Милош Милојевић: Јанковићева косовска непаметност

Најпогрешнију и најштетнију политичку процену Јанковић је изнео тврдњом да се „косовски проблем“ не може решити у диктатури већ само у демократији

Саша Јанковић (Фото: ФоНет/Ненад Ђорђевић)

У тренутним српским приликама није нужно бити претерано елоквентан и опширан да би се формулисала политика суштински и несводиво другачија и темељно опозициона од оне коју води Александар Вучић.

Десетине томова политичких списа који красе канцеларијску панораму на портретима Војислава Шешеља су бацање папира у приликама када је политичка фокална тачка готово опипљива. Она може да се сведе на једну реченицу: „Сматрамо да је територија Републике Србије неупитна и неповредива.“ Или нешто слично у том смислу што спомиње Устав, територију, државно устројство, међународно право и све тако по реду.

Онеспокојава стога што у Твитер-саопштењу једног од истакнутијих опозиционих лидера и председника ПСГ-а, Саше Јанковића, нема ни назнака ових појмова.  Саопштавајући јавности шта је разговарао са америчким службеником на балканском пропутовању између Приштине и Београда, Јанковић је саопштио да је „заблуда да се косовски проблем може решити у диктатури, уместо у демократији. Мичел са Балкана одлази очигледно забринутији него што је дошао.“  После једног празног реда додао је: „ZSO+. kolektivna prava Srba i exteritorijalnost manastira su ostvarivi“ (правопис изворан).

У вишеструком смислу ова Јанковићева изјава могла би се сажети следећом пошалицом: боље ћути да сви мисле да си паметан, него да проговориш и тиме развејеш сваку сумњу.

Зашто је то тако? Пре свега, велика је, готово таблоидна, услуга саопштити да један амерички службеник одлази са састанка са Вучићем „забринутији него што је дошао“. Не треба да нас изненади ако ово постане предложак за слављење дипломатске победе на насловној страни неког од режимских таблоида.

Но, најпогрешнију и најштетнију политичку процену Јанковић је изнео тврдњом да се „косовски проблем“ не може решити у диктатури већ само у демократији. Јанковић би требало да зна оно што свакако зна његов амерички саговорник – да се „косовско питање“ може разрешити само у неком облику аутократије. Разлог је јасан: само уз битно сужавање демократије, кршење политичких права (и у Митровици и на Вождовцу) и гушење слободе медија може да се прогура прихватање сецесије. Чак и у демократичнијим државама од Србије овакве ситуације захтевају чврсторукашко преламање преко колена (погледајте под Де Гол, Шарл и Алжир у некој енциклопедији).

Западни политичари то наравно знају и то њихово сазнање је најдубљи бунар одакле Александар Вучић црпе политичку подршку.

Опозиција би после невеселих резултата београдских избора требала да покаже мало више промишљености – да почне, на пример, од „кључне реченице“ са почетка коментара а не од потурања идеје да ће бити делотворнији Вучић од Вучића. Јер, све и да хоће, неће.

После изговарања реченице – коју председник Републике не би изговорио ни по коју цену – требало би да, пре тачака акционог плана и разговора о скупштинским мандатима поставе неке јасне координате: да не очекују никакву благонаклоност ни од београдског аутократе ни од његових западних спонзора и, можда, будућих непријатеља.

Ко је то последњи успео? Коштуница, наравно.

Ко ће бити следећи? Не знамо. Али сасвим је изгледно да неће Саша Јанковић.

Advertisements


Категорије:Четири стотине речи

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s