Марко Делић: Полицијско и аскетско схватање еклисиологије или Одговор епископу Сергију

Поводом текста епископа Сергија (Карановића) „Срљања модерног српског богословља“, објављено на сајту Епархије бихаћко-петровачке, а пренето и на „Стању ствари“

Извор: Сајт Епархије бихаћко-петровачке

Читалац који се, на марљив начин, бавио античком литературом, могао би, рецимо, помоћу једне слике што је из древне медицина доспела у филозофске и теолошке контексте позне антике, да представи себи претензију састављача званичног саопштења Бихаћко-петровачке епархије. Реч је, наиме, о опису начина на који јелену успева да, неповређен, прогута змију. По тој познатој причи, коју је чак и Ориген користио као метафору у свом „Коментару Песме над песмама“, јелен је заклети непријатељ змија. Приближи се он јами у којој се змије легу, помоћу јаке усисне моћи властитих ноздрва извуче змију из легла, на недокучив начин неутралише јој смртоносни отров, па је у сласти поједе. Проблем покушаја реализације ове древне приче у полемичком контексту већ поменутог саопштења носи са собом две опасности. Прва се састоји у томе што претендент на ову врсту дебате посматра свог опонента, који аргументовано износи мишљење, као неку врсту опаке змије, чији отров треба неутралисати, па је онда и прогутати. Друга је, међутим, прати у стопу. Наиме, све и прихватајући овакву логику, није ни мало једноставна позиција онога који би да, сада већ легендарни поступак јелена, пренесе у полемички контекст. Испоставља се, убрзо, да онај коме би требало да буде додељена улога змије и није нека, баш, питома зверка, па да са њом све глатко иде, и поред тога што два јелена доконају како да јој стану на реп. Да не буде, дакле, неспоразума. Та два јелена – то су писац саопштења о коме је реч – јунак са ових наших немачких простора, и његов потписник – епископ Сергије. Како је бихаћко-петровачки владика саопштење потписао, одговор ћу усмерити к њему, а онај други може све да прати из неког прикрајка.

1. Ако је неко од читалаца раније и помислио да моја маленкост претерује у томе, тврдећи да је бивши немачки владика на докторанде теологије гледао као на непоћудне елементе које би требало, некако, одстранити из епархијског живота, после његовог саопштења сумња му је развејана. Не само што је очигледно покушао да омаловажи сваку врсту академског бављења теологијом, него је и докторанде свео на ниво студената, којима он нема потребе да полаже никакве рачуне. Онај који ово пише, међутим, није свој став изразио само као теолог, већ и као неко ко одговорно и активно, и у административном смислу, учествује у црквеном животу немачке дијацезе, будући да се налази на функцији потпредседника Црквене општине у Штутгарту. Суделујући у животу и раду немачке епископије, писац ових редова, дакле, не обавља своје функције независно од надлежног епископа Андреја, већ у сарадњи са њим и у складу са програмом консолидације Епархије, који надлежни епископ покушава да реализује. Поменута функција потпредседника једне црквене општине је, треба то због читалаца истаћи, и црквена али је, уједно, и правно утемељена. Како су црквене општине Српске Православне Цркве у Немачкој регистроване као удружења грађана, то мандате чланова црквених управа потврђује и прати за такве правне организације надлежни суд – Amtsgericht. Управо је опхођење епископа Сергија, у једној правно уређеној држави, према члановима црквене управе довело, добрим делом, до урушавања Епархије на свим нивоима. Довело је, такође, и до онога што није предузео студент Марко, већ Архијерејски Сабор наше Цркве, повлачећи епископа Сергија из немачке дијацезе, коју је патријарх Иринеј био и материјално и духовно опоравио, поштујући правне структуре.

Епископи Андреј и Сергије приликом примопредаје дужности (Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке)

2. Да је посреди отпор према свакој врсти јавне, аргументоване дебате, јасно је из самог наслова поменутог саопштења. Равно сто година после Бољшевичке револуције, епископ Сергије је на понашање њених виновника подсетио нашу јавност, не настојећи да аргументима оповргне моје становиште. Он моје јавно писмено реаговање сматра случајем, коме даје назив мога имена, бринући се за посртање модерног српског богословља. Надежда Мандељштам је, на једном месту, духовито приметила да је двадесетих година минулог века, у Совјетском савезу, глагол „писати“ био изгубио своје основно значење. Ако би неко устврдио, на пример, да нешто пише, то није, вели она, значило да тај неко пише песме или филозофске трактате, већ полицијске дојаве. Потом би се отварао случај, а онда уследило оно што је данас, ипак, за нама, и није га једноставно поновити. А како то што је за нама у овом случају одсуствује, то поступак епископа Сергија чини гротескним. Овде да додамо и то да мој опонент не само да не осећа потребу за аргументацијом, већ и јавну, критичку реч, сматра за „крајње непримјерен начин и метод“, а онда наставља свој покушај објашњења реченицом коју ћу, са свим њеним аналитичким и ортографским особеностима, да наведем у оригиналу. Писац јавне реакције, наиме, „кроз личне вербалне увреде једног човјека (у овом случају епикопа Цркве Христове), ма ко он био, заправо ствара лоше обичаје, а „зли језици кваре добре обичаје“(1 Кор 15,33)“. Поводом ове реченице мом опоненту треба скренути пажњу на три ствари. Прво: изношење јавног мишљења, било оно повољно или не било по онога на којег се односи, не представља увреду, поготову ако критичар има и аргументацију. Друго: цитат из Павлове посланице, у аналитичком смислу, у оквиру ове реченице нема никаквог смисла. Имао би, у аналитичком погледу, смисла да је писац уместо речце „а“, која претходи новозаветном уметку, употребио речцу „јер“. Треће: Употреба овог стиха песника Менандра, који апостол Павле цитира у контексту теолошке аргументације васкрсења Христовог, нема никакве везе са приговором и представља добру илустрацију способности за аргументативно мишљење епископа Сергија.

3. Епископ Сергије ме подсећа да је екуменизам широк појам, па ми још спочитава да сам баштиник екуменизма протестантске провенијенције, коме је склона некаква тибингеншка школа. И још каже и то да он није склон испијању кафа и вођењу испразних разговора, када је о екуменској делатности реч. Да је пажљиво читао мој текст, епископ Сергије би уочио да моја маленкост нигде не говори о екуменизму, већ о екуменско-црквеној јавности и о озбиљнијем друштвено–екуменском ангажовању, које је у Епархији франкфуртској, за време његове управе, изостајало. А оно не представља никакво испијање кафе, већ учествовање, заједно са осталим православним помесним Црквама, у пројектима од виталног значаја у друштвено–политичком смислу, у којима сада учествује епископ Андреј. За читаоца је још занимљивије како епископ Сергије замишља факултет. Не замишља га као научно-истраживачку установу, у којој се млади научници-истраживачи проблемски баве својим научним темама, већ као школу у којој неки строги уча, тибингеншки, на пример, властиту идеологију проповеда онима који ју некритички уче. Не постоји, другим речима, никаква тибингеншка школа. Нити било каква тог типа. Постоје идеолошке предрасуде онога који ствари на тај начин посматра.

Још ми епископ Сергије вели да себе сматрам издвојеним делатником на пољу екуменизма, а да сам ја, заправо, само студент који учествује „у некаквом богословском дијалогу“, баш као што  и „сваки православни студент теологије на Западу, то силом прилика чини“. И овде ћу, по већ устаљеној пракси, да застанем, и ову тврдњу промотрим. Неће бити да је истина да се мој ангажман своди на нужна сусретања са људима различитих хришћанских конфесија. Писац ових редова веома је активан у оквиру делатности Евангеличке Цркве за Виртемберг, и то оне која се тиче православља и друштвених питања. Примера ради, управо је студент Марко, и то предавањем а не пуким присуством, учествовао у врло озбиљном симпосиону поводом тзв. Критског сабора, и то још јула 2016. године, организованом од стране радног кружока Евангеличке Цркве, посвећеног православним црквама. Тај исти студент био је представник Епархије франкфуртске и све Немачке на врло значајном заседању Синода Евангеличке Цркве за Виртемберг, 27–30. новембра минуле године, који је, упркос великим идеолошко–политичким притисцима и након жучних расправа, одбио хомосексуалне бракове. Исти студент био је и учесник традиционалног симпосиона у Елзасу, на коме је држао предавање о учењу о Духу Светом у православној теологији. Заједно са старешином штутгартске Цркве, писац ових редова био је и званични изасланик епископа Андреја Ћилерџића у Институту за источне цркве у Вирцбургу, поводом прославе петстогодишњице од Реформације, где је и поздравно слово одржао. На врло значајном Институту, којим руководи угледни римокатолички патролог проф. др Франц Динцл. О ове две последње наведене активности моје маленкости, које нису представљале никакво испијање кафа, приговарач као и читаоци могу се известити на званичном сајту Српске Православне Цркве. С тим у вези, ја прилажем два поменута линка: 1. Симпосион о делу Светога Духа и 2. Поводом 500-годишњице Реформације: Предавање др Карла К. Фелмија.

Извор: Сајт СПЦ

Пажљивом читаоцу не може промаћи ни то, да епископ Сергије екуменско–друштвене делатности православних студената на Западу сматра само нужним злом, или „силом прилика“, како он вели. Другим речима, да није већ поменуте силе, студентима би, баш као и њему, до међуцрквених веза било стало колико и до лањскога снега.

4. Да пређемо, сад, на најзанимљивији део, који се тиче разматрања улоге православног епископа, коју мој опонент тривијализује. Прво: људи у Православној Цркви, а никако Православна Црква, како пише аутор саопштења, нису се могли наслушати прича ни Паула Тилиха, ни Јиргена Молтмана, јер ни један на тему о којој је реч никад није ни одржао било какво предавање. Нису се, на дату тему, из њихових дела православни теолози, ни могли начитати, будући да ови теолози-систематичари, сем површних осврта, у православљу нису ни читани, нарочито не од стране епископа Сергија. Теми, коју им мој приговарач приписује, они нису ни у једном спису, експлицитно, на истраживачки начин, приступали. Још је интересантније што ми епископ Сергије, ваљда као својеврсног духовног учитеља, помиње Петера Слотердијка, популарног филозофа приземне теоријске културе, чије књиге, осим оних полуобразованих и необразованих, нико не држи озбиљним. Ради се о некој врсти немачког издања Славоја Жижека, који своје театралне, само привидно критичке наступе, добро наплаћује. Не треба много памети, па да читалац увиди да поменутог Слотердијка епископ Сергије помиње час као рђаву фигуру, а потом као некога ко позадину духовности мени сличних посленика сасвим добро прозире. „Иза такве духовности“, пише писац саопштења, „како рече Слотердијк, стоје `страшна деца модерног доба´“. Притом, не ради се ни о каквом цитату из Слотердијковог дела, будући да епископ Сергије књиге поменутог аутора није ни прелиставао, већ о наслову једне његове књиге, која нема никакве везе са оним нашта мој невешти опонент указује. Не треба помислити да епископ Сергије, кад ми ову тројицу подмеће за извор моје тврдње о његовом тоталитарном начину епископовања, намерно проблем тривијализује. Он то не чини намерно, већ се креће на оном нивоу који му је једино познат. Бесмислене тврдње о тоталитаризму који се „извлачио“, како то мој сабеседник каже, из појма Христа-Сведржитеља, не желим ни да коментаришем. Нико озбиљан, коме је до мисли стало, тако што не би устврдио, па то нису учинили ни теолози чију ми теологију епископ Сергије представља. На овом месту бих епископу Сергију и читаоцима покушао да предочим нешто на тему улоге лаика у Цркви, која је била засигурно знатнија него што би, по његовим мерилима, било допустиво. Када је о јавној делатности лаика реч, па и изношењу критичких ставова, имали су они далеко већу рецепцију него што је имају данас у православним црквама. Немајући простора да ово поткрепим бројнијим експликацијама, концентрисаћу се на један упечатљив пример. У III веку, на пример, није било необично сусрести путујуће лаике, који су на разним местима држали проповеди и предавања. Некад су они били позивани од надлежних епископа, а некад и нису, будући да епископ и није имао, примарно, проповедничку улогу, како се то обично мисли, коју добија тек у IV веку. Поменути лаици, како нас извештава Јевсевије Кесаријски, нису само држали проповеди већ и предавања. У том смислу треба направити разлику између речи проповед (ὁμιλία) и речи διαλέγεσθαι, која је, у неким контекстима, указивала на проповеди, али знатно чешће на предавања. Док је проповед (ὁμιλία) била концентрисана понекад на преношење личне поруке проповедника својим слушаоцима, у складу са класичном етимологијом ове речи, а понекад на изношење новог знања, које је слушалац требало да прими, предавања су се односила, највише, на тумачење библијских, али и изванбиблијских, нарочито реторичких и филозофских списа. Значајно је истаћи да су, и једну и другу врсту активности, предузимали лаици, и то како ван литургијских сабрања тако и у оквиру њих. Већ смо указали на то да реч διαλέγεσθαι каткад значи проповед а каткад предавање. Кад је реч о активности каквог лаика, који у оквиру литургије говори, тада ова реч указује на предавања, а не на проповеди. Када је, пак, употребљена да означи изванлитургијску активност лаика, тада она указује на проповед. Предавања су, дакле држана, искључиво у оквиру литургије, а проповеди и ван ње и у њој. Да сад укажем на оно што је епископу Сергију, нажалост, непознато, а што има значаја и за шири аудиторијум који нашу полемику прати. Не треба подсећати да је рана Црква, без обзира на ово напред изнето, имала своју структуру, против које се не залаже онај који ово пише.

Епископ није био њена глава, у оном значењу те речи које је епископ Сергије често знао да наглашава. Био је он личност из заједнице, од исте заједнице и изабран, који је, поред већ познате улоге духовне бриге о заједници, имао и друге, врло одговорне задатке. На то нам указују и основна значења глагола ἐπισκέπτομαι и ἐπισκοπέω. Наиме, посетити некога као и бринути се за некога или нешто једна су од фундаменталних значења ових речи, поред оног, ширем аудиторијуму познатом, које указују на надзирање. Писац ових редака упућује приговарача и читаоце на значење првог наведеног глагола у Јак. 1,27, у контексту посећивања сиротих и удовица. Овакво схватање епископства и завидна улога лаика у Цркви трајала је све негде до средине III века, када су лаици изгубили право гласа у избору епископа. У оквиру Римског царства, већ у првој половини IV века, епископима стоји на располагању и тзв. brachium saeculare – државна војска као и полиција.

Да се сад вратим свом опоненту. Ко зна: можда он жали за тим војно-полицијским привилегијама, а можда и не. Једно је, ипак, сигурно: ни он ни његови сарадници, који се буне против управе епископа Андреја, нису одговорили на суштинска питања, која је писац ових редова поставио, а која ћу опет, и овом приликом, да поновим. Прво: По ком је то правном параграфу епископ Сергије интервенисао у мењању чланова управе Црквене општине у Минхену, кад на то није имао право, будући да се зна правни поступак избора благајника и његове смене? Друго: Како то да седница Епархијског управног одбора, јединог правно–регулативног епархијског тела, две године није одржавана? Мало је рећи да овај податак говори речито о надмености онога ко ми надменост приписује, а који ниједном није нашао за сходно да неким кратким саопштењем опомене своје свештенике и оне духовне потомке лумпенпролетаријата, из Хилдесхајма и околине, који праве нереде у манастиру Химелстиру.

На крају, корисно је додати следеће. У свом саопштењу, на незавидном синтаксичко-ортографском нивоу сроченом, мој опонент ми помену Кападокијце, а помену ми и Антистена. Из оба спомена дâ се видети да су му и поменути оци баш као и Антистен непознати. Има, међутим, нешто заједничко Антистену и знаменитом Кападокијцу Григорију Ниском. Поменути грчки филозоф је, пре Аристотела, у оквиру своје логике, писао о тзв. исказним ставовима. То су они ставови који могу бити истинити или лажни, и чија се истинитост може проверити непосредном верификацијом. У спису „О стварању човека“, Григорије Ниски на једном месту каже да резултати његових егзегетских проматрања нису исказни ставови, већ хипотезе, које предлаже благонаклоним слушаоцима. Ова теза супротност је не само управљачком већ и епистемичком тоталитаризму. Баш она је блиска писцу ових редака, јер представља ону демаркациону линију између аскетског схватања еклисиологије и оног полицијског, да варирам наслов једне књиге Манеса Шпербера.

И на концу, указујем на нешто што може читаоцу деловати као моје цепидлачење, а у ствари има само практичну намену. Писац саопштења ми спомену Антистена и његове дроњке, цитирајући једну непостојећу реченицу, за коју је од некога начуо, али не би знао да одгонетне њен извор, када би га неко приупитао. О дотичној згоди између Сократа и Антистена извештава, наиме, Диоген Лаертије, на два места свог познатог списа, под називом „Живот и мишљења древних филозофа“. Та два места навешћу, не због писца фамозног саопштења већ због његовог потписника – епископа Сергија. Топос првог је II, 36, а другог VI,8. Пронађите, преосвећени владико ту књигу, и пронађите и ова места. Прочитајте шта пише, па видите да ли стоји онако како је састављач Вашег саопштења то навео. Корисно ће то бити, па да неки наредни пут, кад опет треба саставити неки напис, пронађете за ту работу неког умешнијег и перу вичнијег човека.

Маркo Делић je дипломирани теолог Православног богословског факултета у Београду, а од 2016. докторанд теологије на Универзитету у Тибингену. Бави се, у оквиру дисертације, рецепцијом епикурејске филозофије у Оригеновој расправи „Против Келса“. Поред теологије, бави се филозофијом, теоријом књижевности и политичком теоријом. Рођен је у Тополи, живи у Штутгарту

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“

Прочитајте још

Advertisements


Категорије:Разномислије

Ознаке:, , , ,

11 replies

  1. Prvo sam morao da odgonetnem to shizofrenicko obracanje samom sebi u trecem licu, kao neki vid pokusaja umne igre pseudo pisca izmedju lika Sergija, ostolicenja licnog neuspjeha, i iznudjene skromnosti kroz nacin palamudjenja. Cak postoji neuspjesan pokusaj dizanja intelekta kroz pominjanje nekih antickih mitova. Bijedno Marko, bjedno. Jako ostrascen tekst kojem se ne moze ni ra rep ni za rogove uhvatiti. ALI!!!! Ko je tebi dao za pravo da predstavljas nas Srbe? Sta hoces ti? U tvom privatnom zivotu, radi ti sta znas i umjes ali ovo nije igraliste…bolje bi ti bilo da organizujes neku pomoc za nase Srbe rastrkane po raznim srbskim zemljama vec da se lizes sa tim sto su takvu situaciju prouzrokovali! I jos nesta! Poceo si da vrijedjas, znaci da si spreman i da primis! ILI? Ili ti nisu objasnili kako je to kod nas srba pa si se opustio?

    Свиђа ми се

  2. Помози Бог! Помози Свети Саво!
    „Кајин је убио Авеља! Себе је убио а Авеља прославио“ – каже наш Свети Владика Николај Велимировић у бесједи на Парастосу Краљу Александру, чини ми се 1954 године, након 20 година од мучког злочина! Данас као онда, не убија човјек човјека само сабљом него и ријечима, а посебно мислима! Како мислимо, тако и живимо! Ако мислимо Христом, добром се надамо а све мимо тога се може слободно назвати “ душегубно стање “ ! Ево данас петка, дан који нас веже за страдање Оног који је страдао за све нас! Дакле бар петком ако не и сваким даном, да будемо са Христом, свим својим умом,срцем и душом! Постан Дан, нема мрсне хране, нема свађе, нема роптања, нема лажи и преваре, нема убијања ријечима и мислима, тајац! Само молитва и пост су оружије против лукавога! Данас је Дан за то! Зар овај текст горе написан, и не само овај него и многи, помажу мени да се приближим Христу!? Дал помажу Светом Сави који се данас моли Христу и каже “ Опрости им Господе, незнају шта раде“ !? Ја мислим да одмажу! Дал овај текст Марка, Брата у Христу, има добру намјеру, ја незнам, али знам да ми је нањео немир. Какав немир на петак, на дан када се учим миру и стрпљењу, да би кроз трпљење дошао до смирења и постао кротак! Не улазим у истинитост или неистинитост ових Маркових тврдњи, и није моје да испитивам тачност, али је моје да испитивам духове, како каже Свето Писмо! Испитао сам. Резултат је немир! Свети Старац Порфирије је позива да чувамо свој мир, а ја кроз овај текст добих немир! Мислећи да ћу од Православног Теолога Марка , прочитати нешто што је корисно за спас душе, прочитах за не’спас! Марко , Брате у Христу, тебе воли Христос, а колико тебе толико и мене, а колико мене толико и Владику Сергија, колико Владику Сергија толико и све нас! Његова Љубав никог не заборавља! Воду пију они који су жедни, а не добри или лоши људи! Бог даде свима да је пију и све да грије ово наше сунце, без подјела! Овај твој чланак дијели људе, одваја их од Христових ријечи “ Љубите ближње своје као саме себе“ ! Дал те ријечи Христос узалуд поручује или као нешто што је преко потребно! Дал је Владика Сергије твој ближњи !? Дал си ти Брате Марко ближњи Владици Сергију!? Нема ту Христа, а ако Њега нема, нема ни Љубави! Побједник је Христос, а све друго је губитничко! Сви смо губитници у овом тексту, ти као писац и ја као читалац, и Владика Сергије као окривљени! Светом Сави отежаваш оно што је давно још започео!Једини који ће да суди је БОГ, а ми они који су дужни опраштати, да би нама СУДИЈА опростио, како каже Христос, Син Бога Живога!Опростимо једни другима , будимо Светосавци, и наставимо оно што је још давно наш Свети Сава започео! Будимо људи а не нељуди! Срећан Празник Светог Саве нама грешнима! Нека нас његове Молитве никад не напусте. Амин

    Свиђа ми се

  3. Marko Delic, aus eigener Erfahrung weiß ich,das viele Christen hochmütig sind,weil Sie denken alles zu wissen. Laut Vladika Nikolaj Velimirovic sind hochmütige Christen genauso anzusehen wie kleingläubige Christen! Das stimmt! Wir sind nur unüzige nichts wissende Menschen nur Gott ist allwissend! Christen die ihren eigenen Leidenschaften folgen gehen einen schlimmen weg. Ich Frage mich, kommt es aus Ihren Phantasien was Sie hier schreiben oder werden Sie dafür bezahlt? Ich hab ihnen schon mal geschrieben beleidigen Sie niemanden mehr und beten sie bei Gott um Vergebung! Und denen die Sie anstiften sowas zu schreiben würde ich raten,sich selbst zu äußern und nicht feige und hinterlistig andere dafür zu benutzen und zu bezahlen! Geben Sie Vladika Sergeji nicht mehr die Schuld für ihre eigenen Probleme,weil Sie keine Kritik ertragen können und zitieren Sie nicht mehr die Bibel Sie kennen Sie nicht!

    Свиђа ми се

  4. Braco Srbi ujedinite se. evo ja Sam iz Gepingena znam ovog decka dodjem nekad u stuttgart sta da vam kazem jes da je malo bijo ostar alje pametan a ovi gore sto pisu komentare da je konstantin posten pitam se dali znaju sta pricaju. u Stuttgartu ovaj mladic drzi vjersku casove i djeci i uzoran je dobar je i staresina crkve i njegov zamenik su dobri a ovi novi sve poltroni od toga sergija. kad se on nasmeje tako se nasmeju i oni. zavadjaju,. narod pisali neko pismo protiv oca nasega bore cestitog koji je crkvu spasao propasti a vladika andrej pametan zna ko su i sta su. jedan nam pop sad nesto palamudio o tome da treba da se molimo i pokajanje praviomo a on zavadja narod sa svojom zenom i znamo ga mi od malena da nije kako treba. otac ga slobo drzo na abstand jer je znao kakav je neka on to palamudi kad ode tamo kod sergija a ovaj narod da neodvraca od oca nasega bore. i ogovara ja sam prost covjek ali sam posten i znam sta pricam boje li se taki. ja neznam da l je tacno sto ovaj mali rece al je ozbiljan vala. moli vas braco objavite mi komentar da nebudu samo negativci ovde. vladika andrej je pravi srbin i hriscanin pomaze ljude i narod doso sa vlakom u stuttgart ane kolima. sve se zna sve mi u stuttgardu znamo ko su popovi. jednog svestenika su naleto bili najurili sergije i njegovi na pravdi a to su mu te kolege smestili sto nas tjeraju da se potpisujemo u pismo. sve se zna

    Свиђа ми се

  5. Fala vam braco sto staviste moj komenntar i mi imamo da saljemo pismo protiv takih popova u stuttgardu i njiovih klanova i pomocnika oce boro molimote da izdrzis ko pravi srbin i stanko ovi drugi nek pokusavaju nista nemogu. posten narod je uz vas i vladiku. mi vise necemo slusati sta nam sergije preko svoji potrona popova palamudi koje mi znamo dobro i kad oni propovjedaju mi narod koji smo ostavljali i dajemo velike pare skrgucemo zubima. tekce da se zna sta su popovi u stuttgardu radili postenim slugama nase pravoslavlja

    Свиђа ми се

  6. Dragi Milane, da starjesinu u Stutgartu imamo znamo, casnog o. Bore, a da i on ima zamjenika to je nesto novo? Drugo, ne vidim sto se skrece sa teme i sa rijecima sa kojima se ne unosi mir nego nemir u nasu ionaku vec „uzbudjenu“ parohiju. Trece, ako si vec iz Gepingena onda pitaj one koji su tamo od pocetka pa neka ti objasne neke stvari, (npr tutora) – vidim da se to sve iznosi iz nekih traceva. Situacija izmedju nasih svestenika nije zlatna koliko ja vidim, a da se ne trude da nadju zajednicki interes, trude se, i niko ne radi za svoj dzep nego u interesu Crkve i parohije. Od kad su dosli ti tvoji novi od 2014 koje spominjes, budzet je narastao preko 100,000€ na godisnjem nivou kako se to cuje po parohiji. Crkva u Gepingenu se renovira a renovirace se i crkva u Stutgartu. Odakle? Znaci kako ja sagledam situaciju sve ide svojim redom. ne mora svako svakog popa da simpatise, ali ako imas nesto licno, pa smogni snage pa reci onima sto mislis da su „losi“ sto mislis ili potrazi razgovor. Tako sam i ja uradio i neke stvari su sad savim jasnije i vidim da sam bio budala jer sam vjerovao „svakom“ a treba vjerovati ono sto sam vidis i sam cujes a i to je nekad diskutabilno….

    Свиђа ми се

  7. Vladika Andre hat nichts zu suchen in der Kirche Gottes.! Es stimmt es gibt Priester die nur ihr eigenes Wohl aus sind und das Geld mehr lieben als Gott,aber die werden angebetet und für eine Gottheit gehalten a die guten Priester müssen zittern vor solchen bösen Priestern und diesem Vladika Andre! Diese Intrigen von einigen bösen Priestern und diesem Vladika Andre über die Medien gibt es seit Jahren, bevor Vladika Konstantin abgesetzt wurde. Mir kommt es so vor das das was Marko Delic hier schreibt nur Mittel zum Zweck ist, um Vladika Sergeji Specht darzustellen und Vladika Andre gut darzustellen, weil Vladika Andre durch das was passiert ist in Hildesheim schlecht dar steht und er braucht gute Kritik. Das Menschen sogar bezahlt werden für diese Intrigen stimmt. Herr Milan sie wissen nichts! Die Menschen und die Priester haben nicht ohne Grund diese Petition gegen Vladika Andre geschrieben! Ich kenne Vladika Andre er ist sehr arrogant und herablassend. Diese Intrigen gegen Vladika Sergeji und Vladika Konstantin waren alle nur deswegen damit dieser Vladika Andre an die Macht kommt. Herr Milan negativ ist nur Marko Delic. Ich schreib hier die Wahrheit, ich werde seit Jahren von einem bösen Priester und einem bösen Vladika angegriffen mit flüchen und nicht nur ich sondern auch Priester und andere Menschen wurden angegriffen, aber auf mich haben diese bösen feigen Menschen es sehr abgesehen. Ich hab keine Angst die Wahrheit zu sagen und diese bösen tun mir nichts, sie bringen mich noch näher zu Gott! Es wäre schön wenn alle guten Priester sich zusammen tun würden,um diese bösen Priester und Bischöfe aus der Kirche zu jagen ! Sowas hat in der Kirche Gottes nichts zu suchen.

    Свиђа ми се

  8. Ich meinte oben im Text Vladika Sergeji schlecht darzustellen.

    Свиђа ми се

  9. Dragi brate fala ti sto si smireno to kazo cula kazala se prica a neznas kome da vjeruje covjek posten. ja volim sve popove i crkvu. nevolim da se smijesta jedan drugijema za gepingen nema sta se reci i tutor je posten i radi mnogo sem jedna baba koja kudi stalno alje niko neslusa. otac predrag je bijo covjek od rijeci i otac bora kao starjesine i slobo. ja necu nemir necu vise nikome ni vjerovatzi.moliti se bogu a popovi ce to sa dobrim vladikom rijesiti. ja nebelajdigujem nikoga volim mir i mi vernici nekad unesemo ne mir bolje da cutimo i da se molimo. akoje to tako sitvacija daj boze da se sloze svi popovi. fala ti brate sto si me smirijo. a ova jelica nezna sta prica mlati nesta pravi se da nezna naski a njemacki pise ko po jajima kaze moj unuk

    Свиђа ми се

  10. Ich bin in Deutschland zur Schule gegangen. Ich kann serbisch lesen aber nicht schreiben. Ich weiß was ich schreibe und das stimmt alles. Uns Sie Herr Milan, wenn Sie schon Enkelkinder haben, schämen sie sich nicht über irgendwelche Eier zu schreiben? Stört es Sie das ich und andere der festen Überzeugung sind das Vladika Andre kein guter Mensch ist? Er braucht gute Kritik,um seine bösen Ziele zu verwirklichen. Gott bewahre uns davor! Vladika Sergeji und Vladika Konstantin waren 1000 mal besser als dieser Vladika Andre!

    Свиђа ми се

  11. Zum Glück wird alles in der Kirche (auch der serbischen Diozöse in Deutschland) nicht beim alten bleiben…da können sich noch so manche auf den Kopf stellen und vor Wut ausschäumen. Der Geist Gottes weht da wo er will…und nicht wo mancher menschlicher Ego hin gravitiert. Strpljen-spasen!

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s