Здравко Пено: „На пола пута“ – о теолозима-дарвинистима, вери и лицемерју

Поводом текста Андреја Јефтића Час анатомије: патологија једног плагијата (Теологија.нет, 30. 7. 2018), пренетог и на „Стању ствари“ 

Здравко Пено (Извор: Јутјуб)

А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш? Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? Лицемјере! Извади најприје брвно из ока свог, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свог.
(Мт. 7, 3–5)

Не знам да ли је био сан или јава. Видим себе на операционом столу и око мене људе под маскама, с оштрим скалпелима, неки држе и ножеве, спремни да секу. Је ли то онај час анатомије? Не разабирам свима лица, већину ипак препознајем. Погледи им сведоче да су одлучни да започну крвави пир. Хтедох да им кажем: Што чините, чините брзо. Но, онда намах схватих да ће потрајати, јер немају посла само са мном. У операционој сали лежаху на столовима бројни, знани и незнани људи. И разабрах њихове гласове; многи вапијаху: Дођи, дођи Господе!
(Симона Анастасијевић, Живот под маском) 

Када се човек нађе на удару ненависника различитих врста, онда се неизоставно мора определити између тога да ли да покуша да напад отрпи и избегне даљи сукоб или да узврати и изобличи противника, а да му притом ни у најмањем не буде налик. Различите примере с тим у вези нам својим житијима нуде светитељи Божији. Премда физички изузетно снажан, св. Серафим Саровски је у ситуацији када су се на њега окомили разбојници, најпре помислио да се с њима обрачуна; у руци је тада имао секиру; већ у следећем часу насилницима се кротко предао. Духовно јак, показао је спремност да претрпи физички бол, имајући засигурно на уму Христове речи: Не бојте се оних који убијају тијело, а душу не могу убити (Мт. 10, 28). На сасвим другачији начин, под другачијим условима, реаговао је против јеретика Арија св. Никола, епископ Мирликијски. Непријатељима Истине, који се не обрушују на једног човека и који, не одступајући од лажи против Цркве, угрожавају „малу браћу Христову“ – маловерне и оне слабе у вери, супротставити се мора.

Лукавство и безумље теолога-дарвиниста, „лажне браће“, прикривених иза својих звања и положаја у Цркви, не јењава ни пошто су се, наводно, током прошлогодишњег заседања Светог Архијерејског Сабора јавно покајали. Десеторица предавача на ПБФ-у у Београду, том приликом су, да подсетим, изненадили чак и неверујуће својом спремношћу да се покажу „у тренду“, потписујући Апел против иницијативе да се изврши ревизија изучавања теорије еволуције у школском систему, тј. успостави објективан, а не идеолошки приступ. Овим гестом искорачили су чак и испред појединих представника научних дисциплина који се Дарвиновим учењем уско стручно баве. Толерантни и снисходљиви према представницима природних наука, с којима у разговорима махом износе инфериорне ставове против мајмунообразне антропологије, „лажна браћа“ потенцијалну теолошку полемику по овом питању би да сасеку у зачетку, нестерилисаним хируршким сечивима, заборављајући, можда и не искусивши, да животворна реч Истине има дејство огња који разоткрива свако лицемерство.

На кратко су се примирили теолози дарвинисти из редова Цркве после опомена и епитимија које су добили као плату за своју дрскост. Глас лажних просветитеља изнова је одјекнуо, овога пута из уста Андреја Јефтића. Судећи према свом ангажману у јавности, овај својеврсни портпарол и активиста дарвинистичко-теолошког табора са ПБФ-а, доцент на Катедри за патрологију и, наравно, потписник поменутог Апела, огласио се написом Час анатомије – патологија једног плагијата у интернет-магазину Теологија.нет, како би оповргао „гласине“ (не навевши где се чују и ко их шири) да текст Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије, који сам првобитно понудио поменутом порталу, није одбијен „из идеолошких разлога“, већ зато што је „квалитет (рада) изразито споран“. Између ове две почетне, међу многим другим Јефтићевим констатацијама, јаз је дубок онолико колико и између истине и лажи.

И као што су наводне „гласине“ подстакле бранитеља еволуционизма на хитру акцију, своју стварну намеру он је сакрио иза паравана уређивачке политике интернет магазина Теологија.нет. „Пуна слобода у избору теме и начину на који се теме обрађују“ предочена је свим потенцијалним сарадницима у отвореном позиву на почетној страници овог сајта. Не постоје, међутим, прописане техничке регуле које би аутори требало да поштују, нити су дефинисани стандарди у приређивању текстова на који би се сарадници унапред обавезали; нису ни даље, ни ближе назначени критеријуми процене „квалитета“ за које уређивачка екипа моли будуће „приложнике“ текстова. Сама пак одредница „магазин“, којим је декларисан статус Теологија.нет-а, говори о степену (не)очекиване научности, што потврђују доступни садржаји, а пре свега поменути Јефтићев спис. Од наслова, преко стила излагања, до ниско интонираних „закључака“ дати магазин он је управо спустио до нивоа таблоида. У томе је, мора се признати, показао вештину и инспирацију на којој му ловци на трачеве могу позавидети. Зацртани циљ иницијатора теолошког магазина – развијање аргументоване теолошке полемике, овај члан уредничког тима у потпуности је промашио. И не само да је промашио, него га је свесно избегао, кренувши у посве другом правцу. Ево и каквом.

Представио је мој текст крајње тенденциозно, у кривом светлу, фрагментарно, управо онако како секташи ваде исечке из контекста, без назнаке целине садржаја и његове поенте. У намери да потврди компетентност одлуке редакције испред које иступа, Јефтић се определио за „анализу анатомије спорног текста“, задржавајући се, не случајно, само на његовом првом делу од четири странице које се тичу научне и здраворазумске критике теорије еволуције. Такође, не случајно, други део текста – теолошка критика еволуције, Јефтићевом скалпелу или детектору плагијата у потпуности је измакао, „у недостатку времена“, знања или пак зато што је услед катарзе идеолошке страсти, остао без набоја.

Откривши извор из којег сам преузео одређена места, Јефтић је у бруталном заносу, покушао да своје, квази доследно, методолошко сечиво стави изнад саме суштине рада чији сам потписник. Истина је да ми намера уопште није била да ставове у тексту Теорија еволуције између науке и идеологије, вере и хипокризије документујем ни избором, још мање укупном коришћеном литературом и изворима; отуда нисам посегао ни за референцама, нити за додатним појашњењима у фуснотама. Изоставио сам, с разлогом, и помињање имена муслимана Харуна Јахија. Опредељење за његове одређене, упечатљиве ставове, додатно ћу појаснити. Подразумева се, да је на порталу Теологије.нет била озваничена форма ауторских прилога, мој би – популарним језиком писани текст, био сасвим другачије „опремљен“.

Истог принципа – неспровођења за научни рад уобичајених стандарда, држао сам се и у тексту Апел на апел, написаном прошле године и прочитаном током заседања Светог Архијерејског Сабора. Управо у жељи да отклоним потенцијални лични одијум и да, што је важније, цео проблем поставим тамо где му је место – у жижу саборне свести Цркве, у њему нпр. нисам обелоданио да несувисли, удворички коментар: „Бог је створио свет, како – питајте биологе“, припада Андреју Јефтићу. У писаном предању Цркве, поштовање цитатности није никада била испред главне поруке текста. Није неопходно, па ипак ваља подсетити, да ни апостол Павле приближавајући истину Јеванђеља (Дап. 17, 28) древним Јелинима, није износио имена њихових философа и песника који су исповедали Христово Оваплоћење пре Његовог доласка. Чинио је то зато што су њихове идеје биле битније за мисију Цркве, од самих имена која је засигурно добро знао. Да ли је питање времена када ће се Јефтић осмелити да свом анатомском ножу и методолошком детектору изложи, рецимо, читаве књиге једног од несумњиво највећих теолога 20. века, о. Георгија Флоровског, без фуснота и с ограниченим избором референтне литературе? А можда ће Флоровског ипак заобићи, будући да се теоријом еволуције није подробније бавио? Јасно је, дакле, да није на удару „Платон, него Истина“. Посреди је истицање форме испред садржаја, „да се Власи не сете“ ко је ко у причи о вуку и јагњету.

Post festum позивање на уредничке стандарде притворног ревнитеља у очувању „пуне слободе када је реч о избору тема и начину (подвукао З. П.) на које се те теме обрађују“, био би пуцањ у празно, недостојан реакције, да исход лицемерне опсервације тврдокорног дарвинисте није закључак да су „симптоми патолошког стања (ваљда не само мог? – З. П.) шири од оквира самог рада“.

А где је у тој ширини, коју Јефтић мери својим аршином, Харун Јахи – Аднан Октар? Савест теолога неодарвинисте као да умирује то што чињенице против теорије еволуције износи, како наводи, „осуђивани криминалац, обмањивач и опскурни преварант (…) гротескни исламски креациониста, лидер секс-култа који се терети за тешке злочине“. Признајем, пикантерије из Јахијевог живота нису биле тема мојег интересовања, још мање проучавања (познато ми је да се бавио личношћу Христовом у једној од својих књига, остајући у границама куранског учења). Презентујући „тамну страну“ Јахијеве личности и његову бурну животну сторију, Јефтић заправо подмеће кукавичје јаје. И какве везе има живот овог муслимана с његовом критиком еволуције? Да ли би био бољи научник да је којим случајем суфи аскета? Не могу се хришћански критеријуми безусловно преносити на све који се науком баве, поготово не у домену природе и трагања за истином заложеном у природи. Није сваки научник неизоставно етичан сходно хришћанским мерилима. Па чак и када је најетичнији, што је врло пожељно зарад напредовања у Духу и Истини, то још увек не значи да ће неки научник направити корак напред у вери.

Шта је, дакле, хтео постићи Јефтић описујући Јахија попут колумнисте ангажованог у  „жутој“ штампи? Један од одговора јесте да свака острашћеност води самозабораву и губљењу тла под ногама. И када се амбис отвара, претећи својом дубином, утопљеник се хвата за сламку, оповргавајући неумитан исход пропасти. Тонући у вировима дарвинизма, Јефтић, нажалост, покушава да саблазни читаоце и да им наметне помисао о томе како је одвратан лик не само Харуна Јахија, већ и онога што је о еволуцији имао да каже. И на томе се не зауставља. Етикету с Јахијевим ликом безочно прилепљује и мени који његове ставове против теорије еволуције наводим; самим тим прилепљује га и свима онима који се са истим ставовима слажу. Да ли би убудуће, следећи Јефтићеву методологију, присталице Дарвинове доктрине требало третирати као мајмунолика бића? Не дао Бог! Према учењу св. Максима Исповедника и демони никада не престају бити анђели по природи, без обзира на то што су на етичком плану од злобе потамнели.

Није питање свих питања ни откриће нецитираних Јахијевих цитата, нити његова личност, као што би хтео да читаоца убеди Андреј Јефтић. Питање, међутим, јесте да ли су наведени Јахијеви ставови истинити или нису? Теолог еволуциониста са ПБФ-а, показујући колико му до саме Истине није стало, не наводи нити један разлог, баш никакву аргументацију против њих. А они су, у контексту у којем су у мом раду изнети, уз извесне корекције, пре свега у вези с критиком мутације, валидни! Поред тога, већина његових речи су на нивоу општих места у полемикама pro et contra теорије еволуције.  Но, и да сам, којим случајем, истакао Јахијево име, критичари антидарвинизма не би часили, већ би једва дочекали да обзнане како у теолошком интернет магазину покушавам да пласирам цитате мухамеданца, што уосталом у свом напису у вези с мојим личним узорима у вери, недолично и безобзирно закључује Јефтић. Ставови Харуна Јахија су употребљиви искључиво у домену биологије. На плану богословља, он нема шта да каже нама православнима, поготово не после учења св. Максима Исповедника о познању тројичног Бога из природе. Не, дакле, неког стерилног монотеистичког и философског Бога, него управо Свете Тројице. У кључном делу мог текста, нема, нити може бити било какве Јахијеве аргументације. Па ипак, колико год било понижавајуће признати, за разлику од предавача с ПБФ-а, потписника продарвинистичког Апела, недавно је, и на нивоу биологије, па чак и на плану теологије, још један муслиман на националној телевизији бранио Србе од пошасти дарвинизма; нико други до ефендија Муамер Зукорлић.

Следујући Марксовој поставци: „У све треба сумњати“, могуће је све оборити, све разрушити, досегнути до дна небића, прећи и праг ништавила. У границама небића је све могуће ономе који не верује. Само млакима и равнодушнима ништа није могуће. Њих обликује свако ко хоће и када стигне. Колеги Јефтићу, као проучаваоцу-почетнику антиеволуционе мисли искрено препоручујем да не стане на пола пута, него да до краја истражи порекло мисли Харуна Јахија и утврди у коликој мери је оригиналан мислилац. Можда ће, ако буде истрајан, тако стићи до Канта, Томе Аквинског, Анселма Кентарберијског… Сви су они употребљиви на плану логичког мишљења. Историја идеја, нарочито општих места, врло је сложена. Може се у мишљењу обичног човека наћи резон Аристотеловог учења о врстама или Платоновог идеализма, али сам слободан да закључим да, после искуства на плану социо-дарвинизма (у нацистичкој и комунистичкој варијанти) следовање Дарвиновој логици подразумева поквареност ума или, по речи Јефтићевој, озбиљну патологију.

Равнодушност према теологији, а преко ње и према Истини, дијагноза је одавно својствена западном свету, али, све више, и православним народима. Својим написом, и Јефтић је показао да му је ревности за Истину и елементарне пажње понестало у ишчитавању теолошких појашњења које сам навео против теорије еволуције. Застао је и овде на пола пута, не марећи за оно што би га као теолога по звању требало примарно привући. Понестало му је, чини се, и слободе – дерзновенија, утемељеног на богословском (по)знању, којем је основ страх Божији. Спала је, негде на тој половини пута, и маска покајаног „богослова“ испод које се нестрпљиво врпољио асистент на курсу анатомије. Таквоме заиста није потребан „ни brasero, ни кадионица са благоуханим тамјаном православног богословља“. Цинични „чувар“ учења Цркве од „баналних, па и гротескних, облика креациознима“, признаје да није било потребе осврнути се на „богословску анализу рада“. Нажалост! Одустао је можда и због тога што заиста није лако употребити сечиво над писаном речју св. Максима, оправдано званог Исповедник, коме су ненавидници истине одсекли језик и којег су прогнали како би га спречили да исповеда праву веру. Позната је ова чињеница, доценту на Катедри за патрологију, па ваљда и по овом и многим другим примерима исповедника Божјих има готова решења за „мој случај“. Зато се позива на Закон Универзитета, одузимање звања, посла… Народ би рекао „да је јакост као пакост“, то би било могуће. Требало би пре тога, неким специјалним сечивом исећи и уништити преко две хиљаде страница стручне теолошке литературе, писане у пуном научном формату, која чини моју професионалну библиографију, но која, што је много важније, сведочи о томе како верујем.

Патологија неминовно прати јеретичко мишљење, које, у сваком виду, угрожава живо тело Цркве. Већ више од једног века библијском учењу о стварању света и човека супротставља се једна псеудонаучна теорија. Англиканци су постхумно Дарвина рехабилитовали, римокатолици су га увелико прихватили; папа Јован Павле II је 1996. године изјавио да еволуција „није само хипотеза већ доказана чињеница“. Томе учењу следује садашњи папа Франциско, насупрот његовом претходнику Бенедикту XVI, који није био склон еволуционизму. И међу православнима су се одавно појавили они који би да његовој теорији прокрче пут, те је већ св. Теофан Затворник опомињао да је „себе  анатемисао сваки онај који се осећа припадником Дарвиновог учења и који тврдоглаво мудрује против Цркве“. Задатак верујућих чланова једне свете, саборне и апостолске Цркве јесте сведочење истине, како оне записане у Библији, тако и откривене у светотајинском животу Цркве Божије.

Прихватити добре аргументе антиеволуциониста, па и креациониста, у крајњој линији, не значи постати њихов следбеник. Постоји и трећи, златни средњи правац, којим би, следујући оцима Цркве, требало да ходе православни хришћани. Ми јесмо антиеволуционисти, али нисмо попут протестаната антиримокатолика, најљућих опонената онима од којих су настали. Православни хришћани немају негативно одређен идентитет, јер чувају непрекинуту веру у Онога Који је Алфа и Омега (Откр. 22, 13).

Свако ко иоле с пажњом слуша 103. псалам на вечерњем богослужењу разуме да је Бог све саздао у Премудрости. Не просто, „премудро“, него према тумачењу св. Атанасија Великог, у Премудрости (ἐν Σοφία), тј. у Христу. На истом богослужењу чујемо и речи: Дајеш им Дух и постају, које потврђују делатно присуство Духа Светог – Господа животворног у стварању.

Готово да ужасава чињеница да Јефтић, предавач патристичког предања, не може ништа суштински да каже на тему стварања, осим да је „Бог створио свет“. Да је бар досегао ниво једног муслимана, тог истог Харуна Јахија, који пориче случајност, стихијност и еволуцију. Прихватање ставова антиеволуциониста услов је преласка тек првог дела пута до истине о смислу људске егзистенције. Другу половину пута, заједницу с Логосом – носиоцем и циљем сваког и свеукупног људског постојања, проћи ће они који су спремни да иду до краја за Јагњетом.

Теолози дарвинисти почетак, по свему судећи, нису ни поставили, али то их очигледно не брине. Пренебрегавајући учење о стварању, исказано у Књизи постања, они у суштини исповедају неверу у то да је Бог све створио по врстама (1. Мојс. 1, 11), и да је човека саздао по својој икони и подобију (1. Мојс. 1, 26). Склони погрешном тумачењу првог стварања, они аутоматски себи укидају могућност одржања вере у ново стварање у Христу. Како ће онај ко не верује да је Бог саздао човека од праха земаљског, поверовати у чудо Васкрсења, при којем ће човеково биће бити изнова састављено од земље у коју је био положен? Кокетирајући с учењем о стварању човека од примата, ваљда би требало да верују да ће различити стадијуми еволуције, од мајмуна до човека, важити и при Васкрсењу или да ће Бог ипак успети да људе васкрсне без тих већ виђених „процедура“? Или, пак, Бог у почетку није имао творачку моћ, па ју је тек временом стекао? Није ли можда временом и ојачао? Бесмислена су ова реторска питања!

Не само Христово Васкрсење, него и Лазарево васкрсење и васкрсење многих који су устали из гробова по Христовом силаску у Ад, сведоче нам да је Васкрсење тренутни догађај. И апостол Павле, у посланици Солуњанима говори о тренутном преображају верних који ће, у часу Христовог поновног Доласка, бити живи и који ће проћи кроз смрт, како би били вазнети у сусрет Господу. Да ли треба биологе питати имају ли тумачење и за законе по којима се дешава Васкрсење, будући да се оно, сходно хришћанској вери, одиграва у природи? И шта могу да нам саопште у вези с „тајном“ чудотворних моштију, сачуваних тела светих, који су претече Васкрсења?

Да је реч о мумификацији, ликовали би биолози материјалисти, али нису светитељи Божији пуњене птице! Нити је образац онај злосмрадни, балзамовани, неокађени Лењин. Требало би бар од ове елементарне истине да пођу српски теолози еволуционисти и међу њима активиста Јефтић, па да бар себи, ако већ не јавно, признају да светитеље држи у стању нетрулежности исти онај Дух којим су саздани свет и човек као његова круна. Ту где су мошти – моћи, ту су и Божије енергије које тела светих чине непропадљивим.

Први корак у вери одређује онај последњи. Заборавили су на то теолози неодарвинисти. Подсетићу их још једном: није могуће говорити о новом животу у Христу, без претходно постављеног здравог темеља вере у божанско стварање свега ни из чега, као и вере да је, Логосом и Духом, човек створен по икони Божијој из праха земнога. Да бисмо добили било које добро од Господа, вером кроз молитву, прво морамо веровати у све оно што је записано у Библији, говорио је Св. Серафим Саровски. Њене прва и последња књига– Постање и Откривење, у апсолутном су сагласју, јер речи: У почетку створи Бог небо и земљу (1. Мојс. 1, 1) и речи Ево све ново творим (Откр. 21, 5) потврђују да Бог непрестано ствара, саздаје и пресаздаје свет, не оставља га самом себи, тј. деловању секундарних закона, како је говорио Тома Аквински, претеча дарвинизма који је веровао да људско биће у ембрионалном развоју пролази (вегетативни) биљни, анимални (животињски) степен развоја, да би тек у четрдесети дан добило људску душу.

„Немогуће је (истину) признати, а оно што је могуће (покајање) не признати“, вели Достојевски. Немогуће је да тео-дарвинисти признају да су учинили тежак грех против Истине, а покајање као једину могућност сведочења вере, ако би могли, они би да избегну, да не признају саблазан. Покајање, међутим, јесте једини лек против гордости, нарочито против греха неверовања, који је, сходно св. Максиму Исповеднику, хула на Духа Светог и извор сваке саблазни. Зато порука Андреју Јефтићу и његовим истомишљеницима гласи: Родите род достојан покајања (Мт. 3, 8). А покајање не значи само декларативно исповедање Никејско-цариградског символа, онако како су спремни да га, зарад „виших циљева“ у служби римоцентричне идеје „воље за моћ“ и под видом задржавања мисли (mental reservation) исповеде псеудотеолози филиоквисти. Веру у Бога као Творца исповеда и муслиман Харун Јахи. Неопходно је исповедити веру у Свету Тројицу, Оца и Сина и Светог Духа, управо онако како то чини св. Максим Исповедник говорећи о познању тројичног Бога: Оца као надсуштаственог, Кога познајемо на основу постојања природе, Сина кроз постојање разноликости у природи и постојања по врстама, и Духа Светог, кроз развој и живот по врстама.

Једном су синови Царства – Јевреји, због неверовања у Христа, остали без Цара. Време је да се као Црква, у целини, и лично свако од нас, преиспитамо да ли смо достојни следбеници Христа као Бога и Цара, како исповедамо нашу веру у светом Крштењу. Да не би уместо нас други, можда баш цареви Шавски (Арапски) и синови Савски (Пс. 71, 10), тј. припадници ислама, уколико се покају и исповеде Христа као Бога, наследили Царство наших отаца. Господ Христос непокајане и лицемере види као највеће грешнике и каже да ће прије њих цариници и блуднице ући у Царство Божије (Мт. 21, 31). Има, дакле, још увек шансе и Харун Јахи, а пре њега свакако сви који у Цркви сведоче делатну веру, чувајући у срцу и уму важност испуњења како природног, тако и писаног закона датог Откривењем Божијим, да би на крају, милошћу Његовом, постали учесници закона благодати новог живота у Христу.

Због свега реченог, због упорности следбеника дарвинизма, а посебно подлих подметања полуистина, због потребе да се актуелни проблем истражи до краја и разобличи неверовање, међу првима оних који друге уче вери, неопходно је отворити искрени и отворени дијалог на корист Цркве. Не залажем се ни за „истрагу потурица“, нити за „прогон вештица“, али ни за демонстрацију „моћи“ јавне речи с портала као полигона привилегованих. Учење о стварању света и човека посведочено је у многовековном искуству и оно дефинитивно не сме (п)остати повод „сецирања“ верних који га исповедају, ма колико њихов глас надјачавао злослутну тишину операционе сале у којој привидну моћ имају људи под маскама, квази стручњаци из анатомије.

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, ,

35 replies

  1. Peno #superiorno

    Свиђа ми се

  2. Драги и никад прежаљени професоре, нажалост нисте ви ништа овим одговорили. Прибегли сте трику да поново нападате и пљујете по људима, лако им лепећи етикете, јер знате да се то лако прима. Тако раде идеолози, али не и теолози. Само због овога, требало би да вас је срамота, али као што је већ констатовано – стида нема, а где нема стида нема ни љубави. Ствар је једноставна, текст нисте писали у форми кратког новинског текста, јер би онда имао 2/3 стране, а не оволико колико има сада. Дакле, текст је писан научним стилом. Оно што није научно и што нисте одговорили, КАКО ЈЕ МОГУЋЕ ДА РЕДОВНИ ПРОФЕСОР ПЛАГИРА неког тамо?! Још срамније, да ли је господин кога плагирате ауторитет на том пољу?! Да ли је завршио неки факултет, има научне референце и слично? Нажалост, господин кога сте обилато преписивали није ауторитет на пољу науке, тачније ни на једном пољу… Ако је ово тачно, а јесте, какав сте онда ви ауторитет за било шта? Зашто би се ико бавио расправом о Максиму са неким ко не зна да препише барем некога ко зна нешто о науци… Или, од кога сте преписали Максима? Можда сте и то лоше преписали… Жао ми је да се овако ауто-дискредитују теолози, бламирајући себе и друге, показујући дно на којем смо. И још нешто, хвала вам што Зукорлића зовете да нам брани православље. Ако је то цена, онда ми такво православље не треба…

    Свиђа ми се

  3. Ништа не бих коментарисао. Само једно бих рекао. Шта мора бити толико перверзно и дубоко искварено у човеку да од вере која проповеда само ЉУБАВ, он нађе да проповеда само мржњу и сукобе?! Пример тога су Крунић и Пено. Они су перверзно изокренули наопачке хришћанство, што је успех – свака част!!! У њиховим ушима, Христос је вероватно лик из УДБЕ који кажњава непослушне и шаље на робије. Крунићу не одговарам, јер ће опет провоцирати латиницом овај портал.

    Свиђа ми се

  4. Фантастичан одговор проф. Пена! Лако је одбио напад да је „преписао“, а завршни ударац задао констатацијом да се доктор А. Јефтић, патролог, ниједном речју није осврну на теологију… Па је ли Јефтић еволуциони инквизитор или теолог!?

    Свиђа ми се

  5. Meni nista nije jasno sa kim se sad raspravlja dotični prof. Ovaj odgovor je pisan uplašeno, u grču. Moguće da je strah od gubitka posla, tj. da je vrag odneo šalu razlog ovako bizarnom napadu na Jeftića… U brzini se greši, pa prof. Peno pominje 2000 originalnih stranica „svojih“ radova. Šta će biti ako neko krene i to da pregleda?! Koji će tad argument biti za prepisivanje? Brzina?

    Свиђа ми се

  6. @ Миле Сатара, Др Воланд

    Драги пријатељи, тј. драги пријатељу, фундаментално обрати пажњу на сличицу поред nickname-а!!!! Иако је други nick, сличица је иста јер је послала иста особа 🙂

    Мало будите креативнији, колеге дарвинисти 🙂

    Пост скриптум: „Глас је Јаковљев, али руке су Исавове.” (Пост. 27, 22)

    Свиђа ми се

  7. #четник
    „Па је ли Јефтић еволуциони инквизитор или теолог!?“

    Сваки професор на факултету је академски грађанин и када се деси плагијат он мора да реагује. Циљ текста је доказати плагијат, јер са плагијаторима и нема о чему даље да се прича – они по закону више не могу да раде посао за који су дебело плаћени – да мисле и користе СВОЈУ главу, а не неку туђу. Свака даља расправа је бесмислена. Ради се о класичној крађи сваког грађанина, јер се плата господи на факултету исплаћује из буџета. Не желим да моје паре иду у руке ликовима који бране православље Зукорлићем и преписују… Срамота

    Свиђа ми се

  8. #четник

    Аргументи су аргументи

    Свиђа ми се

  9. Др Воланд је једини доктор, све остало су плагијатори – што се види у случају Пене 🤣🤣🤣

    Свиђа ми се

  10. Вели Иван своме брату Димитрију: „Фјодор Павлович татица наш, био је свиња, али је правилно мислио“.
    Говоримо против науке, а користимо се њеним мајмуноликим достигнућима.

    Свиђа ми се

  11. Плагијат је крађа интелектуалног власништва. Уопште није битнода ли је рад академски или није. Могуће је пагирати књижевно дело, песму,… Пено је напросто покрао туђе мисли и потписао их као своје, а то је нечасно и због тога ће морати да поожи рачун институцији у којој ради. Крађа је крађа, какогод да се неко вади!

    Свиђа ми се

  12. Не куне мајка сина што се коцка, него што се вади. Препишеш из нечијег рада и то потпишеш као свој рад. То је плагијат, односно крађа интелектуалне својине. Пено је брутално покрао Турчина и то је то.

    Свиђа ми се

  13. Jeftić je mnogo naivan i brzoplet dečko…ako bude odgovarao na ovaj text. Niko ne treba da odgovara na ovo, sem matični Univerzitet red. prof. Pena. Oni su pozvani da odgovore da li je prekršen zakon, tj. koja je kazna. Prepucavanja Jeftić-Peno više nema smisla. Sve je rečeno. Nek odgovori Univerzitet do kada će prof. Peno Zdravko još raditi na fakultetu posle ovog plagiranja?

    Свиђа ми се

  14. Jeftić – danas anatom i patolog – sutra zaštićeni svedok u sudskom procesu protiv akademske mafije na PBF u Beogradu.

    #specijalnisud

    „ХЕРЦЕГОВАЧКИ КЛАН

    Како сам био обећао, а зна се да не причам напамет, сада бих укратко изнео како су ме дисквалификовали на Богословском факултету. Реч је о кратком портрету, скици ових ликова.

    Написао сам притужбу поводом конкурса за једног сарадника за ужу научну област Патристика – предмет Патрологија 2, са пуним радним временом, у складу са Законом о високом образовању који је расписао Универзитет у Београду Православни богословски факултет, Београд, Мије Ковачевића 11б, дана 27. 01. 2010, и објављеном у листу „Данас“, додатак „Послови“.

    Примедбе су се односиле на реферат комисије (примљено 3.3.2010) коју су сачињавали др Максим Васиљевић (доцент), др Владан Перишић (ванредни професор) и др Дражен Перић (доцент), а који је захваљујући обманама, нетачностима, и пристрасношћу довео до избора Андреја Јефтића на ово место.

    1. На конкурсу су учествовали Драган Јованов, З. Ђуровић и А. Јефтић. Комисија на почетку извештаја одмах обмањује, или на недвосмисленом српском језику, лаже, наставно веће: «Одмах треба рећи да од ова три кандидата, два не испуњавају формално-правне услове конкурса [Ђуровић и Јованов], док их само један у потпуности испуњава. Но, ми ћемо ипак о сваком рећи најважније».

    Ово је гнусна лаж. Ђуровић испуњава формално-правне услове конкурса. Наиме, у условима се вели: «студент дипломских академских студија теологије који је студије првог степена завршио са укупном просечном оценом најмање осам (8); студент докторских студија теологије који је претходне нивое студија завршио са укупном просечном оценом најмање (8) и који показује смисао за наставни рад; магистар теолошких наука». Ђуровић је завршио БФ са просечном оценом 8, 57.

    Професорски колегијум је у старту био обманут овом лажју, тако да је испало да се бира само 1 кандидат од 1 кандидата. Бацање у очи прашине је «великодушност» комисије која ће «ипак о сваком рећи најважније». Који колегијум би одобрио да се прими неко ко не испуњава формално-правне услове? Ниједан. Да не рачунамо БФ колегијум…

    2. Онда се иде у бесмислено образлагање зашто Јованов – описан као слободни списатељ, са просеком 7,97 – није у игри (захтевао се просек 8). Он је само колатерална штета да би се наставном већу замазале очи како поступају по закону, јер је овај испод просека. Треба се недвосмислено показати како два не испуњавају формално-правне услове конкурса.

    3. Замазивање очију је било инсистирање да ја немам нострификован магистарски. Тачно. Али то ме не дисквалификује како је комисија рекла, да учествујем на конкурсу. Дакле, магистарски или не, једнако могу да учествујем на конкурсу.

    Комисија вели да је Ђуровић магистрирао на Августинијануму и да тамо ради докторску тезу, а са друге стране тврди да он није магистирао јер тезу није нострификовао у Србији, и да чак није ни на докторским студјима јер их не похађа у Србији! Ниједан од чланова Закона о високом образовању на који се позива конкурс не захтева претходно нострификовану диплому, нити се то вели у тексту конкурса. Такође, како је могуће да БФ потпише Конвенцију о размени доцената и студената са Латеранским Универзитетом, а не прихвата њихове дипломе? Како је могуће да један латерански професор одржи предавање на БФ, а за њега се посредно тврди да нема научне квалификације?
    Комисија је, дакле, била свесна да неко ко се специјализује (у мом случају 7 година) у одређеној области вероватно би требало да има предности у односу на друге кандидате. Зато је било нужно да се са формалне тачке (увек тумачене по кључу комисије) дискредитује моја специјализација.

    Следећи проблем са којим се комисија срела је простор који окупирају курикулуми кандидата: Ђуровићу је посветила 42 реда, Јефтићу 14. Ако погледамо паралелно шта се и како помиње, реторика комисије ће недвосмислено одати њену све само не непристрасност. Помиње се да Ђуровић није дао податке о основној школи (који се конкурсом нису тражили), док је Јефтић био одличан у ош.!

    Ирелевантност овог податка, али и припрема чланова већа на опрез (Ђуровић нешто крије) су сасвим јасни, а уз то се истиче и континуирана врлина Јефтићева. Око 30 назива које је Ђуровић навео као публиковане, у штампи или у припреми, комисија наводи in continuo свега 22, како би се добило на простору. Mea culpa се састоји у томе што нисам знао да треба да приложим и саме публиковане радове (у Италији се тако нешто никад не тражи) и што нисам прибавио доказе за радове који су примљени у штампу. Није ми, наиме, пало на памет да треба неки доказ за нпр. књигу: WALTER KASPER (ed.), Il ministero petrino, cattolici e ortodossi in dialogo, из које сам превео студије, уводе и резимее на италијанском (око 90 страна), а наручилац је сам БФ, који ми је уредно и исплатио хонорар по обављеном послу. Такође сам по позиву ИТИ и БФ учествовао на симпосиону Српска теологија данас, Београд 29-30 мај 2009, излагање је било у штампи, но, потврду, да поновим, нисам нашао за сходно да узмем. Комисија селективно наводи шта је приложено а шта није: приложени су на DVD сви текстови који су у штампи, а такође и неки за које комисија вели да јој нису достављени. Да је комисија имала DVD у рукама види се из тога што тврди да је приложен први део књиге Јеванђеље по Марку. Превод. Отачки коментари. Модерни коментар (комисија не пропушта прилику да помене како је исти необјављен; ја сам и рекао да је у припреми за штампу). Но, истовремено за текстове, који се налазе на поменутом DVD: W. KASPER (ed.), Il ministero petrino, и први чланак из књиге: Света слика на хришћанском Западу до 843., извори, документи, тврди да нису приложени! За: Свети Августин, О блаженом животу (De beata vita). Латински текст напоредо. Општи и посебан увод у предкрштењске Дијалоге св. Августина Нело Ћипријани. Кура, превод (увод са ит., De beata vita са лат.), ноте и индекси Зоран Ђуровић. Издавач, Хинаки. Едиција, Извори бр. 1. Београд 2008, веле, прескачући све ово, само да је Ђуровић превео Ћипријанијева предавања са италијанског.

    Писац реферата комисије није био у стању ни да наведе исправно наслове мојих текстова и чак је дао погрешне референце, што би ме одмах дискредитовало у очима пажљивог читаоца. Исто важи и са недоследношћу начина цитирања мојих чланака: неке наслове ставља под наводницима, друге пише обично, без наводника и не у курзиву. Комисија, на крају, није могла да консултује моје преводе са грчког, јер није имала у рукама Саборност, часопис епархије Пожаревачко-Браничевске!
    Када пак писац реферата набраја референце А. Јефтића, ставља их једну испод друге да би визуелно пријало читаоцу, али су оне свега 3, што се правда његовом младошћу. Реч је о 2 мања превода са енглеског, свега 21 страна (ваљда се зато и не наводе у реферату стране објављеног превода, који је у фотокопији предат комисији). Но, комисија се не зауставља овде већ наводи да: «Иако је тек завршио Факултет, кандидат је успео да објави један оригинални рад: Природна теологија код Отаца Цркве, Богословље, 2009». Ово је лаж: Богословље за 2009 у коме би био Јефтићев текст није постојало 03.03.2009 када је примљен Реферат комисије (орг. јед. 02, бр. 37/9). Када је у приватном разговору, Владан Перишић покушао да ми објасни како је објављен рад исто што и рад примљен за штампу (на страну што српски не зна за такву употребу), проблем остаје зато што у Јефтићевој документацији не постоји нити копија тог рада, ма у каквој форми, нити потврда да је рад у штампи.

    Предлог Реферата да се гласа за Јефтића (јединог на крају предложеног), мотивисан између осталог младошћу кандидата, је управо супротан изгласаном (06.04.2009) Закону о забрани дискриминације (на снази од 07.04.2009), члан 2.1, који забрањује дискриминацију по старосном добу. Ни текст конкурса није предвидео старосно доба за ово радно место. Образложење да се младост подразумева је, дакле, у супротности са Законом о забрани дискриминације, са текстом конкурса и чак са праксом БФ (већи део асистената-сарадника је око мог старосног доба).

    На крају, Реферат, који је јавне природе, вређа и моју част, јер вели да «чак и када остала два кандидата [Ђуровић и Јованов] не би имала поменуте формално-правне препреке», они би изабрали Јефтића. Ово је груба увреда целокупног мог протеклог научног рада који је прошао рецепцију и оверу не само овдашње академске средине, него и иностране. Чак да нисам објавио ништа до сада остају мој магистарски рад (преко 250 стр.) и завршене докторске студије (докторски рад био пред одбраном, прошао пред-дискусију). Да је комисија казала да сам преквалификован, некако би се и могло прогутати, али рећи да је неко ко је завршио са одличним успехом магистарске и докторске студије на Латеранском факултету, који је један од најугледнијих у свету, мало је много.

    Резимирајући, довољно је поменути само следеће:
    – Имао сам 7 година специјалистичких студија из патрологије а г. Јефтић ни један дан;
    – приликом Конкурса кандидати су имали научног рада: Ђуровић 1137 страница, господин Јефтић 51 – дакле, Ђуровић је имао 22 пута више материјала него г. Јефтић;
    – господин Јефтић не може поседовати докторат из патрологије на ПБФ јер те специјалистичке студије уопште не постоје.

    Нажалост, ово није усамљена епизода него су се стално дешавале неке „чудне околности“ у вези са мојом маленкости на ПБФ. Навешћу само две епизоде:

    1) Десило се да на мистериозан начин нестану захтеви за стипендијом (мој и моје госпе, а она је дипломирала на Грегоријани). Захтеви су ишли преко уваженог господина Шијаковића, и тек, кроз необориве доказе, су у секретеријату ПБФ признали да је неко „грешком“ побрисао мејлове. Та стипендија је на крају стигла, али је једва била за покривање струје или телефона. Неко је тамо систематски радио против мене.

    2) Опет, у то доба, сам добио препоруке од мојих професора, тадашњег декана еп. Игњатија као и Монс. Хочевара да предајем пост-дипломцима на Латеранском теолошком факултету. Наиме, то је због тога што смо ми и библичари посебан сој, стога, када завршимо све докторске испите и кад нам се одобри писање тезе, можемо да предајемо докторантима. Нису неки новци у питању, али се са каријером почиње. Међутим, декан тог факултета, који ме је лепо примио, тражио је да имам и са београдског ПБФ једно протоколарно писмо, јер је управо он био у комисији која је склопила конвенцију о сарадњи са ПБФ. Уредно сам послао захтев са пропратним материјалом, али никакав одговор нисам добио. Ваљда је требало да шеним… Наравно да су документа поново „добила ноге“. О. Перишић ми после 2 године каза: Па ти лепо пођеш тамо, ако си квалитетан они ће те примити. – Ово је врх цинизма! Управо зато што сам био са ПБФ нисам могао да аплицирам као сваки други кандидат.

    Ово је укратко о modus operandi овог клана. Да говорим истину, види се из просте чињенице да нико од ових паса ме не тужи за увреду части.“

    – sveštenik Zoran Đurović

    https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1877000989011026&id=100001034309037

    https://pouke.org/forum/index.php?/topic/51543-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D1%85%D0%B5%D1%80%D1%86%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%87%D0%BA%D0%B8-%D0%BA%D0%BB%D0%B0%D0%BD/

    Свиђа ми се

  15. @ сви који оптужују проф. З. Пена за плагијат

    У реду, нека проф. Пено одговара пред својим Универзитетом, ако је тако прописано.

    Али шта ћемо, хвала брату Срђану Е. Крунићу на прилогу, са овим како неко рече „академским грађанином“ А. Јефтићем?

    Понаваљам шта је написао свешт. Ђуровић:

    „Резимирајући, довољно је поменути само следеће:
    – Имао сам 7 година специјалистичких студија из патрологије а г. Јефтић ни један дан;
    – приликом Конкурса кандидати су имали научног рада: Ђуровић 1137 страница, господин Јефтић 51 – дакле, Ђуровић је имао 22 пута више материјала него г. Јефтић;
    – господин Јефтић не може поседовати докторат из патрологије на ПБФ јер те специјалистичке студије уопште не постоје.“

    ЉУДИ, ПА КАКО ЈЕ ЈЕФТИЋ ПОСТАО САРАДНИК, АСИСТЕНТ?! Како је после постао доцент? Боље да је ћутао у свом дарвинистичком мраку, овако истера мечку из рупе…

    Ајде ви, браћо дарвинисти, кажите које је то квалификације имао Јефтић да постане предавач на Богословком, и то из патристике!!!!!

    Свиђа ми се

  16. То тако буде кад неко нема аргументе о теми о којој је реч. Овде је тема плагијат Здравка Пена, још увек професора догмстике и ЕТИКЕ на ПБФ у Фочи. Пено би да се бави свим другим осим својим плагијатом. Још се упоређује са Христом и са Ап. Павлом, коју као да њему поручује „ти који учиш да се не краде, крадеш!“ Јефтић нема шта да полемише о теологији са овком који је ухваћен у овако нечасној работи. Тако и коментатори који га подржавају: какве везе има ђуровићев конкурс? Једино што има везе јесте Пенов плагијат. Наравно, мораће да се провери и његов докторат и тих 2000 страна, јер ко јдном украде, нсјчешће му није и једини пут.

    Свиђа ми се

  17. @ Сара

    „Боже драги, чудна договора!
    Би ли ово ђеца пословала?“

    Тема је само Пено, а то каквог су моралног кова Јефтић и остали максимовци, са све главним Максимом – „да обесимо мачку о реп“. Јој, дарвинистичког морала, дарвинистичких ли обичаја!!!

    Ајдемо овако: рачунајте да смо Пену жигосали, осудили, предали Универзитету на одлучивање. И спалили га, као ваши римокатолички врсници.

    Али, да ли ће тиме А. Јефтић постати ДОСТОЈАН за место предавача?! Какве је имао квалификације, какве је имао радове, како постаде асистент – да не питам даље? И то није ЂУРОВИЋЕВ КОНКУРС него КОНКУРС НА КОЈЕМ ЈЕ ПРИМЉЕН А. ЈЕФТИЋ.

    Е, једно морам да кажем: драго ми је да сте Максимови а не моји 🙂

    Свиђа ми се

  18. Жао ми је само како се уплићете дубље и дубље, а све на своју штету. Ствари заправо када су морамо иду овако:
    а) Пено плагирао рад од човека без икаквих стручних квалификација.
    б) Није успео да објасни како је преписао, него напада на личној основи.
    в) Базично, за заштитнике Православља се узимају Зукорлић и поменути Турчин
    г) Срамота да буде већа, Јефтић се напада текстом Ђуровића, провереним екуменистом (http://borbazaveru.info/content/view/6864/37/)
    д) Православље се брани плагијатима, муслиманима, секташима и на крају свештеницима који су осведочени паписти.
    Браћо, алал вам вера! Даљи коментар је сувишан, тешко православљу са нама.

    Свиђа ми се

  19. @ Смиљанић Мрсивода

    Ви пишете: „Срамота да буде већа, Јефтић се напада текстом Ђуровића, провереним екуменистом“

    Из овог би значило да је, за разлику од провереног екуменисте Ђуровића, А. Јефтић нешто друго, нпр. анти-екумениста.

    Авај, када погледамо сајт Теологија.нет и текстове г. Јефтића, он их има укупно два (http://teologija.net/author/jeftic/): први је овај где је „сецирао“ Пену (а за који имам своје разлоге да верујем да није сам писао и да није био способан да прокљуви да је Пено узео делове оног несрећног Турчина, но му је нека „птичица из горе“ то дојавила), а други је (цитирам) „разговор са велеч. др Олафом Фиксе Твејтом, Генералним секретаром ССЦ“.

    Ух, антиекумениста бачен у осиње екуменистичко гнездо: генсек Светског савеза Цркава! http://teologija.net/jedinstvo-u-sluzenju-i-svedocenju/

    Ево једног питања које је поставио вајни анти-екумениста А. Јефтић:

    „Дозволите да се фокусирам на прву димензију коју сте истакли. Мислим да је она ваљано изражена у идеји „ходочашћа“ која је представљена на Генералној скупштини ССЦ у Бусану (Јужна Кореја, 2013). Ради се о идеји, рекао бих, да већ јесмо заједно тиме што смо на заједничком путу.“

    Пост скриптум: Мислим да ће и Максим и максимовци завапити да престанете да их браните, које год „мрсиводско“ име узимали! 🙂

    Свиђа ми се

  20. TEOLOGIJA FEJK

    „Teologija tačka net“ se sa darom razlikovanja duhova čita „Teologija tačka fejk“ iliti „Teologija fejk“, dok se teologijom fejk imenuje pokret i samo pogubno delo babunizacije* bogoslovlja u Pravoslavnoj crkvi.

    Ovaj, već uveliko raskrinkani i propali, projekat se pojavio isključivo na zloupotrebi energije brata Blagoja (Pantelića)! Brata Blagoja i leva i desna braća opravdano vide kao Vladimira Dimitrijevića srbske teološke desnice, što on i jeste. Nadamo se da će to biti još kratko, sve dok do kraja ne vidi sa kim je, i ne pređe na stranu Predanja. Još kao nesvršeni student je napisao više jedinica nego celo uredništvo Teologije fejk zajedno. Tako i na drugim stranama urednici i saradnici ovog babunističkog glasila nisu mu do kolena.

    Zloupotreba brata Blagoja onoj dvojici-četvorici, koji iz senke kontrolišu ovu modernističku strukturu, daje medijsko sredstvo za utvrđivanje grupašenja sa kojim manipulišu u sitnosopstveničke svrhe. Babunističko grupašenje lako može da organizaciono metastazira u formalnu parasinagogu, što to činjenično, duhovno već jeste. Sa druge strane „autografi“ tj. blogeraj Teologije fejk da im nije agilnog i produktivnog brata Blagoja ne bi imao gde da objavi svoje žvrljoke. Dakle imamo troduplo golo!

    * sekularizacija bogoslovlja po obrascu transhumanizma i renesanse jeresi

    (nastavlja se)

    Свиђа ми се

  21. Анализа једног виђења: Мислим да је гдин Андреј у старту претерао. Понела га је она народна „у мене су и нож и погача“ или ти, ја сам доцент на ПБФу, и ја сам режисер „теологија.нет“ а очигледно и „поуке.орг“. Tенденциозни наслов његовог писанија „Час анатомије“ открива и његову нехришћанску надменост, рекло би се у маниру „Здравко сад ћу ја да ти одржим један час“. Ово је свакако и један класични приступ на личним релацијама целој расправи који није био у границама опсервирања унутар професионалне (професорске) етике (више се може рећи да је био вулгаран, што се не може рећи за Здравков текст). Такође, јако је тенденциозно било говорити о „плагијату“ текста који није имао тежину научног рада, јер није био опремљен критичким апаратом, и из тог аспекта „претити“ или опомињати како се због плагијата губи место професуре. Место професуре су губи ако је докторски рад „плагијат“ па је стечена титула доктора мањкава, јер професор није стекао звање доктора својим научним истраживачким радом. Колико ме још сећање служи професор др Здравко Пено је своју дисертацију бранио пред седам чланова комисије, међу којима је један од њих био чувени Никос Мацукас, сложићемо се велики професор на чијим смо се књигама у издавачкој режији Беседе и Каленића сви напајали. Не морам напомињати и лично познанство професора Пена са митрополитом Зизјуласом кога је ето игром случаја слушао на докторским студијама и на чију препоруку је и добио стипендију грчке владе (овим не хвалим Здравка лично, него желим да укажем на то да Здравко Јахија не познаје, није се пријатељијо са њим, а ипак се са њиме доводи у везу очито злонамерно, док се сва ова друга референтна познанства нигде и не помињу). Овде ћу се укратко осврнути на чланове комисије гдина Андреја Јефтића, од којих је један ето промовисан у докторску титулу под менторством др Здравка Пене (г. Дарко Ђого), па ме чуди бесомучно оспоравање г. Пена иако се не оспорава његов ученик. Да наставимо о плагирању: професор може изгубити професуру ако у пет година не објављује довољан број научних радова, односно ако су објављени стручни и научни радови плагијати. Такви радови сложићемо се објављују се у релевантним научним часописима који имају своју комисију која се ето бави и тиме да ли је неки рад плагијат или није. Подсетићу да поједини професори у научном часопису Богословље, веома често плагирају сами себе. Уколико буде за потребно пронаћемо радове и варијације разних радова на исту тему са готово идентичним критичким апаратом. На крају, колико је заиста секташки менталитет на ПБФу када је у питању начин запошљавања??? Чини ми се да долазимо до круцијалних ствари око којих се брине и сам Андреј па се труди да унизи и понизи једног професора и учини га „персоном нон грата на ПБФу“? Да ли су сви конкурси на ПБФу затвореног типа, пошто је јавна тајна да се отварају увек за одређену и конкретну личност, која је ето завршила студије на ПБФу. Мора ли тако, и чему онда све формалности око отварања јавног конкурса? На крају, подсетићу овде и на текст Зорана Ђуровића и разним лобијима.

    Свиђа ми се

  22. И професор Пено и професор Јефтић греше, али не у својим мишљењима која износе – треба слободно да мисле, него греше у својим сујетним ставовима један према другом. Да ли ће иједном срцу бити топло када прочита ове њихове текстове? Користе језик на начин карактеристичан за оне који апостолску реч нису примили: уживају у реторичким досеткама и стилским фигурама, исмевају један другог, пишу као непријатељи а не као браћа. Сваком реченицом сведоче своју гордост. Као да мисле да је теологија интелектуалистичко питање, па се њихова полемика по личној сујети и интелектуалном престижу не разликује од полемика које воде социолози, историчари, политичари и остали. Треба обојица да се уче дијалогу, на пример, од Митрополита Порфирија и сваку своју реченицу коју са написали да промере неком његовом.

    Свиђа ми се

  23. Господо хришћанска и ви који то нијесте, а представљате се да јесте, пљувати и по једној и по другој страни говори о нивоу на који се и једни и други налазе. Ствари треба поставити објективно не фаворизујући ни једног од претпостављених. Ухватили сте се за „плагијат“ и држите се тога као „пијан пилота“ не желећи да темељније уђете у проблематику поменутог. Пријетити некоме „лишавања посла“, „лишавања звања“ не говори о нечијем страху колико о мржњи којом сте натопљени као и о погаженој сујети. „Кланчић“ који се окупио за округлим столом у једном од фенси београдских локала, столом за којим предсједава Андреј „Првозвани по Дарвинизму“ није ништа друго него „љубав из интереса“. Та љубав се огледа у томе ко ће боље и више свог младог профу одбранити од наводних „увреда“, међутим то окупљање нема у суштини за темељ љубав, већ заједнички интерес који је зачињен идеологијом под плаштом хришћанства као и мржњи према професору Пену, а врхунац свега тога јесте новац који стоји иза „новопечене идеологије која долази из земље из које тече „мед и млијеко“.
    Новоосновани портал (магазин) „Теологија.нет “ нема акредитацију научног сајта који би имао за право да декларише који је текст „плагијат“ а који не. Да је чланак објављен у неком озбиљном часопису као што је то часопис београдског факултета или часопис фочанског факултета онда би прича о плагијату била вјеродостојна, у овом случају за тако нешто нема простора.

    Свиђа ми се

  24. „Ухватили сте се за плагијат“. Па шта је ту чудно кад коментаришемо текст који се бави плагијатом проф. Здравка Пена. Пено покушава да се оправда, као није то академски текст, није објављен у академском часопису итд. Али то нема баш никакве везе јер то је КРАЂА и то гнусна јер се краде нечија интелектуална својина и представља као сопствена. И нема ту ово оно, крао – ухваћен. И уместо да се зацрвени од стида, он се још пореди са св. Максимом. О безобазлука и лицемерја. И какав је кредибилитет таквог лже теолога па да се са њим ико упушта у озбиљну расправу? А посебна је прича што разлог његвог напрасног интересовања за чистоту вере није искрена већ су стварни рсзлози љубомора на епископа Максима, и мржња према ПБФ јер га Веће, није желело за колегу, као и нада да ће пилтрпнисањем неким моћницима задобити незаслужене привилегије.

    Свиђа ми се

  25. #Крунић koga brat Krunić brani taj bolje da se obesi. Ispada da je Blagoje Pantelić neki jadnik koga koristi ko stigne, da ne kažem, iskoristava u najgrubljem smislu. Da ne poznajem, nazalost, doticnu personu jos bih i poverovao da je zaista tako. Ko god poznaje BP, zna da se radi o osobi koja je beskompromisna, gruba i neprijatna. Dakle, ako Krunic laze za Blagoja, kako da mu se ista drugo veruje?! Ili je Krunic navikao da izmislja, da protura neistinu kao istinu, na isti nacin na koji je navikao da ovde kontaminira prostor latinicom. I opet Krunic brka babe i žabe, tema nije Jeftic. Tema je vaš profa koji je plagirao tekst coveka koji ne postoji u svetu nauke, sem u svetu zatvora i perverzija – sto je Peno u odgovoru i priznao. Samo me zanima da li vas je barem malo stid i sramota zbog toga?! To je tema, koju izbegavate, a pokrecete nebulozne price o Jefticu, teologija fejk (toliko jadno, cak iako je cinično, mogli ste nesto pametnije da smislite)… i sl. Dakle, tema je da se jedan profa bori protiv kolega, prozivajuci ih da su ateisti i majmuni, pri tome praveci od svih nas majmune jer je prepisao tekst i to sad javno priznao. Možemo se sad domisljati o Jefticu, Pantelicu, Đuroviću….no to ne menja činjenicu da je krađa samo krađa (hvala Sari)…

    @четник нисам уопште поредио Јефтића и Ђуровића као супротности нити ми је то био циљ. Суштина је да кад нестане аргумената онда се посеже за живописним ликовима. Поента је била да кад здрав разум налаже рационалност – крађа је крађа – креће одмах ирационално позивање и прозивање било кога и било чега (Зукорлић, Ђуровић)… Прича је поприлично јасна и сви смо довољно паметни да знамо да је тема исцрпљена. Сад је потребно само да се ствар не заташка. Ако вам Јефтић толико смета, прочитајте његове радове (а није их мало), па му судите. Не гарантујем како ће се провести на вашем суду, али оно што знам јесте да није лопов, не краде од других – то ми је доста. Sapienti sat

    Свиђа ми се

  26. Пено ово је срамота. Био сам убијеђен да ћеш имати бар толико разума да прећутиш. Одговор је могао бити само, не, мој рад није плагијат, него.. ево доказа… А одговор не може бити: Ти не вјерујеш у васкрсење јер бла бла, псалм каже, Томи Аквинском се чинило.

    Треба знати засвирати, али и за појас задјенути.
    Овим си нанио штету Цркви, мислећи да Бог службу чиниш, а заправо, јадно..
    Да смо нормална Црква, након оваквог блама, био би повучен, мисио каноника. Срећа твоја па нисмо!

    Свиђа ми се

  27. Управо сам прочитао Пенину менталну ******** као одговор Андреју Јефтићу. Шокиран сам како смо ниско пали, ******** ****, која се позива на псалме, себе пореди са ап Павлом и Флоровским, Истином и Платоном, а уједа около **** ****** ***** ***** * ******. Прави логичке скокове, чак и признаје да је покрао идеје од тог турског Бората, пријети Сабором, успио је да му прилијепи и Маркса и злосмрадног Лењина итд. Јадно да јадније не може бити. Аргументација једног иквизитора, ако не вјерујете у оно што ја вјерујем, онда не вјерујете у васкрсење, а онда, зна се, слиједи ломача. Док се нормалан свијет купа у мору, иде по распродајама, ми се бавимо теоријом еволуције од прије 200 година, расправљамо о Недићу и догађајима од прије 80 година, још нам само фали да се подијелимо на Обреновићевце и Карађорђисте, па да затворимо дућан. Андреј је угазио овог Пену, који не би издржао петнаест минута у реалном животу нити шетњу између две бандере у неком приградском насељу, као младу траву. Мислим да је Теологија нет направила само једну грешку. Требали су дозволити да се његов рад објави, уз напомену, ово је потпун идиотизам, али због 2000 страна библиографије уваженог професора, објављујемо. За све је крив Горан Бреговић јер нас је он научио да крадемо од Турака.

    Свиђа ми се

  28. #Мрсивода rec’ ti nama

    KO PLAĆA teologija.fejk?!

    Do mr-a (ako je to on, jer kod vaše fele ispod jedne druga maska stoji) ja sam bio jedini koji je komentarisao pod svojim likom, imenom i prezimenom, sve sa srednjim slovom da ne bude ikakve zabune – i od toga likovima transhumanizma & renesanse jeresi veće provokacije nema.

    Blagoje Pantelić je za mene brat, a za tebe „BP“ & „dotična persona“. Dobro je da ga ne oslovljavaš po bar kodu sa 666. Prema vama koji ga „znate“ je „grub i neprijatan“, a prema meni koji sam prema njemu bio grub, neprijatan i pretio mu fizički, doduše u dokaznom postupku protiv njegovog pacifističkog pamfleta (za šta sam se bratu javno izvinio na jednoj NVO seansi pred dva tuceta ljudi) Pantelić je blag i prijatan, ne sumnjam takođe bezkompromisan. Zanimljivo. Hvala ti što si mi dao priliku da podcrtam da je – kao što za njega kaže jedan naučni savetnik i direktor instituta – dobar, u smislu, ljudina.

    Ako se koristite njegovom energičnošću i vizionarstvom sevap je da ga malo poštujete. Pogotovo što ste bez m***, za razliku od njega! Za vas je i talenat i kapacitet – prepelice jedne.

    Jadnici su ona dvoj’ca-četvorica koji su u senci i manipulišu strukturom odozgo. Jadnici su oni kojima će glave doći, ako Bog da, Jeftić u ulozi ne anatoma & patologa nego zaštićenog svedoka 😉

    Свиђа ми се

  29. Видим да се овде, а и на неким форумима, промовише теза како није важно што је Пено плагирао туђи рад јер то ето није учинио у академском чланку. Плагијат је крађа. Неко је нешто смислио, написао, а ти преузмеш његов труд и то потпишеш својим именом. Није Пено „заборавио да цитира“ неку реченицу, он је читаве пасусе испреписивао, и још неке при преписивању само мало изменио. И без икаквог знања о томе шта је плагијат, свакоме – осим онима који су пристрасни – је јасно да је то непоштена работа јер се присвајају плодови туђег рада. Када студент тако поступи при изради семинарског, даје се на дисциплинску комисију због теже повреде етичког кодекса, добија забрану студирања на одређени период, а овде је реч о редовном професору који, о страхоте, предаје и ЕТИКУ. Али, поставља се питање, зашто је Пено овоме прибегао, мислећи да неће бити разоткривен? Због тога што је и њему јасно да је, у најмању руку,мало незгодно да ти извор за научну расправу буде исламски секташ, који нити је стручњак за оно о чему пише, нити је личност којој би се могло веровати – напротив. Због тога је Пено намерно прећутао ко му је узор у теологији. Али се у овом тексту, бранећи се, до краја разоткрио, па нам је посведочио да му је узор и Моамер Зукурлић, осведочени непријатељ српског народа. После оваквих гафова, не знам како ће Пено изаћи пред своје колеге и студенте, али и пред народ у Републици Српској, где је подршка Зукурлића али и Аднана муџахединима и муслиманским екстремистима добро позната. Како ће Пено сутра да укори студента који у неком раду плагира? Можда ће му понудити сопствени пример – може, ако не објавиш у неком академском часопису.

    Свиђа ми се

  30. Е сироти дарвинистички и еволуистички теолози, поред ваших баљезгарија и ђаво је миран и без посла. Нападате проф.Пена а не аргументе и чињенице које износи, нашли сте трун у његовом оку а брвно у оку своме не видите.Немате ваљан одговор на његове теолошке аргументе па сте се ухватили за ситне мрље да би сте га дискредитовали а себи спасили кожу,звања и дипломе. Кажете да се позвао на муслимане да би бранио православље. Е па та тврдња је далеко од истине јер је он сам је лепо рекао да узима од њих ствари научног и логичког карактера а не теолошког. А јавна је тајна да у свету нико ко напада т.е не може да дође до дипломе и катедре па су тако сви ти толико уважени проф.т.е веома сумњиви због начина на који су стекли своје позиције.

    Свиђа ми се

  31. ХВАЛА ПРОФЕСОРУ ПЕНУ

    што је „сабио ове туљане опет“ – пише ми пријатељ (дипл.) теолог…

    И, опет и опет хвала професору Пену што је сабио мајмунокоректну теологију Jeftića&Co. никим другим до једним мухамеданцем – у првој половини пута. Могао је професор Пено да сабије ове туљане са било ким другим али је добро да је изабрао да их сабије са мухамеданцем и то још без знака навода. Да се до краја обелодани са којом ми академском мафијом* имамо посла. Навучени сте само тако. Знате колико Народ Божији занима ваш академистички свраб и чешање? Народ занима само „сабијање“ јереси!

    Пре годину дана је Народ Божији Jeftića&Co. од милоште прозвао „павијанима“. Пошто сам видео да то лијевој браќи смета ја сам хришќански ублажио народно именовање у „baboons“ – на српском ова реч звучи некако покондирено и елитистички како се веќ то црквено групашење само осеќа. Занимало ме зашто „туљани“ и да ли има неке везе са Теоријом еволуције? Би ми одговорено овако:

    „Braco, to je samo prevedeno na srpski obicna foka 🙂

    Tuljanima ih zovem zbog njihovog naginjanja ka zapadu, pa ko velim, da ucinim uslugu, da bude primjerno kroatsko-katolickom lingvisticko teoloskom slusateljstvu 😀

    P.S. Neki izvori iz satiricnog sajta Vujaklija lijepo pokazuju realnost: navescu ti neke kao primjer, pa mi reci da li sam u pravu kada ih tako nazivam.

    „Toliko je kul iz prostog razloga zato što je lenj da živi i glup da misli.“, „Osoba koja je dostigla zadnji nivo debilizma.“, itd, itd… :)“

    *) видети следеќи мој коментар са поуком:
    Ко се скалпела лати од доцирања страда 😉

    Свиђа ми се

  32. O AKADEMSKOM MAFIJAŠLUKU JOŠ JEDNOM

    Šta ćemo da tek da saznamo kada istražni organi budu zagrebali dublje od veb-portala?

    „Намера ми је да напишем само једну ноту на држање предавања Андреја Јефтића (=АЈ) са Богословског факултета из Београда, професору Здравку Пену. Шта сам имао да кажем око „плагијата“ ЗП (=Здравко Пено), рекао сам у коментарима на текст објављен на Поукама.[1] Неки увод у целу причу се има и мојим текстом о Херцеговачком клану[2]. Нота се односи на сам докторски младог и обећавајућег Јефтића, како су га окарактерисали они који су га примили најпре за асистената на БФ, а затим и промовисали у доктора теологије. Тај докторат би захтевао исцрпну анализу, али се ја тиме нећу бавити, него само неким ситним анализама, које ће чак и неупућенима бити речите.

    Теза (Андреј З. Јефтић, РЕЦЕПЦИЈА СВЕТИХ ОТАЦА У ДЈЕЛУ ТОМАСА Ф. ТОРЕНСА, Патристичка теологија и савремена наука, докторска дисертација, Београд, 2015) није докторски рад, него преглед, односно препричавање младог АЈ текстова које је прочитао од Торенса. Докторска теза је истраживачки рад, а не препричавање написаног. За пример узмимо Климент Александријски, 208-213. Свако може да се исподвизава и ишчита тих 5 страница, као и да их упореди са Thomas F. Torrance, Divine Meaning: Studies in Patristic Hermeneutics, 130-178.

    АЈ нема ниједан једини цитат из Климента који Торенс није навео.

    Он није читао Климента. Нека ми неко сада каже, како неко може да оцени мишљење једног аутора о другом, а да другог није читао? На основу чега АЈ може да каже да ли Торенс греши или је у праву око Климента?

    АЈ није ни читао издање Климента које је читао Торенс, него наводи издањеСтромата, из Patrologia Graeca 8,9 (p. 308). Торенс је читао критичко издање Clemens von Alexandria: Stromata, Buch I-VI, Otto Stählin (Hrsg.), J. C. Hinrichs, 1906, Leipzig 1905-1936, Vol. 12 Griechischen christlichen Schriftsteller der ersten drei Jahrhunderte. Зато ви немате корисподенцију између Торенса и АЈ, јер други наводи по ПГ. Преписује од Торенса референце, а у изворима наводи ПГ! Свако ће узети издање из аутора тезе, а онда кад отвори то издање, неће наћи оно на шта се тај аутор позива цитирајући сасвим друго издање. Тако Торенс, p. 132 n. 17, наводи 1.6.33-35, али у ПГ осим 1, 6 нећете наћи ништа. И онда се чудите који су мишеви појели бројеве или параграфе?! Све што је млади и обећавајући теолог АЈ урадио састоји се у томе да је отачка дела, која се помињу у Торенса потражио у ПГ серији, само што је навео наслове у његовом српском преводу, да би додатно збунио људе, али и без потребних колумни из Мињовог издања.

    Дакле, АЈ, пошто је млад, није стигао да прочита ништа од извора. Али има времена. Доста је што је и чуо за Миња!

    Затим налазимо и цитат без референце (подсећам да се бавимо само Климентом): „Ослањајући се на вјеру (у прве принципе) примјеном метода истраживања долазимо до знања (ἐπιστήμη). Овај метод трага за коначним утемељењем „материјалног садржаја нашег знања“ у првим принципима који су недоказиви и о којима знање стичемо непосредно (као и код чулних опажања) и који руководе нашом вјером“ (АЈ p. 208).

    Добро, нема референце, иако имамо знаке навода, као и грчки текст. Неко би замерио што АЈ користи латинскопринцип уместо начела, али и то да занемаримо, јер је језик одувек контаминиран, није самосвојан. Проблематично је „до знања (ἐπιστήμη)“, јер Торенс сасвим добро зна да је то научно, сигурно знањеscientific knowledge (ἐπιστήμη), а не просто знање (Торенс, 130). Занемаривши чак и овај факат да не преноси верно Торенса, наилазимо на некакву херцеговачко-метафизичку изјаву: „материјалног садржаја нашег знања“. Спознао сам да је Бог нематеријалан, али имам материјалну идеју о нематеријалности Бога, односно нематеријално је материјално у мојој свести. Није ми баш јасно, али, то је херцеговачка метафизика, коју у Торенса не нађох.

    Како ме Нечастиви наведе да још мало нешто прочитам, наиђох и на ово препричавање Атанасија (Великог, не Херцеговачког): „Знати Бога kata physin, у складу са његовом сопственом природом, значи знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е, тј. знати га кроз живи емпиријски однос који је одређен theosis-ом“ (p. 215).

    У ноти Ај наводи: „TRc, 248. Као потврду оваквог схватања синтагме код Атанасија Торенс наводи: Три слова против Аријанаца, I: 27, 37, II: 2, 31, 50, 58, 65, 70, 72; III: 9, 19, 25, 34, 60, IV: 1; Писмо о саборима у Аримину и Селевкији, 52; О Дионисијевом мишљењу, 23, 26; Живот св. Атонија, 14;Писмо афричким епископима, 8, Против Аполинарија, I: 5, 9, 16, II: 9“.

    Ово је диван пример учитавања, а не читања текстова, јер би од Атанасија направио Паламу, а они су далеко светлосним годинама. Опет, на страну не коришћење српског (дистинктна): „знати га под утицајем његове дистинктне божанске energeia-е“, морам да признам да не знам шта АЈ хоће да каже. Но, у теолошку расправу се не бих упуштао са младим АЈ, јер он није имао времена да „прочита све Оце“, него бих скренуо пажњу на опет недопуштене фауле у науци. Не може се рећи: Три слова против Аријанаца, него само Беседе против Аријанаца, зато што 4. слово није аутентично (Торенс сам наводи IV: 1). Исто важи и за лажно дело Против Аполинарија, јер је Атанасије био пријатељ са Аполинаријем, и ниједан научник, осим шарлатана не би ово дело данас приписао Атанасију. Одавде се види да млади и перспективни АЈ нема нити критичког отклона према Торенсу, нити је поредио његове текстове са изворима. Био је само ђачић који је покушавао да преприча у свом малом шта је Торенс мислио. Плашим се да је дифракција огромнистичких размера.

    Живот је кратак да бих се бавио делом младог и обећавајућег АЈ, али њега на БФ у Бг нису научили никаквој научној методологији него га само искористили као топовско месо. Није он крив, али није ни без кривице, јер се ухватио у коло. Мени се често јављају докторанти са тог факултета, али и са других за помоћ. Некима се нађем при руци, друге откачим, јер њихови асистенти и професори узимају плату, а не ја.

    Знам да овим ништа брзо не могу да променим у Србији, јер су то интересне, а не научне заједнице, као што знам да има доста појединаца који су радом дошли до каквих-таквих позиција.

    Како је пак млади АЈ, који је завршио основну школу са одличним успехом, а за мене се нема доказа да сам исту завршио, помињао плагијате, питао бих га да ли то Перишић има модел за писање реферата за докторске титуле, или није плагијат кад сам себе цитира? Ево примера из Перишићевог „стручног“ осврта на његову и Вилотићеву тезу:

    – јереј др Зоран Ђуровић

    https://pouke.org/forum/index.php?/topic/53244-%D0%B7%D0%BE%D1%80%D0%B0%D0%BD-%D1%92%D1%83%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%B4%D0%BE%D1%86%D0%B5%D0%BD%D1%82-%D0%B0%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98-%D1%98%D0%B5%D1%84%D1%82%D0%B8%D1%9B-%D0%B8-%D1%9A%D0%B5%D0%B3%D0%BE%D0%B2%D0%BE-%D0%B4%D0%BE%D1%86%D0%B8%D1%80%D0%B0%D1%9A%D0%B5/

    Свиђа ми се

  33. Очигледан је бес проф. Пена што је разобличен као плагијатор и што се показало да му се теологија заснива на учењу муслиманске секте а политика на подршци Муамера Зукурлића. Сад чекамо да као ауторитете позове и Тачија, или барем мешихат у Сарајеву. Са таквим референцама би могао да предаје на медреси кад га због плагијата истерају са факултета у Фочи.

    Свиђа ми се

  34. И тако дочекасмо и да Авва Римски и прочаја, од борца за слободу теолошког мишљења постане борацзаверу.инфо, инквизитор-сарадник, и бранитељ небрањивог, који више воли жабу из лужине но птицу са висине, све ради ситносопственичких интетеса. Али, не пада снег…

    Свиђа ми се

  35. Здравом човјеку је довољно када види да је Бљуц објавио чланак с насловом „BOG JE STVORIO ČOVEKA, A KAKO – PITAJTE BIOLOGE“ Intervju s teologom koji će oduševiti i ATEISTE „. Црквеномрзачки блиц са одушевљењем је пренио изјаву дарвинолога АЈ, паметноме довољно. О каквом отказу брат прича? Он је мјерна јединица пада „богословља“ на ПБФ-у… квази научници, хуманисти, сљедбеници разума. Ти људи се могу поредити са човјеком који каже да је фудбалер али само је читао о томе, не тренира, не игра утакмице, али је умислио да је фудбалер. Хришћани само по прочитаним књигама, без живог искуства онога што учи. Догурали смо до тога да професор који подржава јеретичко учење пријети другима отказом. Да није и сувише тужно, било би смијешно.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s