репа народна, панађурска и “ маст хев парти енд дејт тим билдинг “ променада београдским улицама, казује да неко јесте окропљен Благодаћу Духа Истине у братољубљу ( духовно – телесном ) са Михајлом игуманом јовањским, а онај други крчми и пустопољи најтананију крвну везу кроз малограђански, испразни ортаклук и ( за )другарство са браниславом братом… Својом твитер баналношћу упереном у Милоша, сергеј тек враћа, једну од многих, услуга александру велеиздајнику вучићу… Ботовска баналност, али умивена ситнокорисничким бунтом и блазираним хуманизмом – попут весићеве новогодишње расвете која се, попут пауновог репа, шепури пред лучезарним жишком кандила, очекујући и наваљујући да тај тајновиди пламен почне да трепће, мења боје, шљашти и “ тилтује “ у простоти и таштини…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s