Шкељзен Маљићи: Вучићев унутрашњи дијалог има за циљ припрему јавности за нормализацију односа

Као услов за чланство у ЕУ, Србија ће морати да ратификује границу с Косовом као међународну границу, што ће формално признавање или вербално „непризнавање“ учинити ирелевантним

Шкељзен Маљићи

Треба имати у виду и то да је Косово до 80-их година било у многим аспектима уређено на принципима социјалне државе – опште здравствено и социјално осигурање, пензиони фонд, бесплатно школовање…, док је сада под режимом дивљег капитализма и радикалне приватизације. Успостављање демократије у оваквим условима веома је проблематично и захтева времена. Када се све то има у виду, задовољан сам оним што је постигнуто досад. Свакако треба и може више, али је то процес, истиче у разговору за Данас Шкељзен Маљићи, филозоф, писац и један од најистакнутијих југословенских интелектуалаца, поводом десет година од независности Косова.

Са Маљићијем смо разговарали о томе шта је постигнуто током деценије независности некадашње јужне српске покрајине, у коликој мери су се друштва суочила са оним што се догодило током 90-их година, злочинима и истином, али и о томе каква је перспектива односа два народа…

* Хоће ли у другој деценији независности доћи до поделе Косова? Имамо назнаке о томе да се тајно увелико преговара.

– Не верујем да ће доћи до поделе Косова, иако се говори о тајним преговорима, о некаквим папирима којима се предлаже неколико варијанти поделе. Немам јасних увида у те папире, само некаква препричавања, па се не усуђујем да о томе спекулишем.

* Када Александар Вучић каже да и Србија мора нешто да добије, а не, како тврди, само да изгуби, шта то значи?

– Мислим да тиме Вучић утврђује пазар, подиже цену за препуштање Косова. Он вероватно, као и Ивица Дачић, који често гусла на ту тему, мисли на север Косова, да би признање Косова од стране Србије, које се сада све отвореније тражи као улазница за њено чланство у ЕУ, требало компензовати Србији тиме што ће бар Срби из општина на северу, где су у већини, припасти Србији. Али, Вучић и Дачић можда мисле на трагу Ћосићевих пројеката о „мирном“ етничком разграничењу Срба и Албанаца, где подела Косова може да значи заправо и размену територија, конкретно Прешевске долине са севером Косова. У једном другом, за Србију важнијем контексту, Вучић можда мисли и на шире разграничење, не само Срба и Албанаца, већ и Срба и Бошњака, па се формула да „Србија мора нешто да добије за узврат“ може тумачити као претензија да Србија узме неколико општина и десетине хиљада косовских Срба, и пола Босне, односно Републику Српску, као капиталну компензацију српског уједињења, због којег је и разбијена Југославија. Постоји само један теоријски сценарио мирних деоба и размена, а то је да Србија призна независност Косова и да онда следеће секунде, као две суверене државе, Србија и Косово договоре нову границу са размењеним територијама и поправљеним, чистијим етничким границама.

* Како објашњавате реакцију косовског друштва на оснивање суда за злочине ОВК?

– Косовско друштво је подељено по том питању. Један део подржава или разуме потребу да се оснује тај суд како би били процесирани злочини који су почињени над цивилима у послератном ‘реваншистичком’ периоду на Косову, док је други део против зато што сматра да је он тенденциозно створен да би се окаљала слика о ОВК и његовој праведној борби за ослобођење Косова. Ови други сада кажу да није било потребе да се створи Специјални суд, већ да би сви случајеви злочина над цивилима, без обзира на етничку припадност починиоца и жртава, требало да буду кривично гоњени у косовском судском систему.

* Говори се о томе да би се пред тим Специјалним судом могао наћи и добар део данашње косовске власти. Како тумачите такав феномен, како изаћи с тим на крај у процесу суочавања са одговорношћу?

– Претпоставка је да ће се судити појединцима или мањим групама команданата ОВК, који су тренутно на власти. Против кога ће бити подигнуте оптужнице зна вероватно изузетно мали број људи изван самог Специјалног суда, и то можда само у општим назнакама. Суд је, иначе, структурално и кадровски већ функционалан и очекује се да ће убрзо бити подигнуте прве оптужнице. Неизвесност ко ће бити оптужен изазвала је нервозу код највиших руководилаца Косова, који сви долазе из командних структура ОВК, па су у децембру покушали да преко ноћи изгласају у скупштини Косова блокаду и ревизију одлуке о оснивању, чини се, више да би добили на времену или тражили информације и гаранције да они лично нису на листама оптужених. То је био неочекивани маневар, који је претио да наруши односе са САД и ЕУ, али су се челници на време повукли, тврдећи касније да се Специјални суд не може укинути, и ако би Косово одрекло подршку овом суду, он би прешао под пуну компетенцију међународне заједнице.

* Могли смо да чујемо од представника косовске власти, у том контексту, да без обзира на суд и будуће процесе, зна се ко је у рату био агресор, а ко жртва. Како то тумачите?

– Да, то је та генерална оцена о праведном рату ОВК, којом се желе амнестирати злочини над цивилима од стране припадника ОВК, где су жртве биле, поред Срба, и „колаборационисти“ Албанци, Роми, Бошњаци… Многи су, заправо, накнадно критиковали једностраност суда, тражећи проширене компетенције да он истражи и процесира и масовне злочине над албанским цивилним становништвом, који су до сада само делимично вођени у Србији. Али, о томе је требало размишљати раније, а не када је извештај Дика Мартија резултирао дипломатском победом Русије и Србије, пре свега, успешном пропагандним контраударом да су злочини ОВК наводно били ужаснији и нехуманији, јер су трговали људским органима својих жртава. Бивши амерички тужилац Клинт Вилијамсон својевремено је изјавио, баш као и Хашки трибунал, да у својој истрази није нашао доказе о трговини органима, али да ће се процесирати ратни и послератни злочини других врста за које су прикупљени докази. Према тој изјави, не треба очекивати да ће Специјални суд подићи много оптужница, можда највише десет или неколико више, где ће одговарати више особа у сваком процесу, на пример за извршну, командну или саучесничку одговорност.

* Мислите ли да Вучић иде ка признању Косова? И видите ли тај процес, који извесно иде без суочавања са прошлошћу и истином о улози Србије у рату, као сврсисходан и као онај који води помирењу и нормализацији односа између два народа?

– Логика самог процеса дијалога и његов циљ, пуна нормализација односа између Косова и Србије, намећу такав закључак, а у последње време су то и отворено поручивале западне дипломате у јавним наступима, а вероватно су то рекли у лице и самом Вучићу. И унутрашњи дијалог о Косову, који је покренуо Вучић чини се да има за циљ припрему јавности у Србији за пуну нормализацију односа и потписивање историјског мировног споразума. Можда у првом кораку Србија неће бити приморана да отворено призна Косово, али се неће противити чланству Косова у свим међународним организацијама, укључујући УН. У другом кораку, као услов за чланство у ЕУ, Србија ће морати да ратификује границу с Косовом као међународну границу, што ће формално признавање или вербално „непризнавање“ учинити ирелевантним. Вучић је, иначе, већ много пута полуотворено признавао да Србију очекује тај фатализам признавања истине и реалности.

Русија врши корекције

* Шта се у протеклих десет година променило на геостратешком плану – у конфликту су, с једне стране Русија, а с друге ЕУ и САД. Како се то одржава на односе Србије и Косова?

– Променило се доста тога, Косово више није једини или међу ретким проблемима, који штрчи и потенцијално „угрожава“ међународни поредак. Русија, која је у време Бориса Јељцина изгубила добар део свог „совјетског царства“, у Путиновој ери почела ја да врши многе корекције у свом граничном појасу, анектирајући одређене области, попут Крима, или помажући отцепљења делова држава раније осамостаљених у распаду СССР-а, као што су источна Украјина, делови Грузије – Осетија и Абхазија, итд. На Блиском истоку и у Африци, такође, имамо хаотичне послератне ситуације у Ираку, Сирији, Либији, Арабијском полуострву, где се полако помаљају нове унутрашње границе и кандидати за нове самосталне државе, као што су већ ирачки и сиријски Курдистани са проширеним аутономијама, практично ратне државе, можда се уједине у једну целину ако турска интервенција не буде имала успеха. Затим има најава да ће се и Ирак и Сирија делити на сунитске и шиитске државице, као што се и Либија цепа на два или више делова. Мислим да ће се за цео овај свет у кризи и увећан број ослободилачких и сецесионистичких покрета морати пронаћи нека универзална регулација, како би реалност била призната. Алтернатива је да имамо проширење рата или нови хладни рат уз те залеђене конфликте.

Снежана Чонградин

(Данас, 16. 2. 2018)

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s