Никола Чобић: НАПОКОН – бљутави бућкуриш из пластичне Старбакс чаше у Београду!

И нико неће ни помишљати да долазак компаније Старбакс, озлоглашене по неплаћању пореза, по препумпаним ценама и по уништавању локалних малих привредника, значи само још један ексер у мртвачком сандуку оригиналности и аутентичности Београда

Извор: Блиц

Године 1988. у Београду се отворио први МекДоналдс. Завладала је општа хистерија и навала. Народ је данима чекао по неколико сати у редовима дугачким по неколико стотина метара, само да би се докопао неког чизбургера, помфрита или биг мека. У редовима је било гурања, лактања, чак и туча. Касније би клинци препричавали свој одлазак у Мек целом друштву из краја, а неки су чак и чували празне картонске чаше од кока-коле, или масне кутије од хамбургера и помфрита, јер забога – „то је из Мека“. На стадионима се навијачима клубова из других градова певало „Ми имамо Мекдоналдс, где је вама?!“ или на пример „Хамбургер, хамбургер, кечап и помфрит, ми имамо Мекдоналдс а нема га Сплит!“. Из данашње перспективе то је све прилично смешно, па чак и бедно, али у то време имати МекДоналдс је значио огроман цивилизацијски напредак и осећај да смо као народ део запада и развијеног света. Замислите, отварање једног најобичнијег извиканог брзог ресторана, где је јеловник састављен од хране најнижег могућег квалитета, сувоњавог меса укуса спржене гуме, накрканог адитивима и сољу, за које би и улична мачка двапут размислила пре него што би појела, било je мерило напретка и цивилизације друштва. О да, прилично бедно.

Први МедДоналдс на Славији

Данас, читам наслов у неким новинама „НАПОКОН: отвара се Старбакс у Београду!“. Замислите – „напокон!“ И опет наслућујем хистерију, сличну оној пре 30 година, у којој ће гомиле Срба нагрнути да пробају бљутави бућкуриш из пластичне Старбакс чаше, да се сликају за Инстаграм напућених усана са два уздигнута прста, уверени да пију најбољу кафу на свету, само зато што је Старбакс, и зато што се држећи ту брендирану „кафу“ мало више осећају делом тобоже развијеног света. Јер, забога, НАПОКОН стиже Старбакс. Наивни би помислили да би се реч „напокон“ боље користила у случају отварања Народног музеја, или градње опере, или инвестирања у обнову болница и школа. Али не, реч „напокон“ је резервисана за старбаксе, икее, лидлове, и остале компаније шунд робе и услуге, за које су нас убедили да значе цивилизацијски напредак и блискост Западу.

И нико неће ни помишљати да долазак компаније Старбакс, озлоглашене по неплаћању пореза, по препумпаним ценама и по уништавању локалних малих привредника, значи само још један ексер у мртвачком сандуку оригиналности и аутентичности Београда, који се одавно претворио у „copy/paste“ град, и који се гуши у жељи да кроз слепо прихватање свега што намеће глобализација уништи сам себе до краја. Ето… за 30 година цивилизацијски смо узнапредовали десет корака назад.

Него, дај тај дабл декаф мокаћино да се сликамо и тагујемо. Нек сви виде како смо је*ено модерни, па нек цркну завидници. Ми смо ионако већ мртви.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Николе Чобића)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

3 replies

  1. Већ сама реч “напокон“ уместо српске “најзад“ ми изазива гађење. А – сада о “Старбакс“-у: Из радозналости, пробао сам га само једном, пре ваљда десетак година, на аеродрому у Амстердаму. То је бућкуриш последње врсте, отприлике по цени шампањца. Али – то је и генијални пословни потез који ванредно успешно експлоатише жељу идиота и морона да се нечим истакну. Успех има да захвали и одличном маркетингу и широком “merchandizing”-у. У Холандији, по њиховом јавном ценовнику, најмања порција њихове кафе ових дана кошта у просеку три евра. Сировина за ту порцију их кошта 10 центи… Видите колика је то феноменална зарада! Не знам пошто је у Србији – али је релативно узето (узимајући у обзир српске зараде) сигурно још скупље. Па, Покондирене Тикве: ко воли – нек` изволи!

    Свиђа ми се

  2. Уз дужно поштовање и аутора и коментатора откуд да је толико зашећерени напитак бљутав? Ја ништа слађе уста нисам ставио, што рече Мима Караџић у “Три карте за Холивуд“.

    Свиђа ми се

  3. Pa sta ako se otvara? Ako ce jedna amerikanska kafedzinica da nam ugrozi srpstvo, bolje i da nas nestane. Nije tacno da je bljutavi buckuris, sasvim je dobra kafa, probao sam je samo jednom na Floridi 2009. Godine, ali mene bas briga za kafe moka frapucino, bla bla truc sa ukusom bundeve, uvek preferiram obicnu crnu kafu, srpsku, ne tursku, a espreso samo ako bas mora. Trenutno sam u Nemackoj poslovno i svaki dan prolazim peske pored Starbaksa i ne pada mi na pamet da svratim, ali ko voli neka izvoli. Inace me zanima da li su se ljudi ovako bunili kada je espreso stigao u Srbiju?
    P.S.
    Pisem sa tableta koji izuzetno retko koristim za pisanje i nemam pojma kako se namesta cirilica na njemu, niti me zanima da trazim. Ako sam zbog toga manje Srbin, neka sam.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s