Бојан Ђокић: Култура некажњивости – од „Панде” до Оливера

Потребни су нам одговори. Који „комплетни идиот” је Оливера прогласио за непријатеља, а који „комплетни идиот” се усудио да делује на своју руку? Које су то стране државе умешане у убиство? Да ли треба сакрити умешаност у убиство две братске државе?

Оливер Ивановић (1953-2018)

Четврти је месец како не знамо ко су осумњичени за убиство Оливера Ивановића. На примеру Оливеровог убиства видљива је сва трагика српског народа. Она лежи у култури некажњивости коју Република Србија упорно негује.

Када год је садашња гарнитура странака на власти, ишчезавају не само људи, него и ствари и читави простори. Није згорег подсетити се да су политички камелеони, Александар Вучић и Ивица Дачић, били део власти и када је извршен злочин у кафићу „Панда” у Пећи, када су на улицама убијани новинари и опозиционари, када су браћа Битићи мистериозно изведена из затвора и стрељана, а сада и када је убијен Оливер. Заједничко свим овим случајевима је обећање најмоћнијег човека у држави да ће се ови случајеви разрешити и обелоданити истина. Наивни су то поверовали и после мучког убиства Оливера, заборављајући да нам је председник државе рекао да за њега правна држава није приоритет већ питање Косова и Метохије.

Суочавање са прошлошћу подразумева прихватање чињенице да је много оних лица српске националности који су извршили бројне злочине у ратовима током 90-их година ХХ века који су вођени на просторима бивше Југославије. А који су на слободи и подложни уценама. Имао сам прилику да видим много докумената првог реда о тим злочинима, али да упознам и неке од извршилаца тих злочина.

Република Србија је својим грађанима дужна бројне одговоре. Српском друштву је потребна истина. Истина, иако болна, временом постаје катарза. Српском друштву је потребно да се обелодани из ког кабинета је стигла наредба да се изврши злочин у кафићу „Панда”, из које канцеларије да се убије Оливер и из које управе да се убију браћа Битићи. Убице су међу нама. То знамо. А наши су и налогодавци. Зато је цело друштво угрожено. Свако од нас. Штитећи своје злочинце, не видимо какви смо тирани постали. Штитећи своје злочинце, доводимо у опасност све нас. Јер, мете наших злочинаца и налогодаваца нису били Рамуш Харадинај или Хашим Тачи, већ наши младићи у кафићу „Панда” и наш Оливер.

Потребни су нам одговори. Који „комплетни идиот” је Оливера прогласио за непријатеља, а који „комплетни идиот” се усудио да делује на своју руку? Које су то стране државе умешане у убиство? Да ли треба сакрити умешаност у убиство две братске државе? Зато служи мајка Србија, да сакрије злочине извршене над српским становништвом на Косову и Метохији. Има у томе вишедеценијско искуство.

Оливер Ивановић је био човек који није пристајао на смештање у нечије калупе. Храбро би од државних органа било иступити у јавности и казати истину: „Да, Оливер је био у сукобу са Канцеларијом за КиМ, јер није желео да уђе у ’Српску‘ листу. Да, ми смо наредили да се ухапси и три године држи у затвору, слали му жестоке момке на стан, претили и уништавали имовину. Ништа од тога није помогло да се дисциплинује.”

Дошло је време да обришемо имагинарну границу између српских и албанских злочина. Злочин(ац) је злочин(ац). Његова вера, национална припадност, старост или било које друго лично својство је споредна ствар. Прво смо људи, а тек после тога припадници једног народа. Децу у породилиштима нам нису крали други народи, децу на пешачким прелазима нам нису газили други народи. Плашимо се да признамо да су неки наши припадници убијали цивиле у туђим народима? Грађанима Републике Србије деценијама је усађивана она отровом пошкропљена идеја поништавања туђег бивствовања. Зато смо на ратове из деведесетих година гледали кроз једну димензију, док нам је измицала она друга. Међутим, време нам показује да је било зала и суровости и међу српским војницима.

Штампа је моћна кад проговори, али у домену „наших” злочина упорно ћути. Тако је у свим државама бивше Југославије. Српски медији деценијама обмањују друштво да су српски злочини извршени из оправданих разлога: идеала, националних циљева, освете… Туђи злочинци су нам привлачнији од наших, који су по старом правилу „мање” значајни. Малих и неважних злочина нема. Сви су врло велики. Међутим, за Републику Србију ништавне су само жртве. Република Србија је изневерила своје жртве, а испунила очекивања својих злочинаца. Обистинили су нам се стихови Васка Попе:

Исмејали смо песму,
ухватили и везали истину
и ту је под липом преклали”.

Српска елита је за своје злочине кривицу сваљивала на народ, а не на своје злочинце. Зато нам је потребна катарза. Нека се јарам одговорности пребаци са народа на његове злочинце. Нека се срамота свих нас скине осудама наших злочинаца. Међутим, у добром делу српске јавности још постоји несагледив неспоразум. За тај део јавности, туђе цивилне жртве су заслужено страдале. Сваком злочинцу се проналази алиби за убијање и при том доказује тривијалност наших злочина. Колико то злочина треба да буде извршено, па да почнемо са процесирањем злочинаца? Наши злочинци нам изгледају бенигније од других. То не значи да и јесу.

Бојим се да нас по питању убиства Оливера чека агонија и ишчекивање. Као што је то бивало код сваког злочина који је извршила „братска рука”. Време ће показати да убиство Оливера није случајно и да претходи бурнијим догађајима. Убиство је дошло у тренутку када је држави била потребна хомогенизација и страх. Његово убиство је користило и другим странама. Свима, осим његовој породици и његовом народу.

Сада је ваљда свима јасно да нам се (не)култура (не)кажњивости вратила као бумеранг добачен другима. Убиство Оливера Ивановића је доказ зашто култура некажњивости није стаза којом треба ходати. Зато борба са својим злочинима мора бити немилосрднија од борбе против туђих.

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Advertisements

3 thoughts on “Бојан Ђокић: Култура некажњивости – од „Панде” до Оливера”

  1. Slican tekst je napisao i Ljubodrag Stojadinovic na Pescaniku, a i Rada Trajkovic je optuzila jednog Srbina da stoji iza ubistva Olivera Ivanovica. Istinu samo Bog zna.

    Свиђа ми се

  2. Која бре катарза? Лепо упакован Оливер и НАША кривица за ЊИХОВЕ злочине. Ми смо криви што је неко од нас… Провидно. Онај ко се залаже за кажњивост мора да се залаже и за смену власти која одлучује о животу и смрти. Али не тако што ће било кога ко је крвавио гаће у ратовима да изједначи са олошем који влада Србијом. Они који су убијали и сад убијају владају, а Срби су одговорни за то, то је порука овог текста. Е па, мајсторе, није тако. Срби су управо највеће жртве тих тирана и није на њима да доказују било коме било шта. Никоме ништа нисмо дужни и зашто бисмо се правдали? Све што по аутору овог текста они који суде Србима треба да знају, они свакако већ знају и потпуно је млаћење празне сламе доказивати невиност.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s