Светозар Поштић: Николај Берђајев, пророк „Новог доба“

Николај Берђајев био је човек великог интелекта, стваралачког талента и дубоких увида везаних за културу и историјске токове, али назвати га православним хришћанином не само да је погрешно, већ и крајње опасно

Николај Берђајев

Николај Берђајев (1874-1948) је веома познат српској читалачкој публици. Већина његових књига је преведена на наш језик, и он се код нас цитира у разним контекстима. Мало је, међутим, философа који су тако лоше схваћени, и то није случај само у Србији. То је вероватно због тога што Берђајев, иако не само члан и уредник, већ и оснивач огромног броја друштава, организација и часописа, није искрено припадао ниједној од тих група. Овај руски религиозни философ могао је бити схваћен тек крајем 20. века, када су идеје које су њега највише надахњивале постале популарне и свима познате. Може се, дакле, рећи да је Берђајев по томе био испред свог времена.

Данас, када се навршава 70 година од смрти Николаја Берђајева, подсетимо се његовог живота и дела, и покушајмо још једном да одредимо суштину његовог учења.

ЖИВОТ

Берђајев је рођен у руској официрској породици у Кијеву, данашњој престоници независне Украјине. Отац Александар био је коњички официр, генералски син, касније председник управног одбора банке. Мати Аљина била је кћи француске грофице Шоазел-Гуфије.

И мали Коља кренуо је стопама својих предака, па је шест година похађао војну школу, али војнички позив га није занимао, и он је решио да упише факултет. По сопственом сведочењу, са само четрнаест година, читајући књигу Канта из очеве библиотеке, одлучио је да постане философ. Студирао је право, али је после студентских немира у којима је учествовао ухапшен, избачен са факултета и послат у изгнанство у Вологду, на север Русије.

Берђајев се на студијама упознао са марксистичком литературом, и придружио се руским социјалистима. Због свог идеализма и романтизма свега неколико година се активно дружио са комунистима, а онда се, почетком 20. века, придружио покрету који је каснији свештеник и богослов, његов пријатељ и суграђанин Сергеј Булгаков назвао „од марксизма ка идеализму“.

У првој деценији прошлог века Берђајев не само да је активно учествовао, већ је био и један од оснивача и вођа скоро свих интелектуалних покрета у обе престонице. У Петрограду је био један од најистакнутијих учесника познатих „Религиозно-философских скупова“, а редовно је и председавао на књижевно-философским састанцима „Ивановске среде“ у стану песника и философа Вјачеслава Иванова у тзв „кули“. Када се преселио у Москву, Николај Александрович је био један од оснивача „Религиозно-философског друштва“ и покретач часописа „Питања живота“. На свим скуповима читао је своје радове, које је касније објављивао у периодици и разним зборницима. Са личностима и делима свих најпознатијих песника, писаца, философа и теолога тог доба био је, захваљујући својој радозналости и неуморној друштвеној ангажованости, до танчина упознат.

Према томе, може се рећи да је Берђајев био један од тројице или четворице најважнијих представника онога што је сам назвао „руском духовном или културном ренесансом почетка 20. века“, а што је у историји руске књижевности и културе познатије као „Сребрни век“.

Фебруарску револуцију 1917. године дочекао је са великим одушевљењем, али је убрзо изразио своју бојазан од доласка социјал-демократа на власт. Са бољшевицима се није слагао највише због губитка спољне и унутрашње слободе, коју је највише ценио. Агенти Чеке једном су га привели, и он је неколико сати провео објашњавајући свој став лично шефу тајне полиције, Феликсу Ђержинском, након чега је пуштен. Берђајев је тада већ био сувише познат и цењен да би га бољшевици одмах ликвидирали. Као бившег комунисту који се никад у потпуности није одрекао истинитости Марксовог учења, можда су и совјетске власти процениле да им философ није заклети непријатељ.

Било како било, Николај Берђајев је у јесен 1922. доспео на „Философски брод“ на коме је 160 интелектуалаца, професора, лекара и инжењера протерано из земље. Лав Троцки је ову акције совјетских власти прокоментарисао овако: „Ми смо те људе прогнали зато што нисмо имали повода да их стрељамо, а нисмо могли да их трпимо“. Млада комунистичка држава тада се борила за међународно признање, и убиство тако великог броја јавних делатника у Западној Европи сигурно не би било повољно примљено. На једном од два брода, осим Берђајева, нашли су се, између осталих, и Сергеј Булгаков, Лав Карсавин, Николај Лоски, Семјон Франк, Иван Иљин.

Берђајев се са својом супругом и њеном сестром, са којима је тада живео, прво настанио у Берлину, а две године касније преселио се у предграђе Париза, где је до краја живота остао. И у емиграцији је наставио активан јавни живот. Основао је „Руски студентски хришћански покрет“, у коме је желео да утиче на младе душе, и философски часопис „Пут“. Са удружењима руских имиграната постепено је прекинуо односе, јер је већином десничарска и религиозна руска емиграција у Француској, која није прихватала никакве односе са Совјетском влашћу, Берђајева сматрала „левичарем“.

Берђајев је своје најпознатије књиге написао у Француској, где је провео 24 последње године свог живота. После објављивања књиге „Ново средњовековље“ стекао је светску славу, и превођен је на бројне европске језике. Учествовао је на сусретима философа и теолога свих конфесија, где је читао радове. Годину дана пре смрти, Универзитет Кембриџ доделио му је титулу почасног доктора теологије.

Преминуо је за својим радним столом, 24. марта, 1948. године од срчаног удара, и сахрањен на гробљу у Кламару поред Париза.

ФИЛОСОФИЈА

Књиге Николаја Берђајева могу се поделити на двe групе: прва се бави културом и историјом идеја и идеолошких покрета, а друга онтологијом, религијом и оним што је сам називао „егзистенцијалистичком философијом“. У првој групи књига он захваљујући свом дару опажања и расуђивања, смислом за историју и одличном оријентацијом у свету теорије, књижевности и философских покрета, на занимљив и прецизан начин описује људе и појаве, историјске личности и своје савременике. Разлику у менталитету Источних Словена и западних Европљана, рецимо, он одређује на вешт и интересантан начин. Берђајев није склон дугачким реченицама, унапред испланираним дефиницијама, подробним објашњењима. Његова реченица је кратка, прецизна, често налик мудром афоризму.

Он своје савременике, руске и француске књижевнике, философе, богослове и политичаре описује на оригиналан и духовит начин, нарочито њихове изненађујуће противречности. После похвалног описа Василија Розанова и његовог погледа на свет, рецимо, Берђајев каже како је његов колега увек говорио тихо, и додаје: „Најзадивљујуће мисли он вам је понекад говорио на ухо, пљуцкајући“. Након што за Вјачеслава Иванова пише да је „било нешто неочекивано у томе што се човек такве необичне суптилности, такве универзалне културе родио у Русији“, он дефинише суштину Ивановљевих побуда: „Вјачеслав Иванов био је виртуоз у овладавању људских душа.“

Што се тиче Берђајевљевих радова о религији, треба пре свега разјаснити најважнију ствар: упркос томе што га многи, укључујући и „нашег Берђајева“, Владету Јеротића, називају православним хришћанином, он на то није чак ни претендовао. Шта више, он је отворено и директно окренут против православног и било каквог традиционалног веровања. Берђајев православну веру назива „аскетско-монашким“ православљем, и додир са њим за њега је „увек био мучан“, јер је оно „непријатељски настројено према знању, науци, култури“. Православље за њега представља „опскурантизам“ од којег га „подилази језа“.

Шта је онда суштина Берђајевљеве философије? Руски мислилац је једину праву екстазу доживљавао од стваралачког заноса. У тим тренуцима и стањима, које је жељно очекивао и призивао, био је неописиво надахнут, и могао је за свега неколико дана да напише целу књигу, којој се после тога никада више није враћао. Берђајев је тај занос повезивао са човековом слободом, са слободом човекове личности дарованој од Бога, и због тога, а и због своје прилично нетрпељиве и ратоборне природе, он је ту слободу личности био спреман по сваку цену да брани. Берђајев је том стваралачком заносу придавао толики значај, да га је на крају обожио или обоготворио: „Стваралачки чин је пробој у бесконачност“, пише он.

Дакле, Николај Александрович целу своју философију гради на човековој личној слободи, стваралаштву и чак искупљењу стваралачким актом. „Идеја Бога о човеку је бесконачно виша од традиционалних православних поимања о човеку, проузрокованим депресивном и суженом свешћу … Човек чека рођење Бога у себи. Бог чека рођење човека у себи. На тој дубини мора бити постављено питање о стваралаштву“, објашњава он.

По Берђајеву, Бог је створио свет, али ни на који начин не може да утиче на њега, јер је свет својом простотом, једноличношћу и суровошћу одвојен од Бога. Само кроз стваралаштво човек може да му се приближи; шта више, човек тим чином може и да оправда себе и да спасе Бога. Да, то значи да по његовом мишљењу човек стваралаштвом спасава Бога. Мора се признати да ова мисао није налик ни једном хришћанском учењу, а поготово не православном.

Николај Берђајев, попут Јеховиних сведока, очекује скори долазак Христа на земљу и „ново изливање Светог Духа“. По томе он је сличан својим савременицима хилијастима, који најављују приближавање хиљадугодишњег царства небеског, и теозофима, који теже мистичном обједињавању са Богом путем екстазе. Међутим, суштина Берђајевљеве идеологије није могла бити тачно опредељења док убеђења слична његовим нису почела да се шире по западном свету, прво у Америци, па онда у Европи. Прва особа која је у његовом учењу спознала семе Њу Ејџ покрета (или покрета Новог Доба) био је амерички православни јермонах, Серафим (Роуз). Отац Серафим је одрастао педесетих и шездесетих година прошлог века у Калифорнији, колевци Њу Ејџа. Тај покрет му је био познат изнутра, пошто се њиме и сам у младости заносио, све до тренутка док није открио Православну Цркву. Јеромонах Серафим је Берђајева дефинисао као „пророка“ Новог доба и „Новог хришћанства“.

Њу Ејџ је духовни покрет, нарочито популаран у Америци последњих деценија прошлог века, у којем људи жељни духовности без подвига потпадају под утицајем западне, урбане верзије шаманизма, хиндуизма, спиритизма и астрологије. Они су жељно и са ентузијазмом очекивали долазак Доба Водолије, које је требало да наступи негде на преласку у нови миленијум. Тада је требало људима да се отвори непрегледна божанска тајна и истина, да им се рашири свест и да се растопе у космичком јединству . О свему томе, само мало другачијим речником, говори и Берђајев.

Иако он најчешће као свог философског узора спомиње Имануела Канта, Берђајев је своју мисао највише засновао на учењу немачких мистика из 16. и 17. века, пре свих Ангелуса Силезијуса и Јакоба Бемеа. Он је у својој свести ту католичку и протестантску мистику спојио са западним рационализмом и погрешним тумачењем Достојевског, и тако изградио свој систем базиран на слободи, стваралаштву, антропоцентризму и „изливању светог духа“.

Николај Берђајев био је човек великог интелекта, стваралачког талента и дубоких увида везаних за културу и историјске токове, али назвати га православним хришћанином не само да је погрешно, већ и крајње опасно.

ИЗВОРИ

  • Бердяев, Николай. Самопознание. Москва: Эксмо, 1998.
  • Бердяев, Николай. Смысл творчества. Москва: АСТ, 2011.
  • Rose, Father Seraphim. Orthodoxy and the Religion of the Future. Platina, CA: Saint Herman of Alaska Brotherhood, 1997.
Advertisements

4 thoughts on “Светозар Поштић: Николај Берђајев, пророк „Новог доба“”

  1. Да је био боготражитељ – био је. Да је Бога, Тројицу Једносушну и Нераздељеву, Оца, Сина и Светога Духа, пронашао – није, јер је слободу ван Бога, у ништавило ( унгрунд Бемеов ) укоренио, обезбожио слободу и тако ускратио целовитост егзистенције Личности…Баш оно што ради ( ускраћивање целовитости Личности у, кроз, и за Богочовека Исуса Христа, Сина Божјег ) кроз идолатрију Јунга и индивидуацију, као истински магијски чин урушавања Личности која Бога без Бога тражи и светлуцањем своје таштине себе за светлост проглашава, и Владета Јеротић, што није ништа мање опасно од Берђајевог неуспешног превазилажења и уздизања над објективацијом духа кроз стваралачку “ екстазу “ без Божје Благодати…

    Свиђа ми се

  2. Мислим да је главна заслуга Берђајева то што је први систематизовао историјски развој идеја које су у Русији имале друштвени утицај. У Србији је, захваљујући раду Николе Милошевића о Достојевском, јавност осамдесетих и деведесетих година XX сазнала за Берђајева, Мерешковског, Шестова, Лоског, Розанова…
    Берђајев је у том друштву мислилаца „сребрног века“ деловао најозбиљније и најсистематичније. Правослаље Берђајева је више него упитно и добро је што је Поштић то истакао, пошто је „Ја и сет објеката“ више налик на катихизис Кантове филозофије него аутентичан филозофски поглед аутора. Осим тога, упадљива сличност Кантове филозофије са филозофским ставовима неких од Св. отаца (нарочито катафатиком и апофатиком Максима Исповедника) ми не делује случајна, а тиме се отвара питање аутентичне „генијалне креативности“ пруског филозофа који никад није мрднуо из Кенигсберга.
    Г. Поштић би могао да објави чланак (или више чланака) о Вјачеславу Ианову, који је у свом салону окупљао све великане руског „сребрног века“. Тако би српско читалаштво имало прилику да сазна да ови религиозно-филозофско-уметнички чудаци Ивановљевог салона нипошто нису типични представници „руске идеје“ чак ни у оквирима своје епохе, већ представници интелектуалне декаденције Санкт-петербурга. А читалац би потом могао да сазна и каква је била улога Вјачеслава Иванова у Русији, као и где се налазила „религија срца“ тог „песника“.

    Свиђа ми се

  3. “ Борба за веру “ јесте објавила писмено уваженог аутора које је дало осврт на В. Иванова и “ дионизијске“ вечери као сублимацију петербуршке декаденције револуционарног укуса и атмосфере…

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s