Велт: Како је заустављена Моника Селеш

Лист Велт је објавио дугу причу под насловом „Све за Штефи“. У уводу пише: „Пре 25 година Гинтер Пархе је извршио атентат на Монику Селеш. Тенисерка се још није изборила са тим.“ Где су данас Пархе и Селеш

Никада пре тога није напустио родни крај. Следећа ноћ ће бити прва након детињства коју Гинтер Пархе није провео у свом кревету. Он осећа како у њему расте нервоза док тог јутра 27. априла 1993. у Герзбаху (Тирингија) стоји на перону железничке станице. Али он мора то да учини. Мора да уђе у воз. За Штефи“, пише новинар Луц Векенер.

„Три године се у њему скупљао бес и сада је решио да му да одушка. Још не зна тачно како да се приближи Моники Селеш. Али у Хамбургу ће зауставити број 1 тениског света и омогућити Штефи Граф да коначно дође на ту позицију која јој, по његовом мишљењу, припада. Пархе је на све мислио. У пластичној кеси, једином комаду пртљага који је имао, налазе се: пиџама, кобасица из домаће радиности, 3.000 марака уштеђевине у измешаним новчаницама и кухињски нож. Дршка тиркизне боје, сечиво дугачко 23 сантиметра. Довољно да стигне до Хамбурга и тамо заустави Селешову. Неколико дана на турниру је требало да буде довољно. А ако није, он би отпутовао даље, у Рим, да би то тамо покушао. Већ је био организовао куповину карата. Када је овај 38-годишњак ушао у воз, слутио је да се више никад неће вратити.“

Гинтер Прахе (1995)

У наставку аутор прави приповедачки скок у данашње време, у дом за стара и немоћна лица у Нордхаузену. Особље не сме да даје податке о Пархеу, који није у стању да се стара о себи и има законски додељеног старатеља. После више можданих удара, здравље му је тешко нарушено. Држава плаћа трошкове за његову собу и негу – између 1.500 и 3.000 евра. Друштвени контакти су ограничени на круг породице.

„Више од тридесет година живео је код своје невенчане тетке у Герзбаху, мајка јој га је препустила када је имао осам година. Пархе не зна шта је пријатељство. Љубав му је страна, секс никада није имао. После немачког уједињења, изгубио је посао у фабрици мотора у Нордхаузену. Једини садржај живота му је остала Штефи Граф. Пархе прати сваки њен меч преко телевизије. Исечке из новина и фотографије тенисерке је исто тако пажљиво качио на зид као што је зачешљавао своју косу око ћелавог темена.“

„Она има очи као дијаманте, а косу као свилу. Небо нам је послало“, рећи ће касније пред судом. Фанатично обожавање које ће вештаци дијагностификовати као „врло абнормални карактер са тешким поремећајем личности“. Незапослени Пархе је писао Штефи Граф писма. Понекад јој је слао цвеће, уз које би прилагао новчаницу од десет марака, неки пут двадесет, неки пут педесет. А критичаре је терао да се узму у памет. Онај ко се о њој изражавао без поштовања, добијао би писмо од Пархеа.“

Када је, пише даље новинар Луц Векенер, дотад непобедива Штефи Граф у финалу турнира у Берлину изгубила од 16-годишње Монике Селеш, Пархе је размишљао о самоубиству. После наредне три велике победе Селешове над Графовом, на Ролан Гаросу 1990. и 1992, као и у Аустралији 1993, његов душевни бол је постао хроничан. Он решава „да повреди Селешову тако да више дуго не може да игра тенис“.

Штефи Граф је освојила Вимблдон 1996.

„Могуће је чак и да би Пархеов нож остао у кеси да расположење публике на препуном централном терену није било толико против Монике Селеш“, објашњава аутор, и износи и сећање на навијање публике за Бугарку Магдалену Малејеву која је у претходном мечу против Селешове играла тенис свог живота, и разочарање и гласно незадовољство публике када је Малејева изгубила. Тениски судија Штефан Фос се сећа: „Могу да замислим да је тог психички болесног човека подстакла та атмосфера.“

Пархе је напао Монику Селеш док је седела на клупи између два гема. Прикрао јој се с леђа, без проблема, јер тада није сматрано да тако нешто може да се деси, па није ни било професионалног обезбеђења.

Поред телохранитеља Монике Селеш, ангажованог само због тога што је она била из Југославије „где је био рат“ и који је спречио други Пархеов убод, ту је и судија Фос, „који не слути да је његов позив Тајм! да тенисерке наставе меч био други спасилац живота тенисерке. Јер, чувши тај позив, она се нагла према напред, како би узела флашу и отпила још гутљај воде. Пархеово сечиво би без проблема пресекло нерве и повредило органе, срце или плућа. Овако је убод остао дубок само два центиметра. Али, нож је погодио једно друго осетљиво место: Моникину душу.“

У наставку је аутор објаснио како и зашто Моника Селеш никада није успела да се психички опорави од тог догађаја. Депресија, анксиозност, поремећај сна, покушај да се врати на тениски терен, даља игра деведесетих година у којој никада није успела да настави тамо где је прекинула. Атентатор је у међувремену добијао понуде да гостује у медијима. „За један наступ у ТВ-емисији Маргарете Шрајнемакерс му је нуђено 30.000 марака“. Али он је радије поново „нестао у анонимност“.

Више од две године након напада је Моника Селеш победила Мартину Навратилову у егзибиционом мечу

„Године 2003, Моника Селеш је завршила своју другу каријеру обележену посттрауматским синдромом. Од тада живи повучено на Флориди. Пре четири године се удала за милијардера Тома Голисана и сада пише књиге. Тачније, трилогију о младој тенисерки по имену Маја (Maya). Паралеле су очигледне. Изашла су два дела трилогије, а на трећи се још чека. Он би за Монику Селеш требало да буде најтежи. Прерађивање 30. априла 1993. још траје, и данас, након 25 година“.

Приредио: Саша Бојић

(Дојче веле, 1. 5. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s