Слободан Самарџић: Потписивање правно обавезујућег споразума води Србију у НАТО

Биће то акција посредничке, европске, стране са темом – спашавање редова Вучића

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар)

Сазнали смо још једном од албанских медија на Косову шта се припрема. Овога пута – „завршна фаза преговора“. Наши, и политичари и медији, ћутали су. Потом смо чули од Могеринијеве да ће ускоро позвати Вучића и Тачија на разговор у вези „последње фазе преговора“, а убрзо затим и датум – 18. јули. Сада и неки наши медији говоре управо о томе – о последњој фази, али не и огромна већина јавних и приватних медија који су под контролом владајуће олигархије. Ипак, сви виде да је цар го.

Друго, сазнали смо да ће једина тачка последње фазе бити усвајање текста правно обевезујућег споразума. Зато и јесте последња фаза. Готово.

Али није све готово имајући у виду последице овог чина наших власти. Људи не знају шта их све још чека. О томе касније.

Да кренемо од формалне стране. Ово више нису „бриселски преговори“. Та фаза је завршена онако како се очекивало: Србија је дала све а за узврат није добила ништа. Ако Србија, као што каже председник државе, сада нема ништа на Косову, то је зато што су он и дружина дали све што је Србија у покрајини имала.

Пошто је ова фаза завршена, иде се на последњу. У тој фази основни предмет неће бити Први бриселски споразум, јер он је, као што рекосмо реализован, већ прихватање текста правно обавезујућег споразума, о чему у Првом бриселском споразуму нема ни речи. Та обавеза је део ширег пакета који се зове „нормализација односа са Косовом“, чији је Први бриселски споразум само део. Ову обавезу Влада Србије прихватила је још јануара 2014 (документ Владе о Преговарачком оквиру ЕУ који садржи тачку 23 о правно обавезујућем споразуму).

Процедура последње фазе неће се разликовати од процедуре Првог бриселског споразума. Ни Србија ни Косово неће иступати са својим платформама, већ ће разговарати о тексту који ће им бити подастрт. Тешко да ће и једна и друга страна имати суштинских примедби у вези датог документа, али ће се копља ломити око једне назавршене теме из Првог бриселског споразума – заједнице српских општина. Биће то акција посредничке, европске, стране са темом – спашавање редова Вучића. Он је, са њихове тачке, заиста заслужио бар неку привидну концесију и зато ће се посредничка страна потрудити да свог главног фаворита, косметске Албанце, одобровољи за ствар коју су сами прихватили Првим бриселским споразумом. Све наводи да ће у томе успети. То је тај „компромис“ којим ће Вучић махати и приказивати га као добитак српске стране.

Сада о последицама. Ова операција са тачке гледишта западних сила треба, по први пут од како су се упустиле у питање Косова и Метохије, да сачува оквир међународног права. То ће се постићи актом одрицања Србије од дела своје територије и то документом међународноправне снаге – обавезујућим правним споразумом. То ће кукавни представници Србије учинити! Јесте да ће то учинити надљудским напорима, али исход се неће довести у питање.

И тада ће наступити оно што нас већ чека иза угла. Најпре ће, сада већ призната држава Косово, довршити започети посао у вези формирања оружаних снага. То ће се десити само неколико месеци после ступања на снагу, у Србији и на Косову, правно обавезујућег споразума. Одмах потом ова нова држава започеће процедуру пријема у НАТО савез. Не треба сумњати да ће се овај посао завршити релативно брзо, колико процедура пријема то захтева, али не дуже од две године.

И ако би се претпоставило да ће тиме ствар бити готова, то би значило одустајање од сагледавања даљих последица.

Да ли ће се свим овим зауставити територијални апетити косметских Албанаца? У овој ствари Косово више не игра самосталну улогу, премда косметски Албанци и самостално претендују на три општине на југу Србије. Сада ступа на сцену тиранска платформа (2017) о тзв. природној Албанији. Овај договор на врху – албанског премијера, косовског председника и представника македонских Албанаца – не треба потцењивати, напротив. Они нас сами на то подсећају. Четрнаестог јула одржан је састанак албанских одборника три општине са југа Србије када су затражили да Приштина заступа њихове интересе у последњој фази преговора.

Србија, са лицемерном подршком запада и одсуством подршке Русије (пошто се сама одрекла Косова), неће бити у стању да се супротстави здруженим албанским територијалним апетитима. Владајући дух, али и жезло, тоталног пацифизма и европеизма анестезираће сваки патриотски покушај да се албанско ширење заустави. И тада ће Вучић, још у оквиру свог текућег мандата, опет наћи заштитничко решење – Србија мора да уђе у НАТО.

У таквој ситуацији ово решење би било реално. Пошто се чланице НАТО савеза међусобно не нападају, нити ратују око граница, Србија би реално могла да заштити своје крње границе само чланством у НАТО. После очекиване панике на југу Србије у вези упада са Косова, активне подршке Албанаца из тог подручја, после солидарности остатка Србије која овога пута не би била без званичне подршке, а не као данас, Вучићево решење дошло би као мелем на рану. Он би својом одлуком о приступању НАТО-у легитимизовао данас несхватљив чин предаје Косова, па у доброј мери и опрао своју новију прошлост.

Све почиње прихватањем правно обавезујућег споразума и завршава дефинитивном победом НАТО савеза у региону и то у доба високе кризе западне глобалне политике.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 16. 07. 2018)

Advertisements

One thought on “Слободан Самарџић: Потписивање правно обавезујућег споразума води Србију у НАТО”

  1. господине самарџићу, дали је могуће да ви не помињете све те преговоре односно документе да треба ратификовати у парламенту да би били важећи. овако без ратификације могу и ја да одем и потпишем било шта и да то буде признато. за грађане србије вучић није психички здрав и све што је изпреговарао је ништавно, поготову што је на штету једне стране. плус ко је посредник ? могелинијева која питај бога дал зна нешто о међународном праву. колико сам видела на северу косова има доста оних који су чланови странке „отаџбина“ који су такође били на једном састанку у вези вучићеве издаје и договорили се да неће дозволити издају. св е су то интелектуалци и веома паметни људи уз србе интелектуалце из србије решили су да спрече ову будалу на издају. надам се да сте и ви обавештени о састанку који помињем и да ту није био мали број срба— академика професора.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s