Милош Милојевић: Како би размена територија утицала на Србе јужно од Ибра

Приказ публикације „Сценарио: размена територија између Србије и Косова из перспективе српске заједнице јужно од реке Ибар“ (НВО Актив)

Фото: Марија Јанковић

У тобожњем унутрашњем дијалогу о Косову и Метохији, потпуно у складу са антидемократском природом режима Српске напредне странке, мишљење највећег дела друштвене елите и кредибилних представника многих заједница систематски је занемарено. Они који би, попут великодостојника Српске православне цркве, покушали да јавно искажу свој став били су суочени са медијским и политичким злостављањем са очевидном намером да што више јавних делатника помисли – „ћути, не таласај“.

Посебно су ретки у медијском мејнстриму гласови веродостојних представника српског народа са Косова и Метохије. Откада је Српска листа силеџијски наметнута као највећа, иако преварна, снага међу косовскометохијским Србима политички живот ове заједнице знатно је осиромашио. Покушаји појединих Срба са Косова и Метохије да се укључе у унутрашњи дијалог и да о свом виђењу косовскометохијског проблема разговарају са највишим представницима српске државе – речју са Александром Вучићем – показали су се узалудним. О томе сведочи отворено писмо Момчила Трајковића Александру Вучићу од половине ове године; о томе је говорио Александар Ђикић на трибини Српског националног форума у мају (о чему је и моја маленкост написала реч–две).

Поглед на најављену политику територијалне размене о којој су, углавном езоповски, говорили претходних месеци српски председник Александар Вучић и „косоварски председник“ Хашим Тачи дат је у публикацији рогобатног имена Сценарио: размена територија између Србије и Косова из перспективе српске заједнице јужно од реке Ибар. Публикацију је потписала невладина организација „Актив“ а њен настанак финансирали су Министарство спољних послова Данске и Швајцарска агенција за развој и сарадњу.

Читав рад може се прочитати као један опсежан аргумент против предложених замисли о територијалног подели Косова и Метохије које су последњих месеци износили Александар Вучић и Хашим Тачи. У питању је студија која разматра последице евентуалне имплементације плана о подели – за који аутори са правом истичу да је познат само у грубим обрисима – на српски народ јужно од Ибра као и на шири регионални развој догађаја. Ако се процене аутора прихвате као кредибилне оне су снажан разлог да се од погубног и политички потпуно немаштовитог плана о територијалној подели одустане.

Оно због чега је рад драгоцен јесте и разматрање ширег спектра политичких последица. У коментарима замисли разграничења углавном се пажња исцрпљивала на погубности остварења ове идеје по српске националне интересе и на додатно и драматично погоршавање положаја Срба јужно од Ибра и знаменитих светиња Српске православне цркве. Међутим, у овом раду детаљно је размотрено на које би све начине дошло до погоршања ситуације за тамошње Србе. Увећање лупе је крупније и локалне прилике су далеко боље оцртане него што се то најчешће чини. Неке релације, у говору о КиМ скоро потпуно занемарене, јасно су назначене.

У анализи аутори полазе од неколико претпоставки: територија која би била обухваћена разменом подразумевала би северни део Косова (четири општине са већинским српским становништвом) и највероватније део јужне Србије који чине територије општина Прешево, Бујановац и Медвеђа; био би напуштен пројекат Косова као мултиетничке регије; не подразумева се да ће доћи до организованог, државног насиља против српског народа; ова размена би отворила пут према интеграцијама у Европску унију.

Аутори исправно наглашавају да због нетранспарентности није могуће јасно означити шта тачно обухвата план територијалне размене, имплементација плана и евентуални пратећи политички споразуми. Почетак јавног експлоатисања ове идеје аутори смештају у лето ове године. Међутим, они су занемарили неке наговештаје из међународне штампе с почетка године да су српски дужносници спомињали овај концепт разрешења „косовског чвора“ (видети: Economist: Размену територија предложио Вучић, Албанци заинтересовани, Американци и Немци рекли „нема шансе“). Штавише, да се нешто збива потврдило је готово истовремено оглашавање министра одбране ауторским текстом у „Печату“. „Ако је ово, а по свему судећи заиста јесте, излазна стратегија режима из ћорсокака названог ‘унутрашњи дијалог’ и ‘потреба нормализације’, логично би било да ју је изнео неки интелектуалац близак властима или нижерангирани функционер. Чињеница да ју је изнео министар одбране, вишеструко забрињава“, писао је том приликом Александар Живковић.

Да су размотрили и ове раније наговештаје аутори би боље наслутили да је реч о дуготрајнијем преговарачком процесу, без било каквог уплива јавности или образлагања преговарачког процеса пред Скупштином. Међутим, аутори су прецизно истакли извесни помак у расположењу међународне заједнице од оштрог противљења до спремности да условно и крајње опрезно кокетирају са овом идејом. Такође су оштроумно указали на непотребну терминолошку конфузију која је унета у јавност – док Хашим Тачи и Александар Вучић говоре о „демаркацији“ илити „корекцији граница“ наговештено је да је у питању размена територија. Аутори „Актива“ су правилно одабрали да користе термин „подела“ пошто он најбоље „описује оно што се предлаже са практичног становишта: дељење територије дуж етничких линија у замену за известан број политичких концесија са обе стране“.

У највећем делу публикације аутори су описали последице сценарија (који је описан у трећем одељку) да би у два завршна одељка приказали мишљење локалних испитаних „фокусних група“ као и закључна разматрања.

Сценарио о чијим последицама аутори спекулишу подразумева постизање „историјског споразума“ између Србије и Косова после вишемесечног одуговлачења. По овом споразуму обе стране сложиле су се да размене „широке појасеве својих територија“ – четири општине на северу КиМ биле би остављене у Србији док би Прешево постало део нове државе косовскометохијских Албанаца. Аутори предвиђају да би Александар Вучић, упркос извесном противљењу једног дела грађанства и угледних друштвених делатника, ипак релативно лако успео да наметне споразум с обзиром на снажну позицију његове, Српске напредне странке, у републичкој скупштини. Они сматрају да би у Приштини противљење споразуму било далеко снажније – можда би чак опозициони политичари Аљбин Курти и Иљир Деда покушали да блокирају прихватање споразума у „скупштини“.

Но, без обзира на унутрашње противљење, предвиђа овај сценарио, Вучић и Тачи успевају да прикупе довољно унутрашње подршке да би до краја 2019. споразум био потписан. Аутори предвиђају да би после овога државе-чланице Европске уније које нису признале „Републику Косово“ преиспитале своју политику док се од Русије не очекује никакво артикулисано противљење чланству Косова у међународним организацијама (што можда ипак не буде тако, судећи по недавним информацијама које пристижу из руског МИП–а).

У најопсежнијем одељку рада о последицама поделе, аутори разматрају уставноправне последице у Србији односно новонасталој држави косоварских Албанаца коју би Србија овим споразумом признала и последице по свеукупан положај српске заједнице јужнo од од реке Ибар (односно изван четири општине које би територијалном поделом остале у саставу Републике Србије).

Када се говори о евентуалним последицама евентуалне поделе уобичајено је да се у једном делу српске јавности говори о тешкоћама које би наступиле по српски народ у шест општина које би биле препуштене новопризнатој албанској држави. Међутим, то се чини доста магловито и неодређено, са мало, претежно анегдоталних података прикупљених на предметном подручју. Штавише, због ове површности – и код оних којима је судбина Срба на срцу – пропушта се да се уоче финесе које одређују невесели положај српског народа на највећем делу КиМ. Реч је о многим нијансама крхкости једне конструкције која је затегнута као мембрана до тачке пуцања. Када се стекну ови увиди закључак који се недвосмислено намеће гласи: српска страна од сценарија поделе треба да одустане, ако је већ начинила озбиљну грешку да о њему озбиљно у потаји разговара.

Према наводима аутора уколико до реализације поделе дође „косовски Срби биће лишени правних механизама за заштиту невећинских заједница“. Аутори просуђују да би уставне промене у оба уставна система, нужне за спровођење сценарија територијалне поделе, отвориле пут ка даљим уставним изменама које би можда подразумевале и укидање оних права српског народа која су му октроисале самопроглашене приштинске власти. „Ако Срби чине мањи проценат укупног становништва Косова услед преправљених граница, онда би се могло тврдити да је садашњи сазив неодржив и непотребан, јер је етничка структура Косова све више и више моноетничка структура“. Укидањем кључа по којој се „уставне“ промене у косоварској парадржави доносе по етничком кључу двоструке двотрећинске већине отворио би се пут за „брзо формирање војске и постепено оживљавање идеје о уједињењу са Албанијом“.

Не треба искључити могућност да би уставна права мањинских заједница била – барем у прво време – задржана као знак добре воље и тобожње широкогрудости. Међутим, та папирната конститутивност показала би се подједнако крхком каква је била конститутивност српског народа у СР Хрватској. Уколико не одражава реалан однос политичких чинилаца – као што је одражавала релативни и подразумевани однос снага у југословенској (кон)федерацији између Срба и Хрвата – она би се као мехур од сапунице истопила чим се промени политичка (само)воља косовскометохијских Арбанаса која је подупире. Стога – парадоксално – положај Срба у „уставном“ систему самопроглашене државе „Косово“ пресудно зависи од односа снага између Београда и Приштине. Док год Београд у рукама држи адут међународне афирмације албанских сепаратиста и одржава позицију клинча може се рачунати да ће се одржавати илузија мултиетничности а раније присутни „спонтани“ изливи насиља држати у запту.

Још једна „жртва“ размене територије била би „заједница српских општина“, локалноуправни ентитет чије договарање у оквирима „бриселског процеса“ српски званичници представљају као бриљантну и судбоносну дипломатску победу. Аутори и овај проблем разјашњавају са практичне стране – останком Северне Митровице у оквирима Републике Србије Срби са Косова би остали без „неке врсте административног и политичког седишта“.

Аутори упозоравају и на „драстичне демографске промене“ које би уследиле. Између осталог, српско становништво три јужносрбијанске општине би било забезекнуто што – изнебуха и преко ноћи – постаје део једне друге државе после вишегенерацијског живота у Србији. Живот мањинских заједница у овим срединама био би драматично измењен одлукама политичких руководстава. Према суду аутора, „територијалне размене не би створиле одрживо окружење које би довело до евентуалног помирења између албанске и српске заједнице“.

Посебно тежак изазов за српско становништво било би укидање здравствених, образовних и других институција чији рад финансира Република Србија. „Иако је постојање такозваних ‘паралелних’ институција спорно, а услуге које пружају локалним заједницама се често доводе у питање, оне су ипак један од ретких извора одрживог запошљавања и професионалног напретка за локалне становнике. Упркос њиховим недостацима, оне служе и као трајна институционална и културна веза са Србијом. Њихово укидање ће доказано имати непосредан и драстичан ефекат на квалитет социо–економског живота на заједнице којој служе“.

Аутори процењују да би се исељавање становништва интензивирало а интеграција би се временом претворила у асимилацију. Према истраживању невладине организације Актив око 60% младих у српским заједницама јужно од реке Ибар „не види себе у напредних пет година на Косову“.

Нажалост, одељак „Ставови грађана“ који би нам пружио непосреднији увид како Срби са КиМ виде потурено решење је веома сажет – нема ни целу страницу! Наводе се резултати анкете коју су са фокус групама у Грачаници и Шилову (општина Гњилане) обавили активисти НВО Актив. Према наводима овог истраживања „учесници су изразили значајан ниво забринутости“. Испитаници су исказали „забринутост због потенцијалних економских последица“ уколико би се српске институције коначно угасиле, међутим они сматрају би укидање ових институција имало и морални, политички значај с обзиром да су оне „’линија живота’ или статична веза са Републиком Србијом, у одсуству које би се локални становници осећали одсеченим од Србије“.

На крају аутори су закључили да би постизање и остварење оваквог споразума представљало не „размену територија“ већ „размену становништва“. То би био прекид вековног српског присуства на Косову и освештење темељног насилног преображаја једне древне европске регије.

Надамо се да ће у будућим истраживањима аутори НВО Актив донети више емпиријских налаза како би Срби другде могли да стекну увид како њихови сународници са Косова и Метохије сагледавају ситуацију у коју их је довела посуновраћена политика београдског режима.

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s