Александар Раковић: Патријарх српски, никако поморских земаља

Титула „патријарха српских и поморских земаља“ данас може бити вишеструко погрешна

Др Александар Раковић

До сада смо у јавности чули објашњења да је реч о повратку древног звања које је стајало уз архиепископску титулу у доба Немањића или да се односи „на све континенте од Европе до Аустралије и Новог Зеланда“. Међутим, та два тумачења се косе једно с другим. Немањићима није могло бити познато постојање Аустралије и Новог Зеланда, као ни Северне Америке и Јужне Америке. Титула архиепископа српских и поморских земаља је пратила владарску титулу Немањића и поморске земље су биле оне које су Срби преузели војним путем, на јадранском приморју, од Грка и Латина. Уколико би Српска православна црква на тај начин спојила неспојиво – позивајући се на древну титулу а стављајући је у изричити контекст савременог времена – направиће исту грешку као и творци телевизијске серије „Немањићи – рађање краљевине“. Наиме, са зебњом чекамо сваку епизоду која изнова може да носи сплет кардиналних грешака, оличених и у вртоглавим вербално-визуелним скоковима из средњовековног у савремено и назад, у само неколико секунди, каже др Александар Раковић, виши научни сарадник Института за новију историју Србије.

Чули смо да је оправдање за титулисање патријарха као „патријарха српских и поморских земаља“ чињеница да СПЦ има своје јурисдикције на Новом Зеланду и у Аустралији. Како је дошло до изједначавања матичне територије аутокефалне цркве са њеном црквеном дијаспором?

Када бисмо и поверовали да се „поморске земље“ односе на сва мора и океане на свету, то решење би било и апсурдно јер Српска православна црква није Британска империја која има претензије да „влада таласима“. Притом, свака Православна црква која има епархије у дијаспори би себи, у садашњем контексту, могла да надене претензију надлежности над морима и океанима. То ниједна није урадила. Будимо сасвим отворени: објашњење које је дато у јавности, а које се тиче Европе, Аустралије и Новог Зеланда (а мора се односити и на Северну Америку и Јужну Америку) – немушто је скројено јер није истинито. Објашњење је склепано како би се нашао начин да се замаскира да се титулом „патријарха српских и поморских земаља“ наводно „чува јединство цркве, упркос расутости народа у више држава“. Но целовитост Српске православне цркве нико озбиљан не доводи у питање у Калифорнији, Буенос Ајресу, Амстердаму, Кејптауну или Сиднеју. Целовитост је на првом месту под ударом у Црној Гори где режим радикалних атеиста и црногорских сепаратиста има намеру да истера Српску православну цркву с њених вишевековних простора. Демократска партија социјалиста је то чак уврстила у петогодишњи план. Стога би титулом „патријарха српских и поморских земаља“ требало дати сигнал Милу Ђукановићу како се може тумачити да је Црна Гора „поморска земља“ док би Република Србија и Република Српска биле српске земље.

Сматрате ли да се допуном патријархове титуле релативизује национална одредница?

У контексту југословенског простора, где Српска православна црква делује на својој изричитој канонској територији, титула „патријарха српских и поморских земаља“ је такође вишеструко погрешна. Уколико, на пример, имамо на уму државне границе, да ли се Република Македонија тиме сматра српском или поморском земљом? Да ли се Република Словенија сматра поморском земљом због уског приобаља иако је та држава сасвим алпска земља? Да ли се Федерација Босне и Херцеговине сматра поморском земљом због само тринаест километара морске обале док је реч о махом планинској земљи?  Но, вратимо се ипак Црној Гори. Црна Гора се као „поморска земља“ не сме уводити у будући устав Српске православне цркве: нити као могућност, нити као нејасноћа, нити као недореченост. То данас може да асоцира на либералски „медитерански Монтенегро“ или [режимски] „јадрански Монте Карло“. Кад год се у последњих тридесетак година Црна Гора издвајала из српских земаља, црногорски сепаратисти су изнова подвлачили „морску спону“ насупрот српској. Архијереји Српске православне цркве не смеју да буду ти који би, усвајањем уставног решења о „српским и поморским земљама“, издвојили или отворили пут издвајању Црне Горе из српских земаља. Титула нашег патријарха треба да остане кратка и јасна – патријарх српски.

Наташа Јовановић

(Печат, 16. 3. 2018)

Advertisements

4 thoughts on “Александар Раковић: Патријарх српски, никако поморских земаља”

  1. Титила нашег патријарха треба да буде кратка и јасна , као што је била вековима , Патријарх Пећки . Титула патријарх српски је тек из 1848. када је се Карловачки Митрополит Јосиф рајачић прогласио за „Патријарха српског “ и аоко му ту титулу нико у Православном свету није признао . Тек од 1920 . и друге обнове пећке Патријаршије та титула улази у званичну титулу поглавара наше помесне Цркве .

    Свиђа ми се

  2. Становиште да Устав може нешто да промени у негативном односу црногорске врхушке према СПЦ је заиста чудно. Па та врхушка је до сад била довољно безобзирна према „патријахру Српском“ и чак је и свој „петогошњи план“ правила према српској патријаршији, а не „српско-поморској“ . Но, ако је она нешто спочитавала српској Цркви, то је да је она превише национална и овим изменама би јој се, ја видим, тај аргумент (са становишта црквеног права заиста бесмислен) и формално-правно одузео из руку. А битно је да јој се он одузме из руку зато што је у неким историјским базама Православља на том подручју (Цетињу или на источном Приморју) српски живаљ заиста проређен, те је свакако за очекивати намере сличне онима на Косову: да се доказује да на тим подручјима постоји неко друго Православље (које није српско) . То све, ако одстранимо чињеницу да нико пре проф. Раковића није ни повезао изразе „поморски“ и „црногорски“ и да он, у томе, сасвим држи страну Новаку Аџићу.

    Што се тиче израза „поморски“ , српски језик је ту изричит. „Поморска“ је земља с ону страну, а „приморска“ земља с ову страну мора. Зато је Црква, с војним преузимањем области од Латина наследила и израз „поморје“ (војно-статегијски појам, области које омогућавају пловидбени излаз на отворена мора, дакле и она која омогућавају испловљавања на друге континенте) , док се у народу, пошто га он настањује, говорило „приморје“ . Митрополија је црногорско-приморска (дакле, црногорска и приморска, пошто Црна Гора није на Приморју, Приморје је на Приморју) , а Патријаршија може бити „српско-поморска“ , јер обухвата и земље на мору, где се море посматра као посебна целина, небитно да ли је у питању обала Јадрана или неког од океана. Стара подела на „загорске“ и „поморске“ земље овде има сасвим ново значење, јер је та подела настала кад је Рашка чинила базу српства, а црногорске и брдске горе делиле две кључне области српских земаља (ова друга је тада била доминантно настањена Србима, што данас није случај) . Зато је данас, у ово постмодерно доба, нарочито што је ЦГ под шапом НАТО-а, најтачнији назив „српки и поморски“ (база српских земаља плус пловидбени путеви ка другим континентима) , дакле не само патријарх Србије, него „српских и поморских земаља“ .

    Мислим, као добронамерни посматрач, да овом изменом Синод жели да каже: у поморским земљама – источном Приморју, Боки, Далмацији итд. постоји само један православни Патријарх – Српски, с традиционалном столицом у Пећи! Сви други би били узурпатори.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s