Александар Сарачевић: Осуда екуменизма наслања се на осуду шизмоеклисијализма

Не сме се никако учествовати у институцији која носи назив Светски савет цркава, јер се тако пристаје на јерес, разара интегритет Цркве и наноси велика штета како православним верницима који се доводе у заблуду, тако и неправославнима којима се повлађује да остану ван спасоносне заједнице – Православне Цркве

Божићна литургија у Саборној цркви

Екуменизам је једна од речи са наставком (суфиксом) -изам, који говори о томе да се ради о некој доктрини, теорији или пракси (у неким другим речима овај наставак указује и на нешто друго). Екумена је грчка реч са значењем – свет или области планете Земље у којима обитавају људи. Црквенословенски синоним ове речи јесте реч – васељена. Изам у овој речи указује на то да се ради о доктрини, теорији и пракси која се односи на цео свет- на екумену или васељену, али ништа више од тога. Остало сазнајемо из контекста у коме се она јавља. То је, дакле, скоро у потпуности религиозни контекст, а значење је – успостављање некакве религиозне монолитности на светском нивоу. Када се уђе у дубљу анализу, онда се може наћи неколико верзија значења ове речи. Секуларна верзија речи (појма) екуменизам јесте – глобализам.

Најопштије значење екуменизма било би оно које се односи на успостављање једне светске религије под још недефинисаним или непознатим, односно неоткривеним, условима. Они који верују овом значењу сврстани су од стране званичне јавности и науке у теоретичаре завере. Свето писмо нам, међутим, сведочи да ће у последње време доћи до масовног отпадања од праве вере, па се сам Христос пита, да ли ће наћи веру на земљи када други пут буде дошао, тако да се може успоставити веза између овог отпадања од вере и екуменизма. А као потврду оваквих претпоставки, можемо прочитати, па чак и погледати, пошто постоје и видео записи, о догађањима на скуповима које организује Светски савет цркава, као и сам римски папа (молитве у Асизију) где се може видети како изгледа заједничарење православних не само са другим хришћанима већ и са шаманистима, будистима, окултистима и уопште свим верским заједницама. У сврху упознавања са овом тематиком препоручујем књигу архимандрита Саве Јањића – Екуменизам и време апостасије (отпадништва).

Друго значење речи екуменизам односи се на успостављање једне хришћанске цркве уједињавањем свих декларисаних хришћанских цркава, и оно би требало да представља прву фазу у стварању једне светске религије. Редослед би, заправо, требало да буде овакав- најпре стављање свих православних хришћана под власт цариградског (наводног- васељенског, пошто то никад није установљено као његова званична титула) патријарха, а затим његово потчињавање римском папи, који је изразити претендент на лидерство у тој универзалној религији. У ту сврху је прилагођена и нова теологија која нам говори да Црква мора имати једног човека који је на њеном челу као њена глава. Тако су многи, и екуменисти и антиекуменисти, прихватили теологију епископоцентризма, која у суштини значи да је епископ глава Цркве, како на помесном нивоу, тако и на светском- васељенском или екуменском. А то, опет, значи одвајање од Христа, кога ови теолози стављају негде горе, на небеса- са десне стране Оца, док је вођење Цркве препуштено људима. Ту нову,  универзалну религију многи називају религијом Антихриста, будући да додатак- анти, на грчком језику значи- уместо (уместо Христа). Уз екуменизам, епископоцентризам представља највећу претњу правилном функционисању и животу Цркве. Чињеница је да је Христос рекао да је Он са нама у све дане до свршетка века, као и то да је присутан у Цркви сваког трена, а посебно у Светом Причешћу. Црква је, дакле, увек била и увек ће бити једино Христоцентрична а никако не епископоцентрична. Овим се, наравно, не одриче значај епископске (надзорничке- јер то ова реч у преводу значи) службе, али се она своди на своју праву меру. О епископоцентризму ћемо, ипак, говорити неком другом приликом.

За објашњење трећег значења речи екуменизам, послужићу се цитатом из чланка поменутог Саве Јањића, објављеног на интернет страни Стање ствари 2015. године: „Суштински, могу да кажем да је синкретистички екуменизам заиста стран Цркви Христовој и представља свејерес и ту нема никакве двојбе. Проблем је само у томе што термин екуменизам може да означава и синкретистички покрет који ради на сједињавању религија на принципима обезбоженог хуманизма и без зрелог дијалога којим ће се разрешити постојеће несугласице и, с друге стране православни икуменизам као сведочанство православне истине пред неправославнима. Овде постоји суштински важна разлика.” У овом значењу, прво слово – е, замењено је словом – и (што је суштински исто и само је питање изговора), тако да се говори о православном икуменизму као сведочењу вере пред неправославнима.

За ово тумачење екуменизма хватају се сви екуменисти када их неко оптужи за екуменизам, одричући да се баве оним лошим – синкретистичким. И заиста, претпостављам да нико од православних не би имао ништа против оваквог е(и)куменизма када би он заиста био то што говори отац Сава Јањић. Међутим, морамо приметити да се и он, а и многи други, како екуменисти тако и антиекуменисти, позивају на сарадњу и односе између цркава, и ту лежи проблем, односно јерес. И ово значење речи екуменизам засновано је на погрешној претпоставци да постоји више цркава (осим Православне Цркве) којима би требало сведочити православну веру, да би је оне прихватиле и да би дошло до уједињења са њима. Ово учење, које се директно противи Никео – цариградском Символу вере (у коме се каже да верујемо у Једну, свету, саборну и апостолску Цркву), верификовано је, па је тако и добило своју званичну потврду и промоцију, на Критском сабору Православних Цркава 2016. године. Тамо је речено да Православна Црква званично признаје историјске називе неправославних цркава, што значи да признаје и њихово постојање. Сматрам да се од поменутог Сабора, у Цркви званично проповеда неправославно учење – јерес, које говори да постоји више цркава од којих је једна Православна а остале су неправославне као и то да је потребно да се оне уједине у једну цркву. Оне међу собом нису у светотајинском нити канонском јединству нити исповедају исту веру (формално да – у Свету Тројицу и Христа Спаситеља, али постоје суштинске разлике о којима нећемо сада говорити). Оне су, дакле, у међусобном расколу.

Сматрајући да ово учење треба да добије неки назив, као што су и све до сада осуђене јереси добијале своје називе, да ли по имену јересоначалника (аријанство, несторијанство…) да ли по природи учења (монофизитсво: моно- један, физис- природа; иконоборство- борба против икона…), ово учење назвао сам шизмоеклисијализам, од грчких речи шизма (раскол) и еклисија (црква). Ова реч јесте дугачка и незгодна за изговор, али она осликава природу ове јереси која је објашњена у претходном пасусу. Њен српски еквивалент била би реч – цркворасколништво. Врло је битно да православни верници стекну свест о постојању ове јереси, а затим да се она и осуди. По осуди шизмоеклисијализма стичу се реални услови за осуду неправославног екуменизма који се ослања на постојање више цркава.

Без обзира на то што се назив – цркве, за неправославне верске заједнице укоренио и међу православним хришћанима, морамо бити свесни тога да је то лажни назив и да постоји само једна Црква – Православна, и да је дошло време да се за ту истину боримо и изборимо. Постоји канонски начин да се неправославни хришћани приме у Цркву, а то подразумева њихово покајање, одрицање од јереси и исповедање православне вере, али за то се мора знати шта је Црква и ко је у Њој а ко није. Не сме се никако учествовати у институцији која носи назив Светски савет цркава, јер се тако пристаје на јерес, разара интегритет Цркве и наноси велика штета како православним верницима који се доводе у заблуду, тако и неправославнима којима се повлађује да остану ван спасоносне заједнице – Православне Цркве.

У сваком тренутку свога живота православни хришћани су позвани да исповедају своју веру, и не би требало да се саглашавају са неистинама које се у њу убацују, већ би требало да их откривају и разобличавају. Будући да исповедамо веру у Једну, свету, саборну и апостолску Цркву, као што је то дефинисано у Символу вере донетом на прва два васељенска сабора у Никеји (325. г) и Цариграду (381.г.), не смемо се сагласити са новом вером у више цркава, будући да је то лажна вера. Када се ствари буду поставиле на право место, јерес осудила и утврдила вера у једну – једину, Православну Цркву, и односи између православних хришћана и других који себе називају хришћанима (као и свих осталих), односно односи између Православне Цркве и неправославних верских заједница, добиће опет ону димензију која се подразумевала у првим вековима хришћанства, односно димензију призивања свих у Цркву као у лађу спасења.

Овај чланак не би требало схватити као говор мржње, јер он то није, већ као говор истине. Он није усмерен против личности већ против погрешног учења. Неслагање које већ дуго постоји између екумениста и антиекумениста требало би решити сучељавањем аргумената, а ми смо сведоци са једне стране наметања ставова и репресије у случају непослушности а са друге бојкотом и прекидањем помињања епископа и патријараха оптужених за екуменизам. О наведеном проблему – јереси шизмоеклисијализма, требало би, наравно, да одлучи Сабор, и то Свеправославни, али би решавање требало да почне на нивоу помесне Цркве, било наше – СПЦ, било неке друге. Пошто верни народ – лаос, сачињава највећи део тела Цркве, сврха овог чланка јесте његово упознавање са постојећим проблемом и позив да се придружи настојањима за његово решавање.

Ставићу проблем о коме се говори у чланку и у мало шири контекст. Наиме, познато је из Старог завета да је јеврејски народ, као изабрани Божји народ, западао у велике невоље онда када је одступао од Бога (непослушношћу или кривоверјем), а да га је Бог избављао онда када би се Њему вратио и завапио за помоћ. И ми, православни, као нови изабрани народ Божји, требало би да схватимо да дешавања у свету имају своју духовну подлогу и да се, уместо што анализирамо ко је од светских народа, личности, земаља или организација, крив за невоље које нам се дешавају, трудимо да увек будемо у заједници са Богом, а најбољи начин за то је чување православне вере. Ово наслеђе нам је оставио и Свети Сава у својој Беседи о правој вери.

На крају ћу поновити да је осуда неправославног екуменизма (о коме можете, и требало би, да прочитате у поменутој књизи архимандрита Саве Јањића – Екуменизам и време апостасије) тесно везана са осудом учења да постоји више цркава, које смо назвали шизмоеклисијализам. Изборимо се за чистоту вере.

Advertisements

4 thoughts on “Александар Сарачевић: Осуда екуменизма наслања се на осуду шизмоеклисијализма”

  1. А, да се вратимо својој изворној старословенској вери која нас је изнедрила и решимо све дилеме?

    Свиђа ми се

  2. Бог Вас благословио г-дине Сарачевићу,
    Бог Те благословио Брате у Христу Александре!

    То је кључ проблема.
    И све док, и клир, и народ не буде разумео сву страхоту и зло које доноси и собом шири екуменизам, нема говора о каквом бољитку, каквом напретку (а камо ли тек о некаквој борби за Косово и Метохију …).
    Наравно, прво и основно је да се народ врати Православљу, оБожи, крене да живи Православно, покаје се, исповеди, причести…
    А потом (тј. у исто време) клир – пастири да уче (свако) своје стадо о том злу, а не да им сав аргумент на питање екуменизма и шизмоексијализма буде – а ко ти је то рекао?!, где си то чуо ?!

    Нема бољитка све док (уз сво дужно поштовање)
    – професори универзитета по србским манастирима започињу своја слова са “Поздрављам вас“
    – се по србским манастирима прво сакупљају потписи за референдум, а онда након три недеље-месец дана стигне наређење – не, ма какав референдум, нећемо референдум, него ћемо сад да позовемо власт да не буде издајничка …
    – пастири ћуте о издаји унутар Цркве, ћуте о екуменизму, ћуте о шизмоексијализму, ћуте о Критском лажисабору, позивају народ да се сваке недеље, без икакаве припреме, причешћује Светим тајнама Христовим …
    – је на челу Богословског Факултета човек чија су учења ултра-наопака, који одавно не би смео да носи мантију, и то не због мене ништавног, или брата Александра (Сарачевића), већ како због небројених душа, малих, грешних, Православних, који се тек уче Православљу, тако и оних који тек треба да уче друге Православљу сутра
    – се са речи не пређе на дела (што би у случају мноооогих писмених и образованих и професора и доктора наука било да се оПравославе и крену тако да живе)

    Нека би дао милостиви Господ Бог, који нас невероватно дуго и стрпљиво трпи, да овај Ваш текст види, да се са његовим садржајем упозна сваки Православни Србин и Србкиња.

    сБогом у миру и здрављу остајте!
    Миодраг Таназовић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s