Слободан Самарџић: Упозорење из Македоније

Да ли Србија може да извуче неку поуку из овог важног догађаја? Може, ако хоће, при чему се ово не односи на владајућу гарнитуру

Фото: REUTERS/Ognen Teofilovski

Неуспех референдума у Македонији показао је све слабости пропагандног инжењеринга западних актера – САД, НАТО и ЕУ – и њихових унутрашњих присталица. Некада су се овакве партије лако добијале, рецимо на референдуму у Црној Гори 2006. или на изборима у Србији 2008. У оба случаја најјача карта је била светла европска будућност макар се одрекли себе (Црна Гора) или Косова и Метохије (Србија). Македонци нису хтели да се одрекну свог имена иако испада да су се због тога одрекли Уније и Атлантског савеза.

Поводом референдума је јасно да у Македонији постоје три политичке групације: једна македонска која је безусловно окренута Европској унији и НАТО-у, једна албанска са истим циљевима и друга македонска која не жели да се одрекне свог националног имена зарад поменутих циљева. Ова трећа однела је 30. септембра велику победу. Успешно је опструисала политичку комбинацију којој је у основи етно-инжењеринг: подела Македонаца на националисте и европеисте и политичко спајање ових других са албанским чиниоцем који је по дефиницији европеистички и уопште западњачки.

Реч је о генералној формули западног утицаја на Балкан – креација тзв. цивилног друштва на симулираној етничкој конструкцији. Садржај ове симулације различит је од случаја до случаја, од времена до времена. У Босни и Херцеговини, цивилно друштво градило се на политичкој мајоризацији Срба у односу на друга два народа – Муслимане и Хрвате; у скорије време прешло се на мајоризацију Срба и Хрвата у односу на бројно релевантне Бошњаке. У Хрватској проевропска држава створена је етничком хомогенизацијом посредством физичке елиминације Срба. У Црној Гори већина за одвајање од Србије добијена је антагонизовањем Црногораца и Срба, као припадника истог народа, и припајањем свих мањинских народа новој формули цивилитета и демократије. Тако је мањини сепаратистичких Црногораца била обезбеђена већина за референдумске потребе и каснију власт, премда је и та већина у резултату веома сумњива. Најзад, у Србији је европска формула обезбеђена простом сепарацијом дела територије на којој већински живи национална мањина.

Македонци су јуче прекинули овај балкански ланац. Иако опструкционој већини може бити нелагодно што испада да су одбацивањем предлога о новом имену одбацили и Унију и НАТО, они су показали да због имена ваља ризиковати и овај утисак. Уосталом, то је био ризик манипулације питањем од стране ширег круга домаћих и иностраних аутора, ризик да у случају пораза могу да изгубе реално постојећи општи консензус о обе ствари – о привржености и Унији и Нато-у. Да подсетимо, питање је гласило: „Да ли сте за чланство у ЕУ и НАТО-у с прихватањем договора Републике Македоније и Републике Грчке?“. Али, аутори су мислили само на победу.

Не треба, међутим, очекивати да ће у наредна два месеца, до бесмисленог гласања Собрања о уставним променама (о имену), западни чиниоци одустати од крпљења прекинутог ланца. Политику да није важно шта се догађа већ шта се прича, потврдили су званичници и ЕУ и НАТО, Ј. Хан и Ј. Столтенберг, у честиткама својим фаворитима на победи. Значи, једна трећина бирачког тела, представљена у руху цивилне формације, има већи значај у исходу референдума него две трећине просто игнорисаних националиста. Следи да ланац није пукао иако смо сви видели да јесте. И сада се треба суочити са победничким духом националиста, растом њихове популарности, суочити се и са охрабрењем грчких посланика и касније, ако до тога дође, учесника референдума о Преспанском споразуму. Биће то ђаволски тешко, практично немогуће. Треба измислити нешто ново, а у међувремену се држати старог доброг метода уцењивања.

Да ли Србија може да извуче неку поуку из овог важног догађаја? Може, ако хоће, при чему се ово не односи на владајућу гарнитуру. Како ствари стоје, ова екипа може само да одигра улогу мелема на рану западног губитника у овој рунди.

Ако замислимо какав би био Вучићев најављени референдум о решењу које би он прогласио компромисом, рекли бисмо – у много чему сличан овом пропалом македонском. Најпре, у погледу жеље да се народ тестира поводом једног противуставног наума да се преда име, тј. територија. Из тога би следило и референдумско питање, које би жртвовање дела државе (као у Македонији имена) било компензовано само једним обећањем. Потом, од заглушујуће кампање у корист срећног исхода, кампање западних славопојки, хвала и самохвала не би се могло живети. Све би то поделило бирачко тело, практично – друштво, до конфликтног интензитета што не би било без последица по потоњи живот (као у Црној Гори и, највероватније у Македонији) без обзира на исход референдума. Једина могућа разлика била би у регуларности референдума. Иако постоје појединачни приговори на незаконите радње у Македонији, референдум је окончан на релативно уредан начин. У Србији је то немогуће. Да ли неко може да замисли да би Вучић могао да изгуби овај референдум? Да ли би могло да се претпостави да не би користио сва незаконита средства да дође до победничког резултата? Да ли би било реално очекивати да запад не прихвати резултате референдума суочен са бројним чињеницама злоупотребе и крађе? Никако!

Када се све ово има у виду, македонски референдум је Србији ипак добро дошао. То је озбиљно и веродостојно упозорење. За цело друштво, али посебно за све политичке делатнике вољне да спрече националну катастрофу. Онај ко је спреман да преко референдума свој политички пораз и издајнички исход тог пораза пребаци на народ, показаће лице незајажљивог диктатора који никада више неће питати за цену свог опстанка. Оваква политичка појава без обзира на повод – признање независности Косова – треба да забрине и алармира све оне који своју будућност не желе да виде у једној деспотској држави. Признање Косова и дугорочна деспотија су међусобно условљени. Морамо се вратити на сазнање генерација српских политичара, интелектуалаца и оних тзв. људи из народа у деветнаестовековној Србији, којима је било јасно да су унутрашња и спољна слобода најуже повезане и међусобно зависне.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 1. 10. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , ,

1 reply

  1. Moze referendum i u Srbiji samo da referendumsko pitanje bude (kako recei Micko Ljubicic): Da li ste za to da nikad ne priznamo da smo priznali Kosovo?

    Da se Zajev setio Micka Ljubicica, mozda bi mu smislio pravo referendumsko pitanje. Ovako otkaci i EU I NATO. Bas mi ga zao, ali smislice Zapad nesto. Evo ideje – Referendum je uspeo jer je vecina izaslih ZA.
    Mada moze I prostije. Samo Zajev je trebao da izadje na referendum. Pa Zar on ne predstavlja sve Makedonce? I eto vecine od 100 procenata

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s