Бошко Мијатовић: Синиша Мали у дисертацији плагирао и мој текст

Навео сам неке делове дисертације Синише Малога паралелно са мојим текстом из студије „Нови модел приватизације у Србији“ коју смо проф. др Борис Беговић, проф. др Бошко Живковић и ја објавили децембра 2000. Како се може видети, ради се о правом и дословном преписивању

Синиша Мали (Извор: Крик)

Не назире се крај аферама са плагијатима доктората државних функционера. Очигледно је да су државне и универзитетске власти решиле да сачекају да тема оде у заборав пред налетом нових збивања. Чак ни скорашња петиција потписана од стране више стотина универзитетних професора и научних радника са докторатом поводом плагијата Синише Малог не утиче на њихов став. На Универзитету већ годинама не може да се формира комисија за испитивање овог доктората, а председник Републике брани Малога као да је за то компетентан.

У јавности се повремено јави сумња о снази доказа да се ради о плагијату (ретко кога не мрзи да пролази кроз странице и странице доказа професора Раше Карапанџе). Играјући на ту карту, Факултет организационих наука, на коме је Синиша Мали докторирао, крајње безочно је закључио да нема речи о плагијату. Могу да разумем њихов интерес да сакрију бруку, али се надам да ће их губитак репутације коштати.

Да би се ова сумња макар мало развејала, навео сам доле неке делове дисертације Синише Малога паралелно са мојим текстом из студије Нови модел приватизације у Србији коју смо проф. др Борис Беговић, проф. др Бошко Живковић и ја објавили децембра 2000. године и која је доступна на интернет адреси http://www.clds.rs/pdf-s/s-privatizacija.pdf. Како се може видети, ради се о правом и дословном преписивању, без имало препричавања. Недвосмислен плагијат. А ово наведено свакако није све што је г. Мали преузео у свој докторат.

До сада се нисам јављао јер сам желео да моја држава и мој универзитет реше проблем на прави начин, а не да ја радим њихов посао, на пример кроз тужбу суду за плагијат. Очигледно је да су се ове наде изјаловиле.

Плагирани пасуси у дисертацији Синише Малог:

Беговић, Живковић и Мијатовић Синиша Мали
Повраћај може бити у облику натуралне реституције (враћања имовине, односно предузећа у својину) или сувласништва на датом предузећу или имовини или у облику компензације у виду сувласништва на неком другом предузећу или имовини или у облику државних обвезнице или новца. Иако се реприватизација у источноевропским земљама врши из других разлога (морални, кредибилитет државе), ипак је њен споредни ефект приватизација друштвеног или државног капитала. Повраћај може бити у облику натуралне реституције (враћање имовине, односно предузећа у својину), сувласништва на датом предузећу или имовини, у облику компензације у виду сувласништва на неком другом предузећу или имовини и, коначно, у облику државних обвезница или новца. Иако се реприватизација у источноевропским земљама врши из других разлога (морални, кредибилитет државе), ипак је њен споредни ефекат приватизација друштвеног или државног капитала.
Најстарији метод приватизације је продаја државног предузећа приватним лицима. Та техника коришћена је и користи се и даље у развијеном делу света, као и у земљама у развоју. Напознатији пример је приватизација у Великој Британији током 1980-тих година, која је и покренула талас приватизације у целом свету. Најстарији метод приватизације је продаја државног предузећа приватним лицима. Та техника коришћена је и користи се и даље у развијеном делу света, као и у земљама у развоју. Најпознатији пример је приватизација у Великој Британији током 1980-тих година, која је покренула и талас приватизације у целом свету.
Два су основна метода продаје: јавни упис акција и директна продаја најповољнијем понуђачу. Код првог, држава фиксира цену акције и нуди их на продају заинтересованима, било приватним лицима, било институционалним инвеститорима. Код другог, држава организује прикупљање понуда на конкурентски начин (тендери) или непосредно преговара са заинтересованим инвеститорима. Могућа је и комбинација ова два метода продаје. Два су основна метода продаје: прво, јавни упис акција; друго, директна продаја најповољнијем понуђачу. Код првог, држава фиксира цену акције и понуди их на продају заинтересованима – било приватним лицима, било институционалним инвеститорима. Код другог, држава организује прикупљање понуда на конкурентски начин (тендери) или непосредно преговара са заинтересованим инвеститорима. Могућа је и комбинација ових двају метода продаје.
Продаја је практично једини примењен метод приватизације у развијеним земљама и земљама у развоју. Понекад се одступа од метода продаје по пуној цени, јер владе, као британска својевремено, теже ширењу акционарства и јачању средњег слоја, па организују јавни упис акција са нижим ценама од тржишних уколико их купују грађани. Идеја је да се попустима обезбеде капитални добици купаца-грађана и тако они подстакну на упис. Продаја је практично једини примењен метод приватизације у развијеним земљама и земљама у развоју. Понекад се одступа од метода продаје по пуној цени, јер владе, као британска својевремено, теже ширењу акционарства и јачању средњег слоја, па организују јавни упис акција са нижим ценама од тржишних уколико их купују грађани. Идеја је да се попустима обезбеде капитални добици купаца-грађана и да се они подстакну на упис.
У земљама у транзицији, приватизацију кроз продају најдоследније су користили Немачка (за источнонемачку привреду), Мађарска и Естонија. Уколико је за источнонемачку приватизацију јасно зашто је искључиво била ослоњена на продају, интересантно је погледати разлоге Мађарске и Естоније: у обе земље је превагнуло схватање да се добро управљање приватизованим предузећима може остварити једино уколико се она продају, а не и уколико се бесплатно поделе грађанима или делимично бесплатно запосленима. У земљама у транзицији, приватизацију кроз продају најдоследније су користиле Немачка, Мађарска и Естонија. Уколико је за источнонемачку приватизацију јасно зашто је искључиво била ослоњена на продају, интересантно је погледати разлоге Мађарске и Естоније: у обе земље је превагнуло схватање да се добро управљање приватизованим предузећима може остварити једино ако се она продају, а не и уколико се бесплатно поделе грађанима или делимично бесплатно запосленима.
Реформска естонска влада чак је ангажовала стручњаке немачке приватизационе агенције Тројханд у концепцијским и техничким пословима, уз велико ослањање на међународне тендере. Реформска естонска влада чак је ангажовала стручњаке немачке приватизационе агенције Тријханд у концепцијским и техничким пословима, уз велико ослањање на међународне тендере.
Потреба за приватизацијом великог броја предузећа у земљама у транзицији покренула је око 1990. године потрагу за иновативним приступом. И пронађена је ваучерска приватизација. Идеја је једноставна: грађанима се бесплатно подели специјалан приватизациони новац (ваучери), којима они купују акције предузећа. Потреба за приватизацијом великог броја предузећа у земљама у транзицији покренула је око 1990. године потрагу за иновативним приступом и пронађена је ваучерска приватизација, која се заснива на бесплатној подели специјалног приватизационог новца (ваучери) грађанима, којима они купују акције предузећа.
Ваучери могу бити дати грађанима или у једнаком или у неједнаком износу, а према годинама старости или радног стажа и неким другим карактеристикама. Ваучерска приватизација може бити организована централизовано, за већи број предузећа одједном (чешки систем), или децентрализовано, за свако предузеће појединачно (руски систем). Ваучери могу да се дају грађанима или у једнаком или у неједнаком износу, а према годинама старости или радног стажа и неким другим карактеристикама. Ваучерска приватизација може бити организована централизовано, за већи број предузећа одједном (чешки систем) или децентрализовано, за свако предузеће појединачно (руски систем).
Најпознатије ваучерске приватизације су чешка (и словачка) и руска, а делом су јој прибегле Пољска, Литва, Летонија, Словенија, као и централноазијске републике (Јерменија, Казахстан, Киргизија). Најпознатије ваучерске приватизације су чешка, словачка и руска, а делом су јој прибегле Пољска, Литванија, Летонија, Словенија, као и централноазијске републике (Јерменија, Казахстан, Киргизија).
Чешка приватизација је била централизована, при чему је држава истовремено продавала велики број предузећа користећи итеративну технику промене “цена”. Пошто су ваучери били непреносиви међу грађанима, формирано је више инвестиционих фондова који су акумулирали ваучере грађана и “куповали” акције предузећа. Чешка приватизација је била централизована, при чему је држава истовремено продавала велики број предузећа користећи итеративну технику промене цена. Пошто су ваучери били непреносиви међу грађанима, формирано је више инвестиционих фондова који су акумулирали ваучере грађана и куповали акције предузећа.
У Русији је ваучерска приватизација била децентрализована, а ваучери преносиви. Ипак, купопродаја ваучера је била скромна, а већина је инвестирана у предузећа у којима су власници ваучера били запослени. У Русији је ваучерска приватизација била децентрализована, а ваучери преносиви. Ипак, купопродаја ваучера је била скромна, а већина је инвестирана у предузећа у којима су власници ваучера били запослени.
Акционарство запослених подразумева знатне попусте на цену акција (или делимично бесплатну поделу) менаџерима и/или запосленима у предузећима која се приватизују. Она тако представља комбинацију продаје и бесплатне поделе, али с тим да су бенефиције поделе ограничене на запослене у датом предузећу. Одложено плаћање је уобичајено, како би био савладан проблем недовољне куповне снаге запослених. Акционарство запослених подразумева знатне попусте на цену акција (или делимично бесплатну поделу) менаџерима и/или запосленима у предузећима која се приватизују. Она тако представља комбинацију продаје и бесплатне поделе, али с тим да су бенефиције поделе ограничене на запослене у датом предузећу. Одложено плаћање је уобичајено, како би се савладао проблем недовољне куповне моћи запослених.
Акционарству запослених популарно је на подручју бивше Југославије, као политички набезболнији начин преласка из самоуправне у приватну привреду. Најбезболнији зато што акционарство запослених најмање мења тип контроле над предузећем – она остаје у рукама запсолених, бар у кратком и средњем року, до већег промета и концентрације акција. Стога су јој прибегле Словенија, Хрватска, Србија и Македонија. Акционарство запослених било је популарно на подручју бивше Југославије, као политички најбезболнији начин преласка из самоуправне у приватну привреду. Најбезболнији зато што акционарство запослених најмање мења тип контроле над предузећем: она остаје у рукама запослених, бар у кратком и средњем року. Стога су јој прибегле Словенија, Хрватска, Србија и Македонија.

Објављено у листу „Данас“, 27. 2. 2018.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 2. 3. 2018)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s