Бошко Мијатовић: Италија – сукоб са Европском комисијом око буџета или око суверености

Мислим, да се у сукобу Брисела и Италије не ради о питањима дефицита буџета, економске или социјалне политике, већ једноставно да је Европска комисија решила да „заведе ред“ у ЕУ и да, стога, оштро игра против популистичких и сличних влада

Бошко Мијатовић (Фото: Медија центар)

Италијанска коалициона влада дошла је на власт у мају, одбацујући политику штедње коју све време кризе и опоравка од 2008. године препоручује европска ортодоксија (о томе смо својевремено писали), али и федералистичке тенденције у ЕУ. У складу с тим, популистичка влада је у буџет за 2019. годину унела своје идеје о гарантованом дохотку, о повратку на раније пензионисање и слично, додуше са умањеним или одложеним дејством током првих година примене.

Крајњи резултат и није био тако лош: буџетски дефицит је само 2,4%, што је испод главног критеријума из Пакта за стабилност од 3%. Али, Европска комисија је одбацила италијански буџет као неодговоран и затражила да се он поново разматра и смањи, иако је већ усвојен у законском облику, и усклади са постојећим обавезама. А оне су две: прво, претходна влада обавезала се на знатно мањи дефицит, што, кажу, важи и даље, и, друго, јула месеца је ЕК, у складу с правом које има од 2013, задала Италији  обавезујуће упутство на знатно мањи дефицит него што је овај. Уколико не послуша, Италија може бити кажњена знатном финансијском глобом.

Италијанска влада је на ултиматум ЕК одговорила на следећи начин: прво, не пада нам на памет да устукнемо, пошто се очигледно ради о покушају кажњавања Италије за избор владе коју Брисел није хтео, и, друго, стагнантној италијанској економији потребан је стимуланс, који јој дајемо овим дефицитом.

Да погледамо други аргумент. Италијанској економији свакако је потребан стимуланс, али је питање како то учинити. Поједностављено говорећи, класичан начин заговара Брисел: буџетска штедљивост води повећању поверења финансијског тржишта у дату владу, што ће онда довести до смањења каматних стопа, а што води како смањењу државног дуга, тако и подстиче инвестиције. Други метод је супротан: направи се дефицит буџета како би се додатни новац убризгао у учмалу економију, што повећава недостајућу тражњу и подстиче привредну активност.

Дискусија између присталица поменута два метода стимулације траје међу економистима деценијама, а у новије време Европљани се углавном држе првог, а САД и Велика Британија другог метода (имали су дефиците од чак 9 и 10% БДП-а у најтежим тренуцима). За Италију је тешкоћа што имају врло велики државни дуг, а што је фактор ризика за примену другог концепта. Веома цењени макроекономиста Оливије Бланшар је врло опрезан у прогнози, мада је дао песимистичку ноту на концепт италијанске владе. Али, Италија већ десетак година води разумну, штедљиву буџетску политику, што није донело стимуланс по европском рецепту. Можда је време да се проба нешто друго, како неки заговарају.

И тако, на страни ЕК су европска правила, која имају смисла. Ограничавање самосталности чланица у вођењу макроекономске политике требало би да спречи случајеве као што је  грчки, када земља намерно води неразумну политику пошто верује да ће покупити користи, а трошкове пребацити на друге. На страни ЕК је и доста разуман концепт економске политике, који, додуше, до сада није дао потребне резултате у случају Италије.

На страни Италије је такође разуман концепт економске политике, као и умеренији дефицит него што је могао бити очекиван од популистичке владе, али, још више, чињеница да до сада Брисел никада и никоме није одбацио буџет и запретио казнама, посебно стога што је 159 пута последњих година прекршено неко од правила – без икаквих последица, пошто се претња казном доживљавала као шаљива. Тако је и Француска имала дефицит од 3,4% у 2016, али су прихваћена њена обећања да ће се поправити и ствар је легла. (Није ваљда зато што је Француз надлежан за буџетска питања у ЕК). И, ево, сада је ЕК решила да тренира строгоћу први пут у историји и то баш на Италији, чија влада заступа ставове фронтално супротне бриселским. Није ни ово случајно.

Мислим, дакле, да се у сукобу Брисела и Италије не ради о питањима дефицита буџета, економске или социјалне политике, већ једноставно да је Европска комисија решила да „заведе ред“ у ЕУ и да, стога, оштро игра против популистичких и сличних влада: не само против Италије, већ и Мађарске и Пољске. Идеја је да са њима разговара са позиција снаге, верујући да је већина народа у тим земљама и даље за Европску унију и да неће подржати своје владе већ Брисел. Концепт је крајње ризичан, пошто на крају може довести до тешке кризе у ЕУ, па и до њеног распада. Позиција Брисела није тако јака како се тамо верује. На пример, спорни италијански буџет ужива подршку 60% бирачког тела, па ми изгледа да поље које је Европска комисија одабрала за обрачун и није најбоље изабрано. А невешти притисци из Брисела могу још више да убију подршку народа за ЕУ.

Сукоб Брисела и Рима није обична политичка свађа која неће оставити последице када се оконча. Напротив, она може нанети озбиљне штете Италији. Јер, свађа може навести светско финансијско тржиште на повећање каматних стопа за италијанске обвезнице, што се већ догађа. А ради се о важној ствари, будући да редовно сервисирање огромног италијанског државног дуга подразумева стално ново задуживање како би се отплатили стари дугови. На тај начин, Брисел сукобом подиже цену задуживања Италије, што може ову другу довести у кризу: како државу, тако и банке које држе знатан део италијанских државних обвезница. Свакако, и проблематична оријентација италијанске владе даје свој допринос.

У ствари, главни аргумент Брисела против Рима баш је поменуто повећање каматних стопа, односно трошкова новог задуживања. Имплицитна порука Брисела је следећа: уколико наставите сукоб, каматне стопе ће вам и даље расти и ви ћете упасти у кризу. Размислите добро!

Али, овакав арогантан став Брисела свакако није добар пут за превазилажење насталих проблема. Он просто  мами темпераментне Италијане на отпор, па није чудно да многи коментатори већ назиру тзв. чикен гејм: два возача договорно возе кола пуном брзином један према другоме, а победник је онај који не скрене да би избегао судар. Други је кукавица.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 30. 10. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Владе држава, које се усуђују супротставити „еу-нато-ватикан-цио-мафији“, није поштено називати „популистичке’. То је (негативна) измишљотина управо те исте мафије. За отпор је крајње време. 5 до 12.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s