Мирослав Вујанић: Устани, Србине!

Мирослав Вујанић

Све ово што нам се дешава је наша заслуга и стога смо ми криви! Сви ми смо криви и сваки од нас појединачно је крив! Нашим безверјем, нашим кукавичлуком, нашом ћутологијом кривци смо и Богу и роду. Нашим нечињењем добра отворили смо врата злу

Данас у МТС. Пет или шест шалтера, три раде. Ред као за воду у ратно време. Нико ништа не зна. Службенице типкају по компјутеру, у страху од незгодног питања. Једно свеопште расуло, гнев и апатија. И сви ћуте. Погнули главе у беди и страху. На моје питање зашто не раде остали шалтери, један ми рече „шта ће оне, нису ништа криве“, мислећи на службенице.

Ето, нису оне криве. Нису пензионери криви. Нису лекари криви што ћуте на корупцију у здравству. Нису професори криви што нам уводе болесне и назадне наставне програме! Нису судије криве што раде у судству које је брлог криминала! Нису полицајци криви што бију омладину која неће параду педера! Нису попови криви што нам екуменисти кваре веру! Нису шофер и чистачи криви што раде за ништа. Није нико крив!

Па кад нико није крив, зашто нам је овако?! Зашто живимо ко последњи бедници и морално, и културно, и материјално?! Зашто смо скоро дотакли дно људскости?! Зато што смо постали лицемери, зато што смо постали безкичмењаци и људи без свога „ја“. И стога све ово што нам се дешава је наша заслуга и стога смо ми криви! Сви ми смо криви и сваки од нас појединачно је крив! Нашим безверјем, нашим кукавичлуком, нашом ћутологијом кривци смо и Богу и роду. Нашим нечињењем добра отворили смо врата злу. И нико ми не може рећи да то тако мора. Не мора!

Али, да би ово лудило стало нека сваки од нас, свако јутро стане пред огледало и запита се шта данас, ма колико год ме коштало, на свом месту живљења, на свом радном месту могу да урадим да ово зло стане?! Учитељу, наставниче, докторе – кажи и укажи својим претпостављеним шта не ваља, ма шта те коштало?! Изгубићеш посао?! Па шта, колико данас има оних који не раде у овој окупираној Србији! Нећеш моћи прехранити породицу?! Моћи ћеш, јер Бог никад не оставља борце за Истину и Правду! Без хлеба, али и без образа, остаћеш само ако и даље будеш ћутао! И за ово ти не требају протести на улици. Треба твој и мој лични свакодневни протест на сваком месту живљења.

Зато устани Србине!

(Фејсбук страница Мирослава Вујанића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, ,

4 replies

  1. „Мирослав Вујанић: Устани, Србине!“

    Да ли је исправно и корисно рећи СРБи-Н или СРБ?
    Ако је корен речи СРБ /једнина/, онда је логично да се из
    једнине изводи множина – СРБи.
    Ако упоредимо то са другим народима, као на пример:
    РУСи, КИНЕЗи, ИНДУСи, ЕНГЛЕЗи, ФРАНЦУЗи,
    ИТАЛИЈАНи, онда испада да МИ погрешно користимо
    реч СРБи-Н?!
    Ако је исправно рећи СРБИН /једнина/, онда би логично
    било / као из наведених примера/ да множина буде СБИНи,
    што наравно није и не може да буде тако.
    Не каже се: РУСин /једнина/ – РУСИни /множина/, КИНЕЗин
    – КИНЕЗини, ИНДУСин – ИНДУСини, ЕНГЛЕЗин –
    ЕНГЛЕЗини, ФРАНЦУЗин – ФРАНЦУЗини…
    Ако се каже СРБ, онда је јединка саставни део множине
    – СРБи и ни на који начин није у несагласности са множином,
    не штрчи из ње – у СЛОЗИ и САГЛАСЈУ је са МНОЖИНОМ.
    Међутим, ако је једнина СРБиН, онда свака јединка овим “ Н”
    штрчи из множине – СРБи и у НЕСЛОЗИ је и НЕСАГЛАСЈУ
    са МНОЖИНОМ.
    Није ли то, онда, код СРБиНа разлог за патолошку
    индивидуалност – ГОРДОСТ, да се издваја и штрчи у односу
    на множину – СРБи.
    Није ли, можда, НЕСЛОЖНОСТ, НЕУМНОЖНОСТ и
    НЕОБОЖЕНОСТ, између осталог, и у погрешном изговарању
    и писању речи СРБи /Н/???
    У књизи Постања Господ Бог говори, да је од Човек-а створио
    /”извео”/ жену – Човек-ицу /Човеч-ицу/.
    У језику србском, онда, треба да буде и јесте тако:
    СРБ-киња, РУС-киња, ИНДУС-киња, КИНЕЗ-киња,
    ЕНГЛЕЗ-киња, ИТАЛИЈАН-ка, а не: СРБин-киња,
    РУСин-киња, ИНДУСин-киња, КИНЕЗин-киња,
    ЕНГЛЕЗин-киња…
    Имајући у виду Христове речи: “Својијем речима ћете се
    оправдати и својијем речима осудити /нашкодити себи/…
    и биће вам по речи вашој!”, онда горе речено има смисла.
    Дакле, корен речи је СРБ – једнина, а СРБи је множина
    – скуп,,заједница, сабор СЛОЖНИХ, УМНОЖЕНИХ и
    ОБОЖЕНИХ јединки – СРБа.
    Пети падеж од именице СРБИН је СРБИ-НЕ?!
    Ко зна колико је стотина хиљада па и милиона пута
    изгворена, а крије у себи погубно значење по србски народ.
    Петим падежом једнине СРБИ-НЕ, пориче се поништава,
    оспорава…множина првог падежа – СРБИ, име народа
    којем припадамо, а да тога нисмо ни свесни.
    Имајући у виду силу у моћ значења речи, у програмском,
    кибернетском смислу, на нама се остварују Јеванђелске,
    Христове речи:
    “СВОЈИЈЕМ ЋЕ ТЕ СЕ РЕЧИМА ОПРАВДАТИ, И
    СВОЈИЈЕМ ЋЕ ТЕ СЕ РЕЧИМА ОСУДИТИ! НЕКА ВАМ БУДЕ
    ПО РЕЧИ ВАШОЈ!“

    Или, како то каже наш народ: “КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ ПЛЕТЕМО
    СЕ САМИЋУ…“, А може и ово: “Свака реч има реп!“

    Зато, не говоримо: СРБИ-НЕ/ сопствено самопоништавање/,
    већ – СРБЕ, народе мој!
    Јер. реч има силу значења:
    СРБ=СЛОВИ РЕЧ БОЖИЈУ!
    СРБ=СИЛА РЕЧИ БОЖИЈЕ!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. Драган Славнић-u ne prose***** se…
    Tvoj um je plitak, da sa danesnje tacke sagledas lingusticki razvoj vise od 7500 godina!
    SRBIN-EEEE!

    Свиђа ми се

  3. @Zivojka Serb
    “Tvoj um je plitak,…“

    Али, зато су твоја уста толико дубока, да из њих избљујеш:
    “ne prose***** se…“?!

    Имаш ли ти неки аргумент да наведеш, у прилог
    горе реченог, или ти је само у устима – “ne prose***** se“???

    Ако је то тако, са твојим устима, пријатно ти било!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  4. @Драган
    Као потврду исправности и целомудрености свега наведеног, подсетићу на мученичко сведочењe Светосавља, сведочењe Истине која зна да постоји спасење, Истине која зна да смрт није крај, да је смрт прелаз из нижег у више, а не губитак.
    Када ђакон Авакум узвикује ведро и насмејано, у лице смрти „Срб је Христов, радује се смрти“, он не каже „ја сам Христов, радујем се смрти“, надмено, нити каже „човек је Христов, радује се смрти“, Он схвата важност нације, нашег колективног облика постојања у времену, зачетог за време Светог Саве, коме дугујемо ту идеју и начин победе те заједнице, те проширене породице која се зове наша Отаџбина, пред искушењем смрти.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s