Слободан Антонић: Чија су наша тела

Први пут објављено априла 2017. 

Противљење законски обавезној вакцинацији не значи аутоматски и придруживање противницима сваке вакцине, као што ни противљење законској одредби о универзалном донаторству не значи и одбијање медицинског значаја трансплантације као средства спасавања живота

Слободан Антонић

У прошлој колумни (овде) отворио сам питање опасности од колонијалне експропријације наше деце, тачније, од експропријације њиховог васпитања и здравља, у вези с чим се родитељи све мање питају, а све више се пита овдашња власт која послушно следи налоге транснационалних (глобалистичких, колонијалних) структура.

Сада бих рекао коју реч и о колонијалној експропријацији наших тела – што је очигледно део истог обрасца. Реч је о најављеном изгласавању нове верзије Закона о трансплантацији.

Предвиђене новине објаснио је др Миленко Стојковић, члан Kомисије за трансплантацију Владе Србије (овде). „Нови закон подразумева прелазак на претпостављену сагласност донорства. Претпостављена сагласност значи да смо сви сагласни да будемо донори органа. Онај ко не жели да донира органе након смрти мораће да се пријави у општину или у суд и да потпише формулар. Постојаће база података у МУП-у у којој ће уз свачије име стајати податак да ли је одбио да буде донор“.

Дакле, новим законом сваки мушкарац, жена или дете у Србији аутоматски постају извор органа за трансплантацију – ако неко то не жели, мораће да дâ изјаву у суду и, као такав, да буде регистрован у полицији. Репресивност овако замишљеног закона заиста је фасцинантна.

Наравно да је добровољно донаторство органа нешто што је хумано и друштвено пожељно. Премного људи у Србији чека на пресађивање органа и свака врста помоћи тим људима је добродошла. Не могу да се не дивим новинарки Маријани Милосављевић која је својој оболелој колегиници из редакције дала бубрег.

Али, откуда идеја да се у Србији, уз обавезно вакцинисање, сада уводи и обавезно донирање органа? Реч је о методи прикупљања органа за трансплантацију коју критикују и људи из саме струке.

Сајмон Бремхол, консултант за трансплантацију јетре у Болници краљице Елизабете (Нотингем) пише (овде): „Известан број земаља има систем претпостављене сагласности, укључујући и Шпанију, али врло мало њих користи тај систем у пракси. У Шпанији је претпостављена сагласност била на снази десет година пре организационих промена (у едукацији и приступу пацијентима и њиховим породицама – С. А.) без икаквог ефекта на стопе донирања. У САД не постоји закон о претпостављеној сагласности.Шведска је прешла на претпостављену сагласност 1996. године, али и даље има веома ниске стопе донације органа, а покушај увођења претпостављене сагласности у Бразилу и Француској довело је до реакције против донирања органа“.

Заправо, указује Бремхол, „постоји уверење у делу лекарске професије да би увођење претпостављене сагласности могло да нанесе штету односу поверења између лекара који брину о пацијентима на крају живота и њихових породица (анкета чланова Друштва за интензивну негу, 2008)“. И заиста, породица тешко оболелог или повређеног пацијента мора да верује да ће лекар учинити све да спасе живот њиховог најмилијег, а не да се пита да ли лекар на болесника гледа као на могући извор органа за пресађивање.

Такође, упозорава Бремхол, ако за увођење претпостављене сагласности није претходно придобијена јавност тако што је успостављено чврсто поверење у ефикасност, лојалност и хуманост читавог здравственог система, онда „покушај да се уведе систем претпостављеног пристанка може изазвати анти-донаторско расположење, па чак и активну кампању против донаторства међу неким гласним групама“.

Ако у једној Британији, као што видимо, с великим опрезом приступају идеји (и пракси) законски претпостављеног донорства, откуда властима у Србији помисао да ће тако нешто да прође у земљи у којој не само да постоји раширено неповерење у здравствени систем већ у којој је лично министар здравља сумњичен за пословне везе с мафијом и називан „доктор смрт“ (видети више овде)?

Такође, шта значи одушевљена објава министра Лончара да је Србија „једногласно“ примљена у Евротрансплант, да је то „велики успех за Србију“ и да ће тако „наше здравство прво ући у ЕУ“ (овде)?  Евротрансплант нема везе са ЕУ, реч је о организацији која обухвата само осам земаља – Немачку и, практично, сателите (Немачка, Бенелукс, Хрватска, Мађарска, Аустрија и Словенија; видети овде). Министар је, дакле, јавност дезинформисао већ у првом кораку, као што је није обавестио ни какви су тачно услови „размене“ органа и услуга преко Евротранспланта? Зашто у тој организацији нису и друге велике европске земље – Француска, Шпанија, Италија или Британија и зашто је Евротрансплант, својевремено, напустила Швајцарска (овде)?

Видимо како не само премијер Вучић ургира да се у Србији што пре донесе нови закон о трансплантацији (овде) већ то чини и овдашњи немачки амбасадор Аксел Дитман, хвалећи учлањење Србије у Евротрансплант (овде). „Нажалост, потреба за органима је далеко већа од броја донора, не само у Србији него и у Немачкој“, рекао је том приликом Дитман, а генерални директор Хемофарма Роналд Зелингер, оценио је да ће доношењем предвиђеног Закона о трансплантацији „Србија постати боља и од Немачке“ (овде).

Боља од Немачке? Нашу јавност толико лажу, да је она с правом сумњичава. Ако се то зна, зашто се у области у којој има мало поверења у институције система уводе крајње репресивни закони, попут обавезне вакцинације и, сада, законски претпостављеног донаторства? Наши медији су пуни су извештаја о ценама људских органа на црном тржишту („600.000 евра за здраво срце, 300.000 евра за оба плућна крила, 150.000 евра за јетру, 150.000 евра за оба бубрега, 30.000 евра за кожу, 27.000 евра за две рожњаче, 7.000 евра за кости, 6.000 евра за лигаменте и зглобове“; овде; видети и овде). Но, уместо потпуног обавештења о Евротранспланту и о тачно предвиђеној процедури трансплантације органа, ми се суочавамо с појачањем законске репресије.

Не бих желео да будем схваћен погрешно: противљење законски обавезној вакцинацији не значи аутоматски и придруживање противницима сваке вакцине, као што ни противљење законској одредби о универзалном донаторству не значи и одбијање медицинског значаја трансплантације као средства спасавања живота.

Но, једна ствар је слободан избор, а друга законска присила да се нешто уради. Прво најчешће одликује слободне земље, а друго пре свега колоније.

Србија је номинално слободна земља. Зашто се онда наша власт понаша као колонијални управитељ?

(ФСК, 25. 4. 2017)

Advertisements

14 thoughts on “Слободан Антонић: Чија су наша тела”

  1. Да ли ће тај закон смети да се примењује и на Албанце из јужне Србије –
    Медвеђа, Прешево, Бујановац и другде где их има, на муслиманско становниш-
    тво, на мигранте, Роме …, или се ту само и искључиво циља на већинско
    србско, православно становништо, имајући у виду да је ПРАВОСЛАВЉЕ
    непријатељ број 1 /један/ Новом светском поретку, по речима Карла Билта,
    Мадлен Олбрајт, Збигњева Бжежинског и осталих сатрапа “Милосрдног Анђела“???
    Овај закон је у супротности са правом грађана о слободи веросиповести који
    подразумева и верско – обредно поступање са телима умрлих, што значи
    сахрањивање без икаквгог касапљења умрлог по закону о присилном донорству
    органа!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  2. Ишао бих корак даље. У нашој држави се краду бебе. Сви знамо ко краде бебе односно ко може да их краде а да не одговара. Ти исти би циљано налазили органе код „случајно“ преминулих здравих људи.

    Свиђа ми се

  3. Да је у време Исуса Христа овакав закон важио,
    Христос не би могао да васкрсне Лазара четвородневног
    јер би му лекари, као младом човеку, извадили све органе,
    у току четири дана Његове коме, клиничке или мождане
    смрти.

    Жалосно је што се прваци СПЦ – епископ Лаврентије и
    патријарх Иринеј – похвално изражавају о вом закону,
    “предпоствљеног“ донорства, а не на основу добровољ-
    ности, као код ДОБРОВОЉНОГ, а не обавезног давања
    крви.
    Познато је да је број потенцијалних прималаца органа
    неупордиво мањи од броја прималаца крви, а једнако
    су угрожени животи и једних и других?!
    Требало је задржати принцип добровољности, као код
    добровољног давања крви, оформити базу података
    добровољних давалаца, као што је то и до сада било,
    а не од Србије /једине у Европи и свету/ правити
    складиште људских органа, мимо воље и сагласности
    већине грађана Србије!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

  4. Као што фармер гаји стоку да је прода на пијаци, тако колонијална управа Србије види Србе. МИ смо ЊИХОВА извозна шанса. Извозиће наше органе на кило, ако им то треба. Они тргују нашим умовима, нашим телима, нашом државом, нашом имовином. Ми смо за њих и њихиве послодавце роба. Морамо им дати до знања да су сви они за нас и нашу децу прошлост. У питању је опстанак, зато морамо бити брзи, ефикасни, без сентимента. Ако ова власт сутра не буде прошлост, ми онда немамо сутра.

    Свиђа ми се

  5. Interesantno je da je link ka FSK sajtu ugašen, zapravo ne samo taj članak nego ceo FSK. Zanimljivo da je to sklonjeno, bilo je jako puno dobrih tekstova, Antonićevih baš dosta. Ako neko nešto zna o tome, bilo bi dobro da napiše nešto.

    Свиђа ми се

  6. Мирко знамо сви шта се десило са ФСК. Вучић је лично Путина замолио да ФСК прекине са издавањем Српске стране; иначе Руски ФСК оригинал постоји и даље.

    Свиђа ми се

  7. Власт ми не дозвољава ни Богу дуг да вртим! Ко ми гарантује и где у Србији да ми неће отети органе које сам дужан да вратим мајци и Богу који су ме родили? Не верујем да би неко уважио моју изјаву да те органе никоме другоме не могу дуговати јер их дугујем једино мајци и Богу.

    Свиђа ми се

  8. @dobrivoje Ja nisam znao za to, niti sam video igde tako objašnjenje, što ne mora da znači da nije bilo. Mada mi je malo sumnjivo da je bilo ko iz Srbije u stanju da Putina lično zamoli za ovako nešto, pa nije Putin indijanac kome se tresu noge od trećerazrednih balkanskih političara. Zašto ćute o FSK i Pavić i Antonić i ostali. Šta je njihov interes u tome? Zašto ne kažu zašto je sajt prestao sa radom, Antonić nije ni znao čim je ostavio link ka originalnom tekstu. Hajde što je prestao sa radom, od tad ima dosta vremena, nego je nedavno potpuno oboren, izgubljena je vredna arhiva tekstova? Da nije i za to Vučić zamolio Putina?

    Свиђа ми се

  9. @ Mirko

    Ако Антонић како кажете није знао, како да вам онда одговори зашто је оборен ФСК? Професор Антонић је тамо био само сарадник, битан али ипак само сарадник. Најпре је то питање за „руске структуре“ и уреднике, зар не? А као што видите они одбијају да одговоре зашто су угашени.

    Ја лично верујем да је Вучић успео да угаси ФСК, можда није као што неко рече питао директно Путина (не бави се Путин тиме), али сам уверен да Вучићева цензорска рука јесте толико дуга да стиже и до Москве. Уосталом, увек се запитајте КОМЕ ЈЕ КОРИСТИЛО па ћете наћи и починиоца.

    Свиђа ми се

  10. @Фердинанд Nemam ja problem sa tim i da je Vučić lično to uspeo, mada sumnjam, imam problem sa tim da svi koji znaju ćute o tome, kao da je ne znam kakva konspiracija i zavera u pitanju. Pavić na prvom mestu. Antonić možda nije znao da je sajt potpuno oboren, to je tek od pre neki dan, ali verujem da vrlo dobro zna zašto je prestao sa radom. Šta je problem reći istinu kakva god ona bila, a u ovom slučaju verovatno nije prijatna za sve one koji su čitali taj sajt i koji vole Rusiju, sajta nema, razlog sigurno ne može biti pozitivan u bilo kom smislu.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s