Владимир Коларић: Стратегија рака – филм „Краљ Петар Први“ Петра Ристовског

Чекајући време када ћемо дозволити себи да се не извињавамо зато што смо се бранили, треба гледати овакве филмове. Уз свест да у песимизму и дефетизму никада није било истине и живота

Извор: kvart.rs

Станислав Краков у свом мемоарском ремек-делу „Живот човека на Балкану“ описује реакцију српских војника на Крфу на појаву Драгутин Димитријевића Аписа. Та реакција је трепетна, пуна језе и дивљења истовремено, типична за појаву некога коме се приписује велика али скривена моћ. Војници га отворено између себе зову надимком „убица краљева“ (на краља, него краљева!) и то усред зараћене монархије. Сам Апис има толико дрскости и самоуверености да пред стројем, поздрављајући француског официра са којим је био у друштву, узвикује „Живела република…“, са провокативно наглашеном паузом пре него што ће додати реч „Француска“.

У филму „Краља Петар Први“ у режији Петра Ристовског, међутим, Апис личи на смушену и преплашену будалу коју војници не само да не препознају него и не зарезују. Регент Александар делује малоумно, као неуспео спој Шојке из серије „Сиви дом“ и Груча Маркса, сам краљ Петар одаје утисак сенилног Гандија који завршава опевајући робовску тугу у блуз интерпретацији песме „Тамо далеко“, а о српским генералима, тим крпеним луткама и манијацима, или „неком човеку са брадом“ који би требало да представља Пашића, да не говоримо.

На ради се овде о нужности глорификације личности и догађаја из српске историје, а још мање глорификацији рата, макар и неспорно праведног и одбрамбеног. Песимизам и дефетизам, уосталом, легитимне су позиције у односу према великим наративима и уметничком представљању колективног искуства, као што је пародијски третман историјских личности легитиман поетички избор. Проблем је што овде пародија није намерна и доследна, а песимизам и дефетизам немају снагу и довршеност јасног уметничког и идеолошког става према материјалу, него су производ у основи вануметничких околности.

А вануметничке околности су такве да се свака идеја, ако ју је уопште и било, без оклевања жртвује нужности прибављања средстава за производњу филма, која код нас није повезана ни са тржишним законима понуде и потражње, ни са постојањем неколико јасно диференцираних центара моћи и интересних група спремних да улажу у промовисање идеја за које верују. Овде је све то ствар потраге за политичком или криптополитичком подршком, која се по правилу заврши у калкулантском опредељењу да се „веже коњ где ти газда каже“ а да се притом ником озбиљно не замери. То је посебно интересантно у времену када калкуланство покушава да се представи као свесно одабрана, осмишљена и једино могућа стратегија заваравања трагова.

И како то већ иде, где нема идеје нема ни драматургије, па и у овом филму имамо изнуђену фрагментарност, илустративност, недоследност, док се централна метафора чарапа из наслова књиге Милована Витезовића која је послужила као претекст за филм, губи у ништавилу, истом оном у коме се губе и преживели јунаци овог филма, а следствено и сви ми, и цела наша историја.

Није било вредно гинути, ништа се није добило а пропуштена је прилика да коначно постанемо нормална европска држава. Није лако властодршцима који, попут нашег актуелног председника, само желе да заштите народ од погибије, па шта год било не само са државом, него ни са идејама, ма којим и ма каквим. Ако је то оно што жели да нам каже овај филм, онда у реду, али нисам сигуран да је то баш све оно што се хтело.

Али, ипак, треба бити праведан према овом филму, као и свим тим филмовима и серијама на националне теме који настају последњих година. Ако можда и тенденциозно промовишу једну идеологију националног песимизма и дефетизма, то је великим делом слика нас садашњих и нашег пољуљаног историјског самопоуздања, једног културног дефицита, који настаје из недостатка воље да се одговори на нека основна идентитетска питања. Тај песимизам и дефетизам су наша доминантна национална стратегија последњих деценија, али није и једина. Макар један релевантан филм који би почивао на тим другачијим стратегијама, можда би нас уверио да се овај нови талас кинематографије на националне теме није скуван у једном те истом лонцу.

Ипак, поново, правде ради, филм има своју моћ да евоцира и оприсутњује и ови филмови и серије, па и филм породице Ристовски, нас суочава са питањима од којих не можемо побећи и којих смо све свеснији. Више таквих филмова едукује и публику и ствараоце и потенцијално им отвара апетите за нове, слободније и истинитије продоре у третману идеја и вредности које су од нас кроз историју створиле оно што јесмо, и то један народ и једну културу, а не скуп индивидуа које се случајно нашле на једном простору у једном одсечку времена. Дијалог са наслеђем је важан, а боље је кад он није заснован на императиву отворене колонијалистичке пропаганде, попут Драгојевићевог филма „Свети Георгије убива аждаху“, која никакав дијалог и не нуди, већ само покоравање. А што се заната и недостатка самопоуздања тиче, па ништа није нити може бити горе од већ виђених „Немањића“.

Чекајући време када ћемо дозволити себи да се не извињавамо зато што смо се бранили, треба гледати ове филмове. Уз свест да у песимизму и дефетизму никада није било истине и живота, а да нација, на одговарајући начин спакована, представља одавно проверену робу за оне који немају хлеба. И да ће непријатељ, када из више покушаја не успе да вас победи са „лева“, следећи пут то покушати са „десна“, и да управо то покушава. А непријатељ је исти, и циљеви су му исти, не заваравајмо се.

Advertisements


Категорије:Забрањено са Владимиром Коларићем

Ознаке:, , , ,

1 reply

  1. Писац чланка Владимир Коларић је написао добру критику овог новог историјског филма. Ликови које је укратко описао, показују наше, „неополитичарско“ гледање на те догађаје од пре једног века. Апис осећа кривицу за (не)дело које је почињено у Сарајеву. И зато се тако осећа међу војницима после албанске Голготе. А слично се осећају и краља Петар и његов син наследник. А тако се осећају и наши данашњи државници у сусрету са државницима Аустрије. Узалуд је потомак Хабзбургшке монархије, у посети Србији 2014. године, говорио да Сарајевски атентат није узрок рата Аустроугарске са Србијом. Рат је планиран знатно раније. Наши државници ових времена мисле и говоре да смо га ми изазвали својим „неразумним“ поступцима. Да би та „мудра“ гледања оставили за нова покољења, одлучили су да их овековече у филмовима. Зато морају да све тадашње ликове прикажу као покајнике, ризикујући да их направе малоумницима. Ми смо са мало подсмеха гледали на наше ратне филмове из НОБ-а. Али, тамо смо приказивани као храбри, одважни и оштрооумни борци против окупатора. И то је добра порука млађим генерацијама. Тако се треба борити за слободу своје отаџбине. Насупрот њима, ови филмови из Великог рата треба да нас ставе на „стуб срама“ због његовог изазивања, и да се цео рат који су наши храбри војници и команданти завршили борећи се као „Мирмидонци“ прикаже у стилу „што смо тражили то смо и добили“. Филм треба да поручи младима, да се не треба по сваку цену супротстављати освајачима и „завршити у рововима са 18 година“. Лакше је, по њима, предати се и препустити своју земљу освајачима, ма који и колики они били.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s