Диана Будисављевић о Степинцу

Шта је Диана Будисављевић записала у дневнику о Степинцу приликом два сусрета с надбискупом током трајања акције спасавања деце из логора НДХ

Фото: Иван Милутиновић

Полемика око канонизације надбискупа Алојзија Степинца траје подуже, а ових дана је актуелизована поводом откривања споменика у Хрватској и идеје да би и у Београду, покрај будућег споменика Дијани Будисављевић, требало подићи и Степинчев. Разлог: учествовао је у спасавању на хиљаде српске деце из логора НДХ.

После ћутања дугог седам деценија, појавило се неколико књига о Дијани, а прва је настала из пера моје маленкости („Свет књиге”, Београд, 2013). Издавач је, за две године, понудио и издања на енглеском и немачком, а Друштво есперантиста Београда је књигу превело и на есперанто. Један од кључних извора био ми је Дианин дневник који је, све време своје акције, уредно водила. Овога пута ћу предочити оно што је Диана у дневнику записала о Степинцу приликом два сусрета с надбискупом током трајања акције спасавања деце. При првом сусрету (1. децембар 1941) записала је:

„Мој први пријем код надбискупа др Степинца. И тамо је резултат разговора био потпуно негативан. Надбискуп ми је рекао да нема никаквог утицаја на владу, тамо ништа не може измолити. Спреман је заузети се за ствар, али унапред зна да не може ништа постићи.”

Пола године касније (26. маја 1942), Диана успева да испослује другу аудијенцију код надбискупа, а ево како ју је описала:

„Надбискуп је веома суздржан. Не жели се заинтересовати. Каже да нема никаквог утицаја на владу. Испричао ми је да је због стана једне Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи да остане у стану, а сад је, упркос томе, желе из стана избацити. Кажем да сам дошла тражити да спасе један народ, а он ми прича о некаквом стану.”

Директор Степинчевог „Каритаса” Стјепан Думић сведочио је, 16. октобра 1945, у Одељењу заштите народа: „Надбискуп је имао 110 крава музара, али партизанска деца (она коју је Диана избавила из логора – прим. Б. Л.) нису добила ни капи млека. Загреб је пун каноничких курија. Ниједан каноник, па ни сам надбискуп, нису уступили ниједну просторију за децу. Због тога су смештена у надбискупов врт за палме.”

Додајмо, на крају, шта су известила двојица представника НДХ у Ватикану, Никола Рушиновић и Ервин Лобковиц. Први извештава да је Степинац у Ватикану изјавио да је могао превести 400.000 Срба у католичанство, али је успео да преведе само сто хиљада „пошто је православни елеменат толико заостао да не зна ни за најбитнија начела свете вере”. Лобковиц извештава да је, при посети папи у мају 1943. године, Степинац врло позитивно известио о НДХ, али је „неке ствари, с којима се он иначе никако не слаже – прећутао, само да створи о НДХ што бољи утисак”.

Бошко Ломовић, Горњи Милановац

(Политика, 18. 5. 2018)

Изложба „Дијанина деца“

Документарна изложба о акцији спасавања 7.500 српских дечака и девојчица из усташког логора Јасеновац у Другом светском рату ауторке Слађане Зарић

Захваљујући племенитој Дијани Будисављевић, из јасеновачког логора смрти спасено је више од 7.500 српских дечака и девојчица. О томе сведочи документарна изложба „Дијанина деца” представљена у Дому Војске Србије. Велика акција спасавања деце из усташког логора Јасеновац у Другом светском рату може се видети на фотографијама и дневничким белешкама Будисављевићеве.

О значају поставке говорио је министар одбране Александар Вулин. Он је поручио посетиоцима да је Дијана жена о којој премало знамо. Дијана Будисављевић, подсетио је министар, није била Српкиња, али је спасла нашу децу јер је и у времену зла увек било добрих људи. Захваљујући Дијани, како је казао Вулин, ова преживела деца данас имају потомке.

– Ако тражимо пут ка помирењу, пут Дијане Будисављевић је пут ка помирењу, а не пут Алојзија Степинца – рекао је Вулин. Он је напоменуо и да је међу јасеновачким жртвама око 20.000 убијене деце.

Ауторка поставке Слађана Зарић напоменула је да је Дијана са својим сарадницима свако преузето дете пописала, наводећи његово име, презиме, датум и село у коме је рођено и логор из кога је преузето, са дубоком жељом да се сачува њихов идентитет. На почетку су деца добијала картончиће, који су им канапом везивани око врата и ови записани подаци су тако чувани.

– Само деца која су у логору раздвајана од мајки могла су бити спасена. Мајке које су сакривале децу, водиле су их у сигурну смрт, а дешавало се и да малишани нису хтели да се одвоје од најмилијих. Једна мама одвезала је прегачу за коју јој се син закачио, па је он тако и тај комад одеће понео са собом. Он и сестра су преживели и прегачу сачували до данашњих дана – објаснила је Зарићева.

Аутор архитектуре поставке је Иван Мангов. Изложба је организована захваљујући сарадњи Министарства одбране и РТС-а. Поставку су обишли и министри Зоран Ђорђевић и Златибор Лончар, представници Српске православне цркве, јеврејске и ромске заједнице, као и друге личности из јавног живота земље.

Александра Куртеш

(Политика, 16. 5. 2018)

Advertisements

2 thoughts on “Диана Будисављевић о Степинцу”

  1. Нигде се не помињу преживели или потомци тих 7.500 српских дечака и девојчица. Да ли је неко од њих, ако има живих, или од њихових потомака, присуствовао отварању изложбе? Новинар Политике их уопште не помиње.

    Свиђа ми се

  2. Улога Диане Будисављевић у спашавању српских малишана има и тамну, недовољно истражену улогу. Срби су чудан народ, ухвате се нечега као пијан плота и не би ме изненадило да Диану (15.01.1891. – 20.08.1978.) предложе и прогласе за светицу! Јер, могла је она да остави мемоаре или да на други начин остави сведочење о Степинцу, о усташкој организацији логора, опише начин страдања Срба, Јевреја и Рома, о деловању Римокатоличке цркве и мноштву других догађаја, чињенца и података али није. Зато се о деловању Степинца више нагађа и оправдава као немоћ пред усташком влашћу па сада и не треба да се чудимо да монсињој Јурај Батеља предлаже подизање спoменика Степинцу усред Београда, поред Диане Будисављевић!

    У монтираном судском процесу комунисти су траљаво оптужили Степинца, сачували му главу и од њега направили жртву. Један од главних сведока у његову корист био је др Јулио Будисављевић, Србин, супруг „хумане“ аустијанке Диане Обексер – Будисављевић!!! Да би ствар била занимљивија он је читаво време рата био у Загребу где је био шеф катердре и одринирајући лекар!
    Дакле (када се мало пресаберу чињенице) шта ако је улога Диане Будисављевић била у пројекту тзв. Једне трећине – једну трећину Срба побити, једну протјерати а једну превести у католичку веру?! Није немогуће да је Диана имала добру намеру али је резултати њене хуманости демантују јер се наглашава „спашавање“ само српске деце. Нема података о јеврејској или ромској популацији! Тек, „спашена“ српска дечица била су усвајана код хрватских обитељи, углавном без деце, и васпитавана као модерни римокатолички јаничари – да мрзе своје српско порекло.
    Усвојена деца су добијала нова имена, најчешће Анте или Антонија. Старост ових малишана била је у доби у којој нису имала чврсто формирану свест о верском или националном идентитету.

    Поучан је случај Зорке (право име Зорица) Делић – Скиба, која је тек у 18-ој години сазнала за своје српско порекло. Њу је усвојио познати усташа Славко Дасовић (није било мушке деце!), а када је осуђен преузела ју је његова сестра. Зорка је имала рођену сестру коју је усвојила немачка породица настањена у Загребу. Ишле су у исту школу али сестра никада није прихватила своје српско порекло! Зорка је умрла 06.06.2015.г.
    Сличну судбину имала је и Бригита Кнежевић која је тек у 30-ој години сазнала да се зове Мика Бундало. Живела је (живи?!) у Земуну.
    Интересантан податак везан је за познату глумицу Божидарку Фрајт, рођену 1940. године која је тек 1976. године сазнала да је српског порекла.

    Према томе, драги моји Срби, оладите мало! Са историјом и логиком не стојите баш најбоље. Славите и штујете превејане хоштаплере. Најбоље ђаке називате „Вуковцима“ а не слутите, и не мислите, шта када ти исти одликаши прочитају нпр. књигу „Тајне Вукове реформе“ (има на интернету, у пдф-у) и сазнају праву истину, улогу и задатак „оца српске писмености“!
    А Пупин, Пашић, Ђинђић, Коча Поповић, Лека, Крцун, Саво Ковачевић, Ђуро Пуцар Стари? Чиме је то Тесла задужио српски род? Шта ми то имамо од „његових“ приналазака, живи и паметни(ји) били?!
    Милији су ми Петар Кочић и Бранко Ћопић, Иво Андрић и Меша Селимовић већ сви они ђутуре и, с њима плус, Александар Вучић…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s